Probali smo najjeftinije pice u Beogradu: Od najgore do 'najbolje'

Sve fotografije: Nenad Vujanović

Dobra pica se danas smatra maltene ekskluzivnim jelom, ali to je zapravo sirotinjska klopa. Bukvalno, pica kakvu danas znamo nastala je u Napulju zato što ljudi nisu imali para za pripremu boljeg jela, pa im je palo na pamet da to malo sastojaka što imaju stave na testo i sve to spiče u rerni. Pica spada u brzu, uličnu hranu, pravljenu od jeftinih i lako dostupnih sastojaka i u teoriji bi trebalo da bude jednostavna za pripremu. Kažem u teoriji jer su naša nepca i želuci bili svedoci konzumiranja krajnje očajnih pica.

Pici jeste mesto na ulici, kioscima, budžacima sa pećnicom na drva gde se, zbog toplote i obima posla, pica majstorima ocrtvaju fleke znoja na belim majicama. Ipak, za zaista dobru picu danas morate da izdvojite malo više love, dok nam se na ulicama najčešće servira testo pogače sa kečapom, parizerom i kiselim kačkavaljem.

Ja sam pre dva dana spremio prvi omlet u životu. Ne lažem. Sedim na škripećoj stolici u krugu anonimnih nesposobnjakovića, gledam u pod i drhtavim glasom izgovaram "Ja sam Uroš i ne umem da skuvam ništa osim viršli". Ali to što ne umem da kuvam ne znači da nemam čulo ukusa. Zapravo, moj nedostatak kulinarskih veština je u ovom slučaju prednost, jer me to u neku ruku čini ekspertom za hranjenje van kuće.

Baš zato sam se upustio u ambiciozan i potencijalno opasan poduhvat, pokušavajući da pici vratim staru uličnu slavu. Zaobišao sam sve dobre beogradske picerije i tražio picu koja se uzima odmah, jede s nogu i koje je pre svega jeftina. Dobar deo onoga što sam probao se čak ne može ni nazvati hranom, a kamoli picom, ali šta sad, ako čitate ovaj tekst, to je dokaz da sam živ jer VICE nema praksu da posthumno objavljuje tekstove autora. Srbi kao narod treba da budu zahvalni što imaju ovakvog heroja koji se žrtvuje umesto njih. Italijani treba da budu zahvalni što neko u Srbiji vodi računa o imidžu njihove kulinarske baštine.

Evo Top 10 liste uličnih pica.

Možda vam se čini da pred sobom vidite pogaču sa kečapom, ali je u pitanju je pica Vesuvio, kupljena u prodavnici brze hrane sa spoljne strane Staklenca. Možda bi neki Italijan, kada bi probao ovo, rešio da blokira sva poglavlja u pregovorima za pristup Srbije EU sve dok se međunarodnim sporazumom ne obavežemo da ovakvu hranu koristimo isključivo kao podlogu za auto kada nam točkovi šlajfuju u snegu. Ali to je italijanska picajzla, ja nisam toliko surov.

Realno, ovo nije pica i ne sme da se naziva tako, jer ljudi mogu da se osete prevarenim. To je kao kada bi vam neko uvalio boš pumpu, tvrdeći da je to model akumulatora koji ste tražili. Ja sam poručio picu, platio picu i na računu piše naziv artikla – pica, ali sam dobio parče salame u testu, preliveno kečapom. Čak je i kečap, kao jedina namirnica za čije spremanje nije bio odgovoran niko u pekari, bio užasan.

Prolaz na Zelenom vencu je štrokav i često smrdi na mokraću. Sve te stvari ne mogu da povežem sa konzumiranjem hrane, osim ako nije u pitanju montažna narodna kuhinja sklepana 24 časa nakon razarajućeg zemljotresa. Možda me sam naziv pice koju sam probao momentalno asocira na nesreću – Vulkano. Pa da, pica je lava, a vi morate da je izbegnete.

Preklopljena i posuta susamom, objektivno gledano ima oblik pice. Subjektivno posmatrano, ovime bih poslužio komšiju za koga sa sigurnošću znam da mi je slomio brisače na kolima. Ne znam kako na spoljnoj temperaturi od četrdeset stepeni uspem da dobijem hladnu picu. Sa druge strane, to što je hladna je verovatno najmanji problem. Odnos cene i kvaliteta je nepostojeći, mada, verovatno nikada nije ni planiran da bude uzet u obzir.

Uzimajući u obzir da je pica od italijanskog specijaliteta postala internacionalno jelo, odlučio sam da probam Meksikanu. Jedini problem je što nisam mogao da nađem bilo kakvu sličnost sa Meksikom. Nije imala ljute papričice, nisam dobio vokalne sposobnosti Marijača, jedina logična poveznica mi je bio zid na granici sa SAD. Taj zid je tanji od ovog testa.

Zaista, u čemu je fora? Znam da postoji deblje Čikago testo, ali ovo nije to. Ovo je vrsta hleba i nekoga ko ga je spremao je apsolutno bolelo dupe kako će to ispasti. Ne mogu da zamislim tipa koji dolazi na posao, zasuče rukave i prevrće testo u vazduhu, entuzijastičan zato što će gladnom narodu podariti najbolju picu koju mogu probati u Beogradu. Jeste jestivo i očigledno nećete umreti, ali koja je poenta ovog jela? Da se hvalite ortacima kako ste pojeli ciglu?

Postoje bolje stvari koje možete kupiti po istoj ceni u istoj pekari.

Pogledajte VICE film Bacanje hrane u Srbiji

Verovatno ovo mesto nije predviđeno da prodaje pice. Sumnjam da je vlasnik imao vizionarsku ideju pri otvaranju i rekao sebi "Hej, otvoriću pekaru, kidaćemo u svemu, ali specijalitet će nam biti pica. Nateraću jebenog Gordona Remzija da mi na kolenima kuka za recept".

Kada pogledate ovako sa strane, reći ćete da je ovo pica. Kada biste ovu fotku našli na Stoksiju, možda biste dali 50 centi za nju ukoliko vam hitno treba. Ali u realnosti ne biste želeli da je jedete. Fora je što ne mogu da provalim njen ukus. Toliko je bila hladna da su svi sastojci imali isti ukus, a testo je bilo toliko hrskavo kao da jedem oblandu, ali ne na onaj lepi način na koji ste se ložili kao klinci. Pica ne bi trebalo da vam puca u ustima, zar ne?

Ponovo imam problem sa povezivanjem logičnih stvari, jer zaista ne mogu da provalim kakve veze ova pekara ima se ekologijom. Sa druge strane, imamo i Eko benzinske pumpe, tako da bi verovatno trebalo da prestanem sa ovom praksom.

Pokušaću što kraće da opišem ukus ove pice. Bila je vruća, to je zaista okej i za svaku pohvalu. Osetio sam ukus maslina.

Prvi put sam doživeo da me neko pita da li želim ivicu ili sredinu i nisam znao o čemu se radi. Da li će mi spiralno iseći srce ili dati ivicu pice? Sve u svemu, ovo je klasična pekarska pica koju možete bez problema jesti iz dosade.

Sad, jedino je transport ove pice nezgodan zbog očiglednog nedostatka trouglaste podloge, mada se verovatno podrazumeva da odmah krenete da je jedete. Da sam gladan i da mi ovo nije bilo peto parče tog dana, verovatno bih je pojeo celu. Ne bih pozvao kevu da joj javim kako sam konačno pronašao savršeni italijanski specijalitet, ali bih je pojeo.

Karibik je moj hranljivi porok. Kada mi se u pola noći prijede pica, samo siđem ispred zgrade i pazarim jedno parče sa sokom na promociji i sladoledom. Ali sada nisam uzimao običnu picu. Sada sam uzimao ono što bi otkačilo grvni ugrušak i oteralo u grob neku nonu na Dolomitima. Picu sa viršlama.

Možda bi bilo okej da su viršle isečene i rasute po testu. Ili možda ne bi bilo okej, možda bi se tako više osećale, a ovako možete da jedete odvojeno. Jebem li ga. Ne znam samo kome je palo na pamet da stavi viršlu na picu. Znam da nije ovima iz Karibika i da su skinuli foru, ali jebote, viršle. Ne želim nikada više u životu da dam 270 dinara za bilo šta sa viršlama, osim ako to nije neki bavarski hot dog sa ekstra ljutim sosom koji će mi razvaliti stomak na nedelju dana, ali ću do kraja života govoriti kako je vredelo.

Testo i ostali sastojci su standarno okej i to je dobra stvar kod Karibika. Znate šta očekujete i šta dobijate.

Ovo je kultno mesto i znam da redovi mogu da budu kilometarski, ali ova fora sa salatama kao prilozima za picu je verovatno najluđa stvar koju sam video u životu, a jednom sam čak video i Aleksandra Vulina.

Jebeš to da li na picu treba da se posipa nešto nakon što se izvadi iz pećnice, da li smo u pravu za kečap i majonez (nismo, ali nema prostora za objašnjavanje), ali čoveče, goveđa salata. Kapiram da je carska stvar protiv mamurluka negde u pola 6 ujutru, ali u tri popodne na 35 stepeni u hladu je fatalno. Ukus je prejak, toliko da ubije sve što se nalazi na pici, pa sam morao da tražim da mi namažu na polovinu parčeta.

Ovo je odlična stvar da jedete kada ste odvaljeni. Okej? Možemo tako da kažemo, zar ne?

Mislim da bi ovako trebalo da izgleda ulično mesto koje prodaje picu. Pećnica na drva, tenda sa stolovima za stajanje, gomila ljudi koja po najvećem suncu čeka u redu za picu i zaposleni koji stalno iznose vrele
pice.

Opekao sam ruke dok sam preneo parče od pulta do stola. Ukus ove pice je najpribližniji onom koji biste dobili kod kuće. Tehnički nije savršena, ali je sveža, vrela i šanse da zakačite salmonelu su nepostojeće. I jogurt za deset dinara. Nikada nisam pio jogurt uz picu, ubeđen da to nekako ne ide jedno sa drugim. Ali u ovom slučaju je to pun pogodak.

Najjeftinija ali i najpribližnija pravoj pici. Zaista, ukus je stvarno super i pojma nemam kako održavaju ovu cenu. Ovo je samo dokaz koliko na drugim mestima mogu da vas oderu, a da vam pritom uvale đubre. Pored pice na drva sa jogurtom, ovo je jedino mesto sa liste na koje ću se sigurno vratiti.

Možda jedno parče nije dovoljno, ali 140 kinti za dva dobra parčeta je stvarno bagatela. Zasluženo prvo mesto prema svim kriterijumima samoproklamovanog degustacionog gurua Ukija.

Još na VICE.com:

Obišao sam 'Ulicu gladnih' da vidim koja je najbolja hrana protiv mamurluka

Depresivne fotografije pauze za ručak u Njujorku

Jeo sam nedelju dana kao Novak Đoković