Od porođaja do povratka: kako se sportistkinje vraćaju u formu posle trudnoće

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Sports UK

Kad sam došla da upoznam sestričinu, pitala sam sestru kako je prošao porođaj. Uputila mi je ledeni pogled poput veterana koji se sprema da opiše užase rata koje su pretrpeli. Izlistala mi je različite stepene vaginalnih oštećenja sa kojima se trudnica potencijalno suočava u pokušaju da izgura bebu od tri i po kile, a onda pokušala da me uteši sledećim rečima: „Većina žena se tu bar malo pocepa."

Jasno, trudnoća i porođaj su među najtežim iskustvima kroz koje telo može da prođe. Posle takvog nadljudskog poduhvata, razumno je očekivati da sleduje odmor – malo pauze da se najzad bacimo na sirovu ribu, mekani sir, i žestoka pića koje smo devet meseci izbegavali.

To ne važi za Džesiku Enis-Hil, sedmobojku koja je osvojila zlato na Svetskom prvenstvu na otvorenom 2015., samo devet meseci od kako se vratila na trening po rođenju sina Redžija. Enis-Hil kaže da joj je period posle porođaja – povratak na trening, prekid dojenja – pao izuzetno teško, do te mere da je čak pomišljala da okonča karijeru.

Ona nije jedina sportistkinja koja se po porođaju vratila u takmičenje na najvišem nivou iznenađujuće brzo. Pola Redklif počela je ponovo da trči samo 12 dana po rođenju ćerke Isle 2007. godine, da bi par meseci kasnije trijumfovala na Njujorškom maratonu. Golfistkinja Katriona Metjuz 2009. godine je postala prva Škotlanđanka koja je osvojila Britiš open, samo 10 nedelja po rođenju svog drugog deteta. Nešto pre prošlog Božića Viktorija Azarenka, nekada prvi reket sveta, rodila je sina i odmah potom se odlučila da nastavi karijeru. Žene su opasno jake.

Povratak u međunarodno takmičenje tako brzo posle porođaja deluje još impresivnije u kontekstu pažnje koja se u profesionalnom sportu posvećuje oporavku od povreda. Komentatori satima pričaju o tome koliko će ova ili ona povreda uticati na učinak izvesnog sportiste. Zadnju ložu Juseina Bolta su pred Olimpijadu u Riju secirali do te mere da bi čovek pomislio da je oporaviti se od povrede impresivniji podvig nego, npr., nositi novo ljudsko biće u sebi devet meseci.

Narativ posvećen povredama je sa tehničke strane sadržajan, ali često zalazi u nagađanja o mentalnom stanju sportiste koji se vraća u formu. Kad se trudnoća i porođaj pomenu u istom kontekstu, oni se obično tretiraju kao zanimljivost. To što žena uzme zlatnu medalju par meseci posle porođaja bude puki kuriozitet – kao da je pojela 1,000 pilećih Meknageta u Pekingu – a ne podvig nalik onom kad se sportista vrati posle teške povrede. Iako je period oporavka sličan u oba slučaja, na oporavak od povrede i na oporavak od porođaja gleda se konceptualno drugačije u kontekstu profesionalnog sporta.

Možda je ovo posledica opšteg stava prema ženama koje planiraju porodicu. Od njih se uglavnom očekuje da tiho i požrtvovano preuzmu ulogu majke. Iako se napredovalo u profesionalnom tretmanu trudnica na radnom mestu, porođaj se i dalje tretira kao izbor stila življenja na koji se žena odlučila – a ne muškarac – uz koji svesno preuzima potrebu da stopira karijeru na određeno vreme, da stagnira na radnom mestu ili čak izgubi posao, sve radi luksuza materinstva.

Po toj logici, prekid sportske karijere radi porođaja je izbor, dok je prekid karijere zbog povrede nepredvidljiva prepreka koja se naporom volje prevaziđe. Uprkos tim zabludama, trudnoća često uopšte i nije stvar izbor.

Enis-Hil je tu najbolji primer; ona je priznala da je zatrudnela sasvim neočekivano. Iznenađenje je bilo prijatno, ali ipak je remetilo profesionalne planove vrhunske sportistkinje. Američka Olimpijka Sara Braun takođe je neplanirano zatrudnela iako je koristila kontracepciju. Ona se vratila na stazu samo četiri meseca posle porođaja, ali jasno je da za sportsku karijeru koja zahteva brižljivu kontrolu nad telesnim stanjem, trudnoća uopšte nije idealna.

Da bih o ovome više saznala, razgovarala sam sa Markom Bakingemom, fizioterapeutom iz Northemptonšira koji radi u Witty, Pask & Buckingham. Iz iskustva u radu sa sportistkinjama koje su se vraćale u formu posle porođaja, on kaže da se veoma često trudnoća planira po rasporedu velikih takmičenja.

„Jednu klijentkinju znam 15 godina, od kako je bila student", kaže Mark za VICE Sports. „Posle prve bebe, vratila se i istrčala maraton na Komonveltskim igrama.

„Nedavno je odlučila da rodi drugu bebu, i to isplanirala tako da ima vremena da se spremi za sledeće igre dve godine kasnije. Neophodno je planirati par godina unapred."

Šta tačno znači povratak u formu za trudnu sportistkinju? Ako Danijel Staridž zbog povrede kuka odleži 167 dana, koliko tek mora da pauzira žena koja izgura živo biće iz svoje vagine? Bakingem kaže „Narodska mudrost nas uči da žena bebu devet meseci nosi, i još devet meseci preboljeva – po mom iskustvu, to nije daleko od istine. Potrebno je nekoliko meseci da se ponovo utrenira snaga, kontrola, stabilnost, brzina."

„Ako i zanemarimo da je uz bebu često teško odspavati pa je žena hronično umorna, takođe se proizvodi i mleko što stvara energetski deficit. Nije lako vratiti se u pun trening i naterati telo da opet funkcioniše na vrhunskom nivou."

Teško je odreći se intenzivnih režima treninga i top forme, što sportistkinjama nije uvek lako da prihvate. Za fizioterapeute kao što je Mark, često je najveći izazov ubediti ih da uspore i odmore se. Pola Redklif je pričala o tome koliko je želela da trenira dok je bila trudna: „Mom sportskom duhu nije prijala trudnoća."

Aleks Lankaster iz Liverpool Roller Birds nastupa pod nadimkom Atomik. Prošle godine se porodila, a sad ponovo kliza za prvi tim. Ipak, i pored višegodišnjeg iskustva, kaže da joj je teško palo da povrati formu: „Mislila sam da ću se vratiti za samo par nedelja, ali nije bilo tako. Prvih par nedelja posle porođaja bilo mi je teško i da ustanem iz kreveta, da se osovim na noge, da zakoračim."

„Četiri meseca kasnije sam ponovo obula rolere i videla da mogu da se krećem dosta brzo, ali nisam mogla ni da skočim ni da naglo menjam pravac. Telo mi nipošto nije bilo spremno za ovako intenzivan kontakt-sport."

Mark kaže da mu je bilo teško sa sportistkinjama koje insistiraju da požure sa povratkom posle porođaja."Bilo ih je koje su tako zadobile hronične porođaje i nikad više nisu mogle da se vrate na vrhunski nivo, preforsirale su se."

„Kod profesionalaca postoji ta svest da kontrolišu sve što njihovo telo radi, da se samo oni pitaju. Moraju da prihvate da im se telo menja, moraju da se naviknu na promene umesto da se bore protiv njih."

Ovo je Aleks iskusila od kako se vratila u roler derbi takmičenja – i dalje radi na tome, razvija brzinu i veštinu da bi ponovo dostigla pre-trudnički nivo sposobnosti. „Nisam očekivala da ću u povratku iskusiti ovoliko zadovoljstva. Pretpostavila sam da će oporavak trajati kratko, ali pošto se to nije desilo, stvarno sam morala da uložim mnogo truda – makar spavala i samo sat noću – da bih se vratila sportu koju volim."

* * *

I roditeljstvo i profesionalni sport zahtevaju mnogo odricanja. Sara Braun se vratila atletici samo četiri meseca posle porođaja, ali tokom trudnoće je izjavila sledeće: „Nije lako takmičarkama da uspostave ravnotežu. Sport je sebičan, a porodica zahteva ogromno požrtvovanje. Ne znam šta da očekujem."

Posle napornog rada tokom povratka u pre-porođajnu formu, sportistkinje se suočavaju da obavezama koje im društvo nameće i materinskom podrškom neadekvatnom za vrhunska profesionalna dostignuća. Kejti Čepmen je kritikovala stav FA prema majkama fudbalerkama, tvrdeći da je odstranjena iz tima pošto je zatražila pauzu da se posveti porodici.

Inkluzivna kultura roler derbija, kao i činjenica da su sport organizovale žene za žene, pomogle su Aleks da zadovolji svoje profesionalne i materinske potrebe istovremeno. „Mnogo je manje prihoda dok sam na materinskom odsustvu. Imam sreće što je savez doneo nova pravila po kojima mi je dozvoljeno da treniram sa članom porodice u sali da bih mogla da podojim dete po potrebi. Bez takvih mera, mnogo bih se teže vratila sportu."

Uprkos podršci Liverpool Roller Birds, Aleks kaže da je ipak teško vratiti se. Vremena nikad nema, treba trenirati, putovati, nastupati, a sve je to teže za jednu mamu. „Moram sve da isplaniram u skladu sa bebinim vremenom za hranu i spavanje"; oslanjam se na muža i mamu da se brinu o njoj dok se ja bavim sportom.

„Treba mnogo toga uraditi da bi se ženama pomoglo da izbalansiraju posao i materinstvo. Obično se sve svodi samo na izbor između povratka na posao po starom ili na ostanak kod kuće."

„Ravnoteža između profesionalne i roditeljske uloge je ideal kom se teži, ali teško ga je dostići. Finansijski zahtevi sportskog angažmana su u porastu od kako imam dete, a to nisam očekivala. Moram da vodim bebu sa sobom na gostovanja, nekad plaćam boravak preko noći. Nije lako to izdržati, jer je plata na materinskom jedva dovoljna da se plate računi, a ističe posle tih devet meseci. Moraću da se vratim na posao ranije nego što bih htela jer para nema."

Odnos posla i majčinstva je u potpunom haosu, bilo da žena radi u prodavnici ili da osvaja zlatne medalje. Kod sportistkinja je dodatni problem vremensko ograničenje koje ide sa godinama. Teniserke vrhunac obično dosežu početkom dvadesetih, a sa 28 su već gotove (izuzetak je Serena, ali najbolju igračicu svih vremena nije u redu porediti sa običnim smrtnicama).

Fudbaleri kasnije dostižu vrhunac, nekad igraju do kasnih tridesetih. Isto važi za golfere, dok je kod atletičara drugačija situacija. Britanska šampionka u troskoku Jamil Aldama kaže: „Mnoge sportistkinje odlažu rađanje deteta jer se u ovom sportu prosto nema kad".  Aleks takođe kaže da zna žene koje planiraju da rode dete tek nad se penzionišu. Sa druge strane, u nekim sportovima žena koja rodi dete efektivno se već penzionisala.

Kad se žena odluči da rodi, obično joj sledi žrtvovanje profesionalnog napretka; za razliku od muškarca nema mogućnost da neometano nastavi karijeru dok joj se dete rađa. U timskim sportovima, ova vrsta pauze još je pogubnija. Ako samo jedna odluči da žrtvuje karijeru radi deteta, ona time negativno utiče na karijere svojih saigračica. Ceo klub pati kad im startni centarfor ili golman zatrudni, baš kao što bi patili da im se Dijego Kosta ili David De Hea povrede.

Aleks priznaje da timska dinamika utiče na izbor osnivanja porodice. „Lako je odlučiti se na odlaganje rađanja iz brige o timu, posebno ako predstoje važne utakmice ili turniri, ali na mene niko nije vršio pritisak u tom pogledu."

Takođe znam da nekad izostanak saigrača zbog povrede ili bilo kog drugog razloga može da ima pozitivan efekat na ostatak tima, da pruži šansu drugima. Promena može da bude dobra stvar; svaki pravi tim raste i razvija se zajedno sa igračima."

U kontekstu ovih izazova, USWNT (ženska fudbalska reprezentacija SAD) pokazala je da trudnoća ne mora da okonča karijeru. Žene kao što je Džoj Foset igrale su na Svetskim prvenstvima i Olimpijadama i samo par nedelja posle porođaja. Uprkos polnoj nejednakosti kad je reč o brizi i materinskoj podršci, ove žene su pokazale da mogu da se uspešno vrate sportu i pored dodatnog opterećenja.

Bakingem kaže da su se neke sportistkinje opametile posle porođaja. „Dok jure vrhunski uspeh, moraju da budu jako opsesivne, jako fokusirane."

„Kad rode dete, manje dramatično doživljavaju jedan loš dan ili slab trening. Čak počnu bolje da organizuju svoje vreme, ređe se forsiraju kao nekada jer za to više nema vremena. Kao majke, postaju bolje sportistkinje jer drže stvari u pravom kontekstu."

Moja sestra kaže da ju je trudnoća ojačala, jer: „Osećaš se kao da ti niko ništa ne može". Porođaj je najteži izazov kroz koji telo može da prođe. Donevši novi život na svet, žena shvata kakvu neverovatnu snagu poseduje. Iako posle naiđu na uvredljivo neadekvatne mere za podršku, ali uprkos svim fizičkim i strukturnim preprekama, sportistkinje nastavljaju da postižu vrhunske rezultate. Post-porođajni trijumfi žena kao što je Džesika Enis-Hil dokazuju izdržljivost, silu, i moć ženskog tela i duha.

@emiliabona

JOŠ na VICE: