​Novi film režisera "Oldboja" je brutalna lezbejska ljubavna priča

The Handmaiden, najnoviji film Park Čan-Vuka, južnokorejskog režisera koji nam je podario Oldboja, žestok je baš kao što ste očekivali. Veoma slobodno zasnovana na romanu Fingersmith Sare Voters iz 2002. godine, radnja filma premeštena je iz viktorijanske Engleske u Koreju tridesetih godina prošlog veka i uspeva joj da bude Parkova do sada najraskošnija produkcija. The Handmaiden kreće kao priča o mladoj korejskoj kradljivici (Kim Tae-Ri) koja pokušava da izmuze novac od japanske naslednice. Ali ovaj opis jedva da je zagrebao po površini svih obrta u zapletu od kojih ćete dobiti epileptični napad, uključujući elemente kao što su mučenje, pornografija stare škole, sadizam, mentalna bolnica i tona eksplicitnog seksa.

Većina tog eksplicitnog seksa dešava se između dve žene. Kimin lik kradljivice, Suk-Hi, neočekivano se zaljubljuje u naslednicu, gospođu Hideko, koju igra Kim Min-Hi. Priča o lezbejskoj ljubavi nežna je i potcrtana nadahnutim, mada ponekad teatralnim tumačenjem dveju glavnih glumica. Ali tu je i problematična nit koje je Park utkao u ovu tapiseriju: režiser se nesputano upušta u opsceni materijal u službi opscene lezbejske priče, zbog čega žensko telo tretira na opscen način. Uprkos tome što je film pokupio sjajne kritike, Parkov prikaz homoseksualnosti nije se svideo baš svima.

Ali Park je oduvek bio inspirisan temama koje iritiraju ljude. Njegov film JSA iz 2000. godine govori o nepromišljenom prijateljstvu severnokorejskih i južnokorejskih vojnika koji čuvaju granicu između ove dve zaraćene zemlje. DVD izdanje filma JSA postao je favorit na crnom tržištu izolovanog suseda.

Da bih stekao utisak o tome šta Park zaista misli o pretvaranju osetljivih tema u ludu zabavu, početkom nedelje seo sam da porazgovaram sa njim u hotelskom apartmanu u Los Anđelesu. Park je šetkao po sobi dajući iscrpne odgovore, koje su do mene stizali putem prevodioca.

VICE: Gledajući vaše filmove — posebno Oldboj — prvi put sam poželeo da saznam nešto više o Koreji, što se završilo tako što sam se u jednom trenutku i preselio tamo. Da li vam ljudi često govore tako nešto?

Park Čan-Vuk: Srećem ljude koji su shvatili da žele da znaju što više o korejskom filmskom stvaralaštvu i čak se odlučuju na put u Koreju. To je nešto što veoma umem da cenim. To govori nešto o mojim filmovima — to što ih mnogo voli međunarodna publika. Ali kad bi Korejci saznali da je neko otkrivao činjenice o Koreji iz Oldboja, nekim Korejcima to ne bi bilo prijatno saznanje.

Zašto?

Zbog sadržaja filma! U njemu imate incest! Kad sam išao na Berlinski filmski festival sa Simpatijama za gospodina Osvetu , kad je na red došlo da se postavljaju pitanja, svi Korejci iz Berlina koji su došli na konferenciju za štampu podigli su ruke i rekli: "Zašto predstavljate Koreju u ovakvom svetlu? Zašto ne možete da snimite film u kojem je Koreja predstavljena lepo?"

I šta kažete ljudima kad vas to pitaju?

Da biste postali sa nekim pravi prijatelj, morate da znate kakav bol ta druga osoba proživljava. Ako želite da budete pravi prijatelj sa Evropljanima, ili Nemcima — tada smo bili u Nemačkoj — morate da znate sve loše aspekte te druge osobe ili kroz kakav bol i patnju ona prolazi.

The Handmaiden ima sve vaše zaštitne znake: sadizam, mazohizam, osvetu, ljubav koja se opire tabuima, ubistvo i samoubistvo. I iako se ove teme kod vas stalno ponavljaju, kako se odlučujete na to koju ćete konkretnu priču ispričati?

Nemam spisak sa kog biram sve te elemente, već se u velikoj većini slučajeva trudim da sagledam širu sliku i vidim šta me u njoj privlači — čemu osećam da naginjem. Gotovo svaki put najviše me privuče etička drama. Sve ostalo je u službi te teme. Ovaj film je malko drugačiji — prilično je prepoznatljiv — zato što ovaj film, umesto o etičkoj dilemi, govori o ljubavi i pohlepi.

Da li biste se složili da od svih vaših filmova ovaj najviše veliča ljubav i seks?

Svakako postoji mnogo seksualnih elemenata u filmu, ali ne veličaju svi seks. Na primer, kad su u pitanju elementi napadnog muškog zurenja, to je nešto odvratno, i tek kad dođe do vođenja ljubavi između dve žene, to postaje veličanje seksa ili veličanje ljubavi.

Primetio sam to. The Handmaiden zaista deluje kao da je poprilično kritički nastrojen prema muškoj seksualnosti. Je li to bilo namerno?

U mojoj glavi to je neka vrsta silovanja — grupnog silovanja. U nekoliko scena muškarci praktično slušaju čitanje erotske knjige, ali dok oni sede i slušaju gospođu Hideko, slušaju je kako čita pornografski materijal, to deluje jednako nasilno kao da se radi o grupnom silovanju.

Ali seksualne scene između žena u filmu delovale su nadahnuto. Kako je bilo snimati ih?

Kad je u pitanju snimanje seksualnih scena, nema ničeg težeg i stresnijeg od toga. U svemu tome je ironično to što kad snimam pesničenje a kamera je uključena, glumcima se na licu očitava mržnja dok se njihovi likovi tuku. Ali čim viknem: "Rez", glumci obično prasnu u smeh i na snimanju zavlada vesela atmosfera. Međutim, kad su u pitanju scene vođenja ljubavi, iako bi scena trebalo da govori o osećanju sreće, zaljubljenosti, uopšte ne možete da primenite isti pristup. Uopšte se ne oseća ista atmosfera. Tako da se trudim da budem što uviđavniji prema glumcima koji rade ljubavnu scenu i trudim se da je završimo što je pre moguće, da im ne bi predugo bilo neprijatno.

Četiri od vaših poslednjih pet filmova imala su ženske protagoniste. Da li vas sada uglavnom zanima da pričate ženske priče? Jeste li vi feminista?

Znate šta, to se na kraju nekako desilo samo od sebe. Nije postojala svesna namera. Nisam rekao: "Sada ću se usredsrediti na ženske protagoniste" ili "Od sad snimam feminističke filmove". To nije nastalo ni iz kakve svesne namere. Pretpostavljam da kako starite, kako postajete zrelije ljudsko biće, to ste sve više feminista.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu