​Vozio sam porše kroz zabranjenu nuklearnu zonu Fukušime

Jedanaestog marta 2011. godine, zemljotres i cunami Tohoku pogodio je istočnu obalu Japana i ubio preko 15.000 ljudi. Epicentar zemljotresa nalazio se blizu obale, na mestu gde je smeštena nuklearna elektrana Fukušima Daići. Talas cunamija visok 12 metara koji je tada nastao prešao je preko zaštitnog morskog zida od 5,7 metara oko elektrane i potopio je. Ljudi koji vode Daići ignorisali su sva upozorenja o bezbednosti.

Tri reaktora počela su da se tope, a elektrana je ispustila ogromne oblake pare koji su obavili obližnje gradove, sela i farme radioaktivnim otpadom. Najmanje 170.000 ljudi evakuisano je u jednom danu, a skoro niko od njih nije mogao više da se vrati u svoj kraj. Otopljena jezgra reaktora i dalje emituju radijaciju.

Kao i svi ostali, za nesreću sam čuo u vreme kada se dogodila. Ali za ovih pet godina koliko je prošlo od tada, moglo je da se pročita vrlo malo vesti iz Fukušime. Pošto sam se već nalazio u Japanu, odlučio sam da odem i iz prve ruke se uverim u posledice katastrofe, pravo u zabranjenoj zoni Fukušime.

Zato što je japanska vlada apsolutno zabranila bilo kakav turizam u tom kraju, nisu bile dostupne praktično nikakve informacije o poseti zoni. Nije postojala čak ni mapa. Ali po onome što sam uspeo da razlučim posle razgovora sa nekim stručnjacima iz Australije, zabranjena zona ima tri dela. Zeleni, u koji možete da uđete tokom dana i ostanete preko noći uz dozvolu. Narandžasti je samo za dnevne posete, a policija čisti oblast kad zađe sunce. A tu je i crveni, u koji niko ne sme da ulazi.

Sa zaštitnim odelima, rukavicama, maskama, naočarima i čizmama kupljenim u japanskoj gvožđari — sa prilično zgodnim odeljkom za "zone katastrofe" — uputili smo se ka Fukušimi, na oko tri sada vožnje severno od Tokija. Da budem sasvim iskren, odela i maske vas zapravo nimalo ne štite od radijacije. Za to bi vam bilo potrebno olovno odelo debelo pet centimetara. Ali nam je rečeno da vas štiti od toga da vam radioaktivna prašina ne uđe u pluća i zadrži se na koži. Takođe, nisam morao baš da iznajmim porše 911 karera. Ali, dođavola, kad već idem u zonu nuklearnog otpada, neka to bude sa stilom.

Naša prva stanica bila je Nahara u zelenoj zoni. Vlada pokušava ponovo da naseli tu oblast, ali samo se oko 15 odsto stanovnika vratilo. Zato smo se uputili dalje na sever u narandžastu zonu do Tomioke.

Usput smo primetili putokaze za nuklearnu elektranu Fukušima Daići (Fukušima II) i skrenuli ka njoj. Fukušima II bila je bliža epicentru zemljotresa od Fukušime I, nuklearne elektrane u kojoj je nastala havarija, ali je bila mnogo bolje zaštićena. Preživela je zemljotres i cunami totalno netaknuta. Ona je savršen primer dobrog nuklearnog dizajna, ali iz mera predostrožnosti i dalje ostaje zatvorena.

Stigli smo do prvog policijskog kontrolnog punkta, očekujući da će nas odmah vratiti nazad. Policajci su nam ljubazno proverili pasoše i pustili nas da prođemo, usput pomenuvši nešto o ispitivanju. Ista stvar nam se dogodila na drugoj blokadi. Bio sam iskreno šokiran da će nas zapravo pustiti da uđemo u elektranu. Ali onda su nas uputili u oblast za nuklearnu dekontaminaciju.

Nakon što su nam pregledali kola, policajci su zaključili da, iako zapravo nema potrebe da nas dekontaminiraju, verovatno ne bi smeli da puste dvojicu australijanskih amatera da lutaju po potpuno opremljenoj nuklearnoj elektrani. Poslali su nas nazad na glavni put.

Tomioka ima veće očitavanje radijacije od Nahare. Ljudima je dozvoljeno da ulaze samo jednom mesečno na kratke dnevne ekskurzije. Sem policije, grad je potpuno napušten. Japanska vlada pokušava da dekontaminira gradove u zoni otpada, što praktično znači da moraju dobro da oribaju svaki put, stazu i spoljnu površinu svake kuće, svuda odstranjujući površinski sloj od 10 do 15 centimetara kako bi očistili radioaktivnu prašinu ispuštenu posle katastrofe.

Ogromne gomile industrijskog smeća, vreće pune kontaminirane zemlje, bile su naslagane svuda po gradu sa tipičnom japanskom urednošću. Pet godina od nesreće, Tomioka ostaje gotovo netaknuta. Prodavnice su napuštene, namirnice rasute po podu, police su i dalje oborene još od zemljotresa.

Prošetali smo se po lokalnoj osnovnoj školi. Zarasla je bila u korov, nastavno gradivo je i dalje stajalo na tablama, a školske torbe su ostale onako kako su ostavljene u učionicama. Ubrzo posle toga su nam se policajci priključili u školi i ponovo samo zapisali naša imena, drage volje nam dozvolivši da se šetkamo okolo i fotografišemo.

Zaustavili smo se pored napuštene arkade za pačinko, ispunjene japanskim automatima za kocku koje koriste metalne kuglične ležajeve umesto žetona. Dok smo navlačili zaštitnu opremu, po treći put smo se sreli sa policijom. Objasnili smo im šta radimo, a oni su nam zapisali imena i ljubazno se naklonili u odlasku.

Policajci stižu iz svih delova Japana na dvonedeljno zaduženje u Fukušimi. Kao i svi policajci koje smo sreli toga dana, bili su iz Najoroa sa severa Japana. Činilo se da im je saopšteno vrlo malo toga o radijaciji i bili su prilično iznenađeni kad sam im rekao da bi verovatno trebalo da nose maske.

Vrata arkade bila su širom otvorena. Bilo je očigledno da niko nije ulazio još od katastrofe. Igre su ostale napola odigrane u tišini, gotovina se i dalje nalazila na pultovima, kutije cigareta ostale su otvorene pored aparata. Na kalendaru na zidu stajalo je "mart 2011".

Nakon katastrofe u Fukušimi, japanska vlada nije baš bila otvorena sa informacijama o radijaciji. Najsvežije objavljeni podaci su iz 2013. godine. Zato je osnovana kompanija po imenu "Sejfkast" (Safecast) kako bi se stekla preciznija slika o tome šta se dešava u zabranjenoj zoni. Svako može da kupi Sejfkastov gajgerov brojač opremljen sa sve GPS-om, po imenu bGajgi, za prikupljanje i dostavljanje podataka. Sve te informacije unete su u mape na internetu, a Sejfkastovi podaci o Fukušimi stari su nedelju dana.

Posle toga smo se odvezli na sever autoputem broj 6, skrenuvši na prilazni put za Fukušimu I. bGajgijev brojač koji smo ostavili izvan kola očitao je oko 7.5µSv/h — što je otprilike ekvivalent zračenja koje biste dobili kad biste rendgenom snimali grudi svakih šest sati — i ta vrednost je ubrzano rasla. Na sreću, brojač u kolima pokazivao je svega 2.5µSv/h. Ne želeći da ostajemo duže nego što je neophodno i odgovaramo na još pitanja policajaca, okrenuli smo se pre policijskog punkta.

Futaba, sledeći grad na severu, nalazio se u crvenoj zoni i imao najveće vrednosti od oko 8µSv/h izvan kola. Suviše vrelo za život. Svaki sporedni drum bio je blokiran i njima je patrolirala policija, a svaki prilaz ili mesto na kojem ste mogli da zastanete bilo je zagrađeno. Nije bilo šanse da ostanete tu, čak i da ste hteli.

Do današnjeg dana niko nije stradao od direktnih posledica radijacije iz nuklearne katastrofe u Fukušimi. Prava cena štete, međutim, manje je opipljiva. Čitavi gradovi iseljeni su iz svojih domova i morali su da ostave sve za sobom. Možda nikad više neće moći da se vrate. Drevna ognjišta su izgubljena, stečena bogatstva uništena, a zajednice rasturene. Procenjuje se da je tokom evakuacije stradalo više od 1.500 ljudi ili da živi u privremenom smeštaju.

Čak i u gradovima koji su ponovo otvoreni, kao što je Nahara, većina stanovnika ne želi da se vrati. Ili su nastavili živote drugde ili više ne žele da imaju ništa sa tim krajem. Uprkos naporima vlade da dekontaminira oblast i vrati je u život, čini se da ljudi žele da zaborave da se katastrofa u Fukušimi ikad desila i udalje se od nje što je dalje moguće.

Bilo je srceparajuće gledati kako je nekada razvijene zajednice desetkovao nemaran odnos jedne kompanije prema bezbednosti. Ali, draga mama i dragi tata, ništa ne brinite — moja ukupna dodatna doza radijacije od jednog dana provedenog u Fukušimi? Manja od doze od 2.7µSv koju dobijete tokom jednočasovnog međunarodnog leta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru, Instagramu