Vozači automobila bicikliste smatraju manje ljudima, pokazuju istraživanja

Ako bicikl redovno koristite kao prevozno sredstvo po gradu, verovatno ćete prepoznati scenu. Pokušavate da ostanete u biciklističkoj traci, možda se čak i probijate među nekim automobilima u pokušaju da prokleto skrenete levo, a automobil iza vas izgleda sve više ubrzava umesto da uspori, kao da namerno želi da vam zagorča život.

Naučnici su pronašli objašnjenje na pitanje zbog čega se toliko vozača na loš način odnosi prema biciklistima: Oni zapravo dehumanizuju osobe koje voze bicikl, navodi istraživanje koje je u aprilu objavljeno u australijskom Transportation Research. I ova dehumanizacija - verovanje da su određene grupe ljudi manje ljudi - korelira sa samoocenjenim agresivnim ponašanjem kod vozača.

Od 2010, broj nesreća u kojima su tragično nastradali biciklisti povećao se za 25% u SAD-u. Ukupno 777 biciklista preminuli su od posledica nastalih nakon sudara sa automobilom u toku 2017, a 45,000 ih je povrećeno od 2015. godine. Podaci prikupljeni od strane Lige američkih biciklista takođe ukazuju na to da su u nekim državama biciklisti prezastupljeni u populaciji osoba nastradalih u saobraćajnim nesrećama.

“Cela ideja je u tome da se grupa osoba ne posmatra u potpunosti kao da su ljudi, tako da je verovatnije da ćete prema njima ispoljiti agresivnije ponašanje”, kaže jedna od autora ovog istraživanje Narel Hevort, profesorka i upravnica Centra za istraživanje nesreća i bezbednost na punu u okviru Kvinslend Univerziteta za Tehnologiju.

Naučnici su ispitali 442 Australijanca, uključujući i one koji se identifikuju kao biciklisti, ida ocene prosečnog biciklistu na skali od majmun do čovek. Ovaj majmun-do-čovek dijagram korišćen je i u drugim studijama, na primer u onoj iz 2015, u kojoj je ispitivana dehumanizacija marginalizovanih grupa, kao što su Muslimani i tamnopute osobe.

Od učesnika u istrživanju je takođe traženo da rangiraju bicikliste na sličnoj skali koja prikazuje evoluciju bubašvaba-do-čovek, koja je tu zbog pogrdnih izraza koji se u jeziku koriste kada se biciklisti upoređuju sa bubašvabama, navode istraživači. Prošlog proleća, na primer, The Courier-Mail objavio je anti-biciklistički komentar, u kome je autor rekao da australijski političar “Derin Hinč je jednom prilikom spomenuo bicikliste u poređenju sa bubašvabama na točkovima, i ja počinjem da kapiram na šta je mislio.”

Takođe, postoje i oni koji zagovaraju otvoreno nasilje prema biciklistima. U okviru istraživanja obrađen je i govor koji je 2016. održao CEO Ryanair-a, kada je rekao: “Trebalo bi da uzmemo bicikliste i streljamo ih.”

U okviru oba modela, više od polovine ispitanika reklo je da ne smatraju bicikliste u potpunosti ljudima. U okviru uzorka, nebiciklisti u proseku su prosečnog biciklistu kao samo 45% čoveka, dok su oni koji identifikuju sebe kao biciklistu ocenili prosečnog biciklistu kao 70% čoveka, kada se gleda kombinovani skor za oba modela.

To znači da čak i biciklisti dehumanizuju druge bicikliste. Hevort mi kaže da je to možda zbog toga što se u istraživanju od ispitanika tražilo da ocene prosečnog biciklistu, tako da “možda oni pod prosečni biciklista podrazumevaju nešto drugačije. U Australiji se na putevima može videti dosta sredovečnih muškaraca obučenih u likru. Zbog toga mislim da su oni možda imali u glavi ovaj stereotip.”

Istraživači kažu da je ovaj vid dehumanizacije direktno povezan sa načinom na koji se vozači odnose prema biciklistima. Prema ovom istraživanju, sedamnaest odsto ispitanika izjasnilo se da im se u životu desilo da namerno uz pomoć svog automobila blokiraju biciklistu, jedanaesto odsto naveli su da su namerno vozili blizu bicikliste, a devet odsto se izjasnilo da su namerno isekli biciklistu u vožnji. Sve se ovo svrstava pod agresivno ponašanje, a ne samo zlostavljanje i vikanje.

Često je teško pronaći krivca kada se radi o sudarima automobila i bicikla, gde pritom ima nastradalih, izjavili su za NPR iz Federalne administracije auto-puteva 2011. I dok neke agencije u SAD-u zagovaraju da je krivica biciklista veća nego krivica vozača, kako NPR izveštava, izveštaj iz 2014. koji je objavila Liga američkih biciklista pokazuje da je 52% smrtnih slučajeva među biciklistima izazvano rušenjem od pozadi ili kada prednji deo automobila udari biciklistu sa strane. Takođe, najmanje jedno istraživanje u Australiji i jedno ispitivanje podataka prikupljenih u Ujedinjenom Kraljevstvu ukazuju na to da je krivica u većini slučajeva na vozačima.

U istraživanju iz Kvinslenda, jedan nalaz takođe ukazuje na to da, što više gradovi ohrabruju vožnju bicikala, agresivno ponašanje vozača može postati gore, kako raste frekvencija izloženosti. Vozači koji voze pored biciklista makar jednom nedeljno, navode četiri puta više agresivnog ponašanja u poređenju sa vozačima koji manje često voze pored bicikliste.

Koautor studije Nikolas Heslem iz Škole za Psihološke nauke u Melburnu rekao mi je da se to možda dešava zbog toga što “ljudi koji voze u blizini biciklista češće zapravo imaju više prilika da se loše ophode prema biciklistima, tako da onda i prijavljuju veći broj agresivnih ispada.”

Hevort kaže da je neophodno uložiti više napora kako bi se ustanovilo koje je mere - jedan primer je kampanja javne edukacije koja bicikliste predstavlja kao članove zajednice, a ne kao određenu subgrupu - bi mogle da preobrate pogled koji vozači imaju na bicikliste.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.