Jusri Belgarui, kik-bokser koji je spasavao izbeglice

Ovaj tekst je originalno objavljen na Vice Sports.

Jusri Belgarui je jedan od najvećih talenata u današnjem svetu kik-boksa. Ovaj dvadesetpetogodišnjak iz Amsterdama se brzinom munje probio kroz niže rangove, i sada se nalazi na svega jednu borbu od šampionskog pojasa u srednjoj kategoriji.

U septembru, Jusri je na domaćem terenu, u hali "Sporthalen Zaid" u Amsterdamu, porazio nekadašnjeg prvaka sveta Džejsona Vilnisa tehničkim nokautom u prvoj rundi. Zahvaljujući tome, momak poreklom iz Tunisa imaće priliku da 9. decembra u Roterdamu postane novi prvak sveta.

VICE Sports je posetio teretanu "Mike's Gym" u Ostzanu, severnom predgrađu Amsterdama, gde Jusri provodi najviše svog vremena. U razgovoru koji sledi, saznajte šta ovaj mladić misli o svojoj daljoj karijeri, ali i o tome kako je repovati sa braćom i spašavati izbeglice na grčkom ostrvu Lezbos.

VICE Sports : Zdravo Jusri, ti si poznat po tome što imaš svoju ličnu pesmu uz koju ulaziš u ring. Reci nam, kako je došlo do toga?

Jusri Belgarui : Reper Hara iz grupe THC je moj dobar prijatelj. Jednog dana mi je poslao taj refren, onako bezveze, i pitao me šta mislim. Mnogo mi se svidelo, pa sam rešio da napravimo celu stvar, i uključio tu i moju braću koja repuju. Ekipa je ušla u studio, snimili smo ubrzo i spot, i to ti je to.

Jel' i ti repuješ?

Pa ono, nešto sam se glupirao kad sam imao sedamnaest godina, ali ništa otad. Ima tu neki klip na Jutjubu koji se zove„Himna Nord-Sajda", danas ima oko 60 hiljada pregleda. Bio sam sa nekom ekipom u studiju, nešto smo sedeli i blejali, i odjednom je neko rekao „slušaj ovaj bit, e ovo će biti himna našeg kraja, Nord-Sajda". I tako smo svi završili na toj numeri.

Nakon toga sam prestao sa „repovanjem". Iskren da budem, i nisam baš neki reper (smeh). Ali, ponekad osetim želju da snimim neku novu stvar. Možda sad ako postanem šampion.

U svojoj poslednjoj borbi si relativno brzo rešio Džejsona Vilnisa.

Bilo je kratko ali žustro. Cela priča je bila gotova za dva minuta, doktor je prekinuo borbu zbog posekotine. Šteta što nije potrajalo, sigurno bi trijumfovao „pravim" nokautom, ali okej. Uživao sam.

Sigurno ti pomaže to što si visok 196cm?

Nikad ne treba reći da je nekome lakše zbog visine, jer da je tako Majk Tajson nikad nikoga ne bi pobedio u ringu. Mada, smatram to svojom prednošću i dobro se služim njome. Vilnisa sam uspeo da dugim udarcima održim na distanci, a kada bi prišao napao bih ga kolenima. Nije imao šanse.

Pretpostavljam da ovih dana žestoko treniraš, taj meč za titulu je baš blizu.

Nego šta. Treniram dva puta dnevno radnim danom, i jednom subotom. Majka mi je obećala da će doći da me gleda uživo kada se budem borio za svetsku titulu, gde god se ta borba bude održala. Srećom pa je u Roterdamu, tako da ću moći da joj sredim neko dobro mesto. Ali da, motivacije koliko želiš drugim rečima.

Šta ona misli o tvom zanimanju?

Kada sam joj rekao da hoću da se bavim kik-boksom, nije baš bila oduševljena. Rekla mi je, „važi mali, nema problema, znaš da ti sve dopuštam. Ali gle, ti si bistar dečak, zašto prvo ne završiš neku školu?". Bilo joj je teško da prihvati to da želim u profi sportiste, ali podržala je moju odluku. I danas je ona moj najveći navijač.

A škola? Kako ti tu ide?

Završio sam fakultet organizacionih nauka, ali nemam nameru da se bavim nečime iz tog sektora. To je bio moj plan B, u slučaju da mi kik-boks karijera ne pođe kako sam zamišljao. Na fakultetu sam doduše svakako naučio da uvek treba raditi na održavanju vijuga, puno čitati i tako to.

Nije ti bilo teško da kombinuješ studije i kik-boks?

Naprotiv, treninzi su mi pomogli da održim koncentraciju. Nisam išao na puno predavanja, gledao sam snimke koje univerzitet postavlja onlajn, i tako sam uštedeo na vremenu. Uveče bih trenirao, a danju bih učio, i to dobro učio. Jer znao sam odmah da ako „padnem" godinu, da će mi to uzeti dosta vremena za trening. Tako da sam želeo da što brže završim sa faksom.

Sećam se da sam zbog diplomskog morao da propustim nekoliko treninga, i Majk Pasenir, moj trener, je bio prilično ljut zbog toga. Ali kada sam diplomirao, rekao sam mu – okej, sad radimo kako ti kažeš. Otad treniram dvaput dnevno.

Kako je došlo do saradnje sa Majkom?

Kad sam imao četrnaest godina, gledao sam uživo kik-boks u sali „Zonehais" u Amsterdamu i ostao oduševljen. Atmosfera je bila fantastična, i poželeo sam da i ja tako stojim kao gladijator u sred ringa. Moj sledeći zadatak je bio da otkrijem gde to treniraju kik-bokseri, i tako sam otkrio „Mike's Gym", koja je zapravo bila vrlo blizu moje kuće.

U početku nismo imali para za treninge. Tada sam trenirao fudbal, a cela godina fudbala je koštala kao mesec dana kik-boksa. Tako bih stalno odlazio da gledam treninge, i svaki put bi uzeo upisni formular sa sobom jer sam mislio da ne sme besplatno da se dolazi, pa sam folirao da se kao upisujem. Bilo me je sramota da im kažem da nemam para.

Kada sam napunio šesnaest godina, mama mi je za rođendan poklonila godišnju pretplatu na kik-boks treninge, par rukavica i štitnike za cevanice. Tada sam i zvanično počeo da treniram.

Jeste li se vas dvojica odmah skontali?

Godinu dana nakon mog početka, „Mike's Gym" je izgoreo u požaru. Prešao sam da treniram u „Pancration"-u, kod Lusjena Karbina. Međutim, igrom slučaja, pre dve godine se sretnem sa Majkom u nekom kafiću, možda nedelju dana nakon jedne od mojih borbi. Malo po malo, krenemo mi da pričamo o ovome i onome, i tako se dotaknemo i moje karijere, i njegovog rada i svega toga. On je imao neke ideje, ja sam imao neke svoje ideje, ali zanimanje je bilo obostrano.

Posle još jednog razgovora rešili smo da probamo mesec dana saradnje – već posle drugog dana znao sam da je to to. Dve nedelje kasnije, Majk mi je organizovao borbu protiv Sebastijana Ćobanua, što mi je mnogo značilo. Ćobanu je veliko ime u kik-boksu, a aj sam imao možda dvadeset mečeva za sobom. Majk je sada prava očinska figura, ne samo trener. Od njega učim i o kik-boksu i o životu.

Poznato je da si na početku izbegličke krize otišao na grčko ostrvo Lezbos kao volonter. Šta te je nateralo na takav korak?

Gledao sam na televiziji kako ljudi pate i nije mi bilo svejedno. Ljudi, žene, deca…u jednom trenutku sam samo rekao, ma jebeš sve, idem ja tamo. Od ušteđevine sam kupio kartu, poveo dva prijatelja i otišao u Grčku.

Kada sam stigao, bilo mi je sasvim jasno koliko je teško tim ljudima. Ubrzo sam stupio u kontakt sa jednom humanitarnom organizacijom koja je tamo aktivna, i tako je krenulo. Baza nam je bila u jednom napuštenom zatvoru – žene i deca su spavali unutra, muškarci napolju.

Najviše smo bili aktivni noću, kada bi izbeglice stizali do obale na malim brodićima. U tim barkama umesto deset bude pedeset ljudi. Zbog toga bi puno tih brodića bilo poplavljeno dok stignu do obale, uzimao bih decu i bebe u ruke kako ne bi doživeli temperaturni šok ili se udavili.

Gadno zvuči sve to.

Itekako. Puno ljudi je umiralo, na moju sreću nisam to lično imao prilike da vidim. Bio sam tamo svega dve nedelje, i pomogao koliko god sam bio u stanju. Međutim, taj problem je velik, prevelik, kriza je još u toku. Hteo sam da spasem ceo svet, ali ubrzo sam shvatio da to ne mogu uraditi sam.

Smatram da moj doprinos olakšanju izbegličke krize nije bio ogroman, ali meni lično barem jeste. Zvuči kao kliše, ali tvoje malo je zaista njima mnogo, i zahvalnost koju dobijaš od tih ljudi je neverovatna. Jako sam srećan ako mogu da pomognem ljudima u nevolji.

Kako možemo učiniti svet boljim mestom?

Na razne načine. Svaka dobra namera čini svet boljim mestom. Recimo, ako danas kažeš „više nikoga neću povrediti ili uvrediti", ili svojoj devojci, ženi, dečku, mužu, majci, ocu češće izjaviš ljubav, eto, to sve čini svet boljim mestom. Tvoj gest može napraviti lančanu reakciju i malo pokrenuti ljude da poboljšaju svet oko sebe.

Imaš li još ciljeva osim titule prvaka sveta?

Ako zaista postanem prvak, moj prvi cilj će biti odbrana titule. Nakon toga, voleo bih da se oprobam u sledećoj težinskoj kategoriji.

Sadašnjeg šampiona Aleksa Pereru si već jednom pobedio u ringu.

Šteta što opet idem baš na njega. Hteo sam duel sa Sajmonom Markusom, on je opasan tip. Perera, kod njega mimo tog pojasa za osvojiti nema ništa zanimljivo. Ne govori engleski, tako da neće biti ni prozivki, samo nekih prekih pogleda.

Ti baš voliš „treš tok", znači?

Da, volim da se malo zajebavam sa protivnicima. Možda je to zato što sam iz Amsterdama, mi imamo takve fore i fazone. Recimo protiv Džejsona Vilnisa nije bilo ničega, nije me nijednom pogledao u oči i ni reč mi nije rekao. To je moram priznati malo dosadno, volim malo dobacivanja u ringu.

Znaš, ako u najavi meča ti i tvoj protivnik izgradite neku priču i napravite famu oko borbe, ljudi će pohrliti da vas gledaju. Muhamed Ali je to uveo u boks, on je postavio ta nepisana pravila prozivanja.

Neki od tvojih sparing partnera, kao što su Murtel Hrunhart i Meloni Huhjes, imaju ambicije da se oprobaju i u MMA oktagonu. Jesi li ti razmišljao o tome?

Uh, MMA se drastično promenio. Ranije, kik-bokser je znao kako da se postavi protiv rvača i obratno. Ali danas više nema tih kategorija, sve je prosto MMA. Od malih nogu borci se uče svemu, nema više „specijalista". Nisam siguran jel bih se tu snašao.

Profesionalni boks mi je nekako realnija opcija, i Majk i ja imamo puno bokserskih treninga. Polako ali sigurno počinjem da kapiram i „obični" boks, i već imam dva promotera koji mi nude klasične boks mečeve. Ali to možda u nekoj budućnost, za sada sam fokusiran na kik-boks.