​Probao sam da zatupim traumatična sećanja terapijom gasom za smejanje

Ono što gas za smejanje čini šlagom na torti droge – čiji rad je tako bazičan i kratkotrajan, da posle njega kokain deluje kao ajahuaska – je broj polupoznatih ličnosti koje su dospele u tabloide zbog svojih selfija sa balonom.

Da li ovaj „hipi krek" za milenijumce postaje ono što je LSD bio za bejbi bumere, ili heroin za pripadnike generacije Iks? Samo pitajte Viki Petison iz "Džordi šora", profesionalnog jebača Ešlija Kejna ili ćerku Lesa Dosona – ljude za koje nikada ne bih čuo, da nisu na internetu postavili svoje selfije sa balonima, i dospeli na stub srama.

I dok je zabavno pitati se da li jednu generaciju zaista definiše omamljenost usled koje se na nekoliko sekundi osećate kao da vam glave odskače po unutrašnjosti bas bubnja, neumorni publicitet gasa za smejanje kao rekreacione droge je samo manja prepreka za Ravija Dasa, neurologa sa UCL, koji je otkrio jednu njegovu ekstremno ozbiljnu primenu.

„O njemu se u medijima mogu čuti samo negativne stvari, zaista", kaže Das. „Ali ja mislim da u naučnim krugovima doživljava neki vid renesanse. Moguće je da se menja mišljenje da je samo akušerski analgetik".

Ravijevo istraživanje, objavljeno prošlog ponedeljka u časopisu Psychological Medicine, pokazuje da bi gas za smejanje mogao da pomogne u prevenciji „kačenja" traumatičnih sećanja u mozgu. Kada se uzme odmah nakon stresnog događaja, azot-suboksid ometa proces kojim se stvaraju trajna sećanja. Ravi mi predlaže da ispitam njegovu teoriju tako što ću dobrovoljno doživeti manju traumu, nakon čega ću 30 minuta udisati gas za smejanje.

Tako sam se obreo u jednoj maloj kancelariji na UCL-u, gledajući film Gaspara Noe "Nepovratno". To je film ozloglašen po tome što ga je teško celog odgledati. Robert Ebert ga je sumirao kao „film koji je toliko nasilan i okrutan, da većina ljudi misli da je negledljiv". Srećom, ja nisam morao da gledam ceo film – zato što je Ravi prigodno izdvojio dve najbrutalnije i najtraumatičnije scene, i izmontirao 15 minuta svirepog kasapljenja. Nemilosrdna devetominutna scena silovanja neosetno prelazi u šestominutno ubistvo protivpožarnim aparatom, što sam odgledao pre nego što sam ispunio upitnik.

O samom snimku nema šta mnogo da se kaže, osim da je u pitanju jedan od najeksplicitnijih i uznemiravajućih momenata u kinematografiji koje sam ikada odgledao. Revi je zapravo nameravao da iskoristi snimke pravih saobraćajnih nesreća koje je sastavila nemačka policija, ali učesnicima ispitivanja je Noeva fikcija bila traumatičnija.

„U prošlosti smo koristili razne traumatične filmove", rekao je. „Snimke sudara, i sličnih stvari. Ali smo otkrili da su izazivali samo bazičan nivo intruzija kod ljudi. Ali jedna jedina scena visoke produkcije je povećala taj nivo".

„Intruzija" je nevoljan bljesak sećanja na film. Istraživači su isprobali različite filmove strave i užasa i snimke iz stvarnog života, da bi na kraju odlučili da Noev film više uznemiruje gledaoca – i izaziva više intruzija – od bilo kog drugog.

„Većina drugih filmova strave i užasa su previše stilizovani i krvavi, i izazivaju neku vrstu organskog šoka, ali ne i empatiju koju izaziva "Nepovratno", kaže on.

Nisam siguran da sam baš bio istraumiran, ali kod obe scene postoji nešto intenzivno nelagodno, klaustrofobično i nezaboravno. Iz razloga koji meni nisu očigledni, sećanje na silovateljev kompjuterski animirani penis u erekciji mi se zauvek urezao u mozak.

U zvaničnoj studiji su dokumentovana iskustva 50 učesnika, i neki dobrovoljci nisu izdržali celih 15 minuta filma. Ali za mene je najstresniji bio osećaj da samo ja to gledam, u tišini, dok Ravi hvata beleške, a Kris, moj fotograf, pokušava da me fotografiše zabrinutog.

Međutim, moja anksioznost je bila na putu da se poveća, zato što je narednih trideset minuta trebalo da provedem sedeći u stolici i drogirajući se sam.

Ako ste ikada iskusili tračak paranoje kada ste prinosili balon ustima – osećaj da ćete na par sekundi izgubiti svest – onda zamislite kako je kada se to rastegne na pola sata. U roku od dva minuta sam se okrenuo ka Raviju, koji je delovao veoma opušteno gledajući me kako se omamljujem. „Omamljen sam", rekao sam. On se nelagodno nasmejao. Sedeo sam u tišini, blago posramljen, sve više se osećajući distancirano, dok su moje kratkotrajno sećanje i sposobnost koncentracije isparili.

Nema sumnje da je bilo mnogo bolje 30 minuta udisati gas za smejanje nego 15 minuta gledati "Nepovratno". Prema Ravijevom istraživanju, „intruzije" – oni neželjeni odbljesci sećanja na film – su opale za pedeset posto u grupi koja je primala azot-suboksid, a ne običan vazduh.

Tokom naredne nedelje su pratili koliko će me "Nepovratno" ometati u svakodnevnom životu.

Ne mnogo, ispostavilo se. Imao sam par tmurnih, neželjenih sećanja na scenu silovanja, od kojih je najupečatljivije bilo ono koje sam imao čim sam izašao iz Ravijeve sobe za eksperimente. Takođe su me pitali i koliko od onoga što sam gledao se sećam, i iako se par scena isticalo, nakon testa se ispostavilo da sam jednostavno zaboravio čitave delove.

Moje iskustvo se uklapalo u Ravijevu teoriju da azot-suboksid ima potencijal da u korenu zaustavi loša sećanja, ali postojala je jedna začkoljica u istraživanju: Ravi je takođe otkrio da bi ljudima koji se već osećaju disocirano, azot-suboksid zapravo mogao i da pogorša stanje.

„Neki ljudi imaju sklonost da se usled traumatičnih događaja disociraju", kaže on. „Ljudi koji su se više disocirali posle filma nisu osetili pozitivne efekte azot-suboksida. Bilo je nekih indicija da im je zapravo bilo još gore".

„Ima mnogo pitanja na koje moramo da nađemo odgovore, pre nego što budemo bili u stanju da kažemo da definitivno može da se koristi", dodaje on. „Ali ovo je zanimljiva odskočna daska".

Brisanje sećanja uz pomoć azot-suboksida je očigledno korisno u kontekstu traume, ali je od manje koristi kada želiš da se sećaš svog vikenda. Ravi kaže da sumnja da bi par balona koje udahneš moglo da ti izbriše sećanje na dobar provod, zato što veoma kratko udišeš gas. Kanistri obično nisu nešto što ljudi očajnički traže u 2 ujutru, sednu leđa o leđa, i udišu gas dok se ne onesveste. Ali ako je to ono što radite, Ravijevo istraživanje vam barem daje još jedan razlog da preispitate svoje životne izbore.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu