Tvoj mozak je neprekidno u potrazi za problemima koje bi mogao da reši

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Zašto deluje da toliko mnogo problema u životu uporno ne nestaje, bez obzira na to koliko naporno ljudi rade na tome da ih reše? Ispostavilo se da osobenosti u načinu na koji ljudski mozak obrađuje informacije znače da kada nešto postane retkost, mi to ponekad više nego ikada pre viđamo na raznim mestima.

Zamislite „komšijsku stražu“ sastavljenu od dobrovoljaca koji zovu policiju kada vide nešto sumnjivo. Zamislite novog dobrovoljca koji se pridružuje straži da bi pomogao u smanjenju stope kriminala u kraju. Kada počnu da volontiraju, dižu uzbunu kada vide znake ozbiljnih zločina, kao što su napadi i provale.

Pretpostavimo da ovi napori pomažu da napadi i provale vremenom postaju ređi u kraju. Šta će onda dobrovoljac da radi? Jedna mogućnost je da će se opustiti i prestati da zove policiju. Na kraju krajeva, ozbiljni zločini zbog kojih se nekada brinuo su postali stvar prošlosti.

Ali možda ćete podeliti intuiciju koju je moja istraživačka grupa imala – da se mnogi dobrovoljci u ovoj situaciji neće opustiti samo zbog toga što je stopa kriminala opala. Umesto toga, počeće da nazivaju „sumnjivima“ stvari o kojima nikada ne bi brinuli dok je stopa kriminala bila visoka, kao što su prelaženje ulice van pešačkog prelaza, ili dangubljenje noću.

Verovatno možete da se setite mnogo sličnih situacija, u kojima problemi deluju kao da nikada ne nestaju, zato što ljudi stalno menjaju način na koji ih definišu. Ovo se ponekad zove žmarci koncepta, ili „pomeranje prečage“, i to ume da bude frustrirajuće iskustvo. Kako da znaš da li napreduješ u rešenju problema, kada neprekidno redefinišeš šta znači rešiti ga? Moje kolege i ja smo želeli da shvatimo kada dolazi do ovakvog oblika ponašanja, zašto dolazi do toga, i može li se sprečiti.

Kako smo vremenom ljudima pokazivali sve manje pretećih lica, otkrili smo da su proširili svoju defeniciju „pretećeg“ i uključili širi opseg lica. Drugim rečima, kada je počelo da im nedostaje pretećih lica, lica koja su nekada okarakterisali kao bezopasna su počeli da nazivaju pretećim. Umesto da to bude konstantna kategorija, ono što su ljudi shvatali kao „pretnju“ je zavisilo od toga koliko pretnji su u poslednje vreme videli.

Ova vrsta nepostojanosti nije ograničena na sud o pretnji. U drugim eksperimentima smo tražili od ljudi da donose još jednostavnije odluke: da li su obojene tačke na ekranu plave ili ljubičaste.

Kako su plave tačke postajale ređe, ljudi su počeli blago ljubičaste tačke da nazivaju plavima. To su radili čak i kada smo im rekli da će plave tačke postati ređe, ili im nudili novčane nagrade ako vremenom ostanu postojani. Ovi rezultati sugeršu da ovakvo ponašanje nije sasvim pod svesnom kontrolom – u suprotnom, ljudi bi bili u stanju da budu postojani i osvoje novčanu nagradu.

Da bismo to ispitali, sproveli smo konačni eksperiment u kome smo od dobrovoljaca tražili da čitaju o različitim naučnim studijama, i odluče koje su etičke, a koje neetičke. Bili smo skeptični povodom toga da li ćemo uočiti iste nepostojanosti u ovoj vrsti suda, kao kod boje i pretnji.

Zašto? Zato što smo slutili da će moralna procena vremenom ostati postojanija od drugih vrsta procena. Na kraju krajeva, ako danas misliš da je nasilje pogrešno, trebalo bi da i sutradan misliš da je pogrešno, bez obzira na to koliko malo nasilja si video danas.

Ali na naše iznenađenje, otkrili smo isti obrazac. Kako smo ljudima vremenom pokazivali sve manje i manje neetičkih studija, oni su širi spektar studija počeli da nazivaju neetičkim. Drugim rečima, samo zato što su čitali o manje neetičkih studija, postali su strože sudije po pitanju toga šta je neetički.

Umesto da pažljivo odluči kako da uporedi preteće lice sa svim drugim licima, mozak samo može da uskladišti koliko je lice preteće u poređenju sa drugim licima koje je video u skorije vreme, ili da ih uporedi sa prosekom nedavno viđenih lica, ili najstrašnijim ili najmanje strašnim licima koje je video. Ova vrsta poređenja bi mogla direktno da dovede do obrasca koji je moja istraživačka grupa uočila tokom naših eksperimenata, jer kada su preteća lica retka, nova lica će biti procenjena u relaciji sa uglavnom bezopasnim licima. U moru blagih lica, čak i naznaka pretnje na licu će biti procenjena kao strašna.

Ispostavilo se da naš mozak za relativno poređenje često koristi manje energije nego kod apsolutnih procena. Da biste stekli predstavu o tome, samo razmislite o tome koliko je lakše setiti se koji je od vaših rođaka najviši, nego se setiti koliko je tačno koji rođak visok. Ljudski mozak je najverovatnije evoluirao da koristi relativno poređenje u mnogim situacijama, zato što ova poređenja često obezbeđuju dovoljno informacija da se bezbedno krećemo kroz svoju okolinu i donosimo odluke, sve vreme ulagajući što je manje truda moguće.

Ali stražar u komšiluku koji pravi relativne procene će nastaviti da širi koncept „zločina“ da bi uključivao sve blaže i blaže prestupe, dugo nakon što su ozbiljni zločini postali retkost. Kao rezultat toga, možda nikada neće u potpunosti znati da ceni svoju uspeh u pomaganju oko toga da se problem oko koga su zabrinuti ublaži. Od medicinskih dijagnoza do finansijskih investicija, savremena ljudska bića moraju da donose mnogo komplikovanih odluka u kojima je važno da budu postojani.

Kako da ljudi donose postojanije odluke kada je to neophodno? Moja istraživačka grupa trenutno radi na dodatnim istraživanjima u laboratoriji, sa ciljem da razvije efikasnije intervencije da bi se ublažile posledice relativnog rasuđivanja.

Jedna potencijalna strategija: kada donosiš odluke u kojima je postojanost važna, definiši svoje kategorije što je moguće jasnije. I kada se pridružiš komšijskoj patroli, razmisli o tome da odmah na početku sastaviš spisak prestupa oko kojih se brineš. U suprotnom, dok si lupio dlanom o dlan, možda ćeš zateći sebe kako zoveš pandure zbog toga što neko šeta psa bez povoca.

Dejvid Levari je postdoktoranski istraživač psihologije ne Harvardu. Ovaj članak je prvobitno objavljen na The Conversation. Pročitajte originalni članak.