Nikada nisam bila u našem Narodnom muzeju, ali imam dosta dobar izgovor! Imala sam samo 10 godina kada je Narodni muzej zatvorio svoja vrata gostima za restauraciju, odnosno hibernaciju koja je trajala čitavih 15 godina.Moram priznati da ne posećujem muzeje po Beogradu - loša navika koju nadoknađujem obilascima u inostranstvu. Poslednji koje sam posetila su bili Muzej moderne umetnosti, Arheološki muzej i Muzej mozaika u Istanbulu. Onda sam otišla u Rim gde sam svoje kulturne potrebe zadovoljila Koloseumom, Forumom, svetski poznatim i nešto manje poznatim fontanama. U željene muzeje nisam mogla da odem jer su karte bile rasprodate tokom mog boravka u večnom gradu.
Reklame
Premotajmo film od februara do juna kada sam ponovo otputovala u grad sa bogatim nasledjem. Kulturna katastrofa je udarila drugi put, sada u Budimpešti gde sam se na kratko zadesila zbog posla. Kada sam na mapi tražila smernice do njihovog Narodnog muzeja, moj pametni telefon je upozorio da put do tamo može biti uzaludan jer muzej ne radi ponedeljkom - jedini dan koji sam bila dovoljno slobodna da se posvetim višečasovnom konzumiranju visoke kulture.Po povratku iz Budpimpešte sam videla vest da se naš Narodni muzej konačno otvara. Ministar kulture Vladan Vukosavljević izjavio je da će Narodni muzej u Beogradu biti svečano otvoren 28. juna, "ako ne bude više sile." Znala sam da se ovako značajan događaj ne propusta tek tako. Treća sreća?
Juče uveče sam se uputila ka Trgu bez novinarske akreditacije, bez fotografa - sama sa svojm željom da svedočim važnom događaju. Oblaci i blaga kiša su me zabrinuli - da li je ovo viša sila o kojoj su pričali? Sve je bilo u savršenom redu kada sam se našla na Trgu u devet uveče. Procena mase mi nije jača strana, ali rekla bih da je tu bilo nekoliko hiljada, opušteno. Sada sam se zabrinula da neću uspeti da vidim unutrašnjost muzeja.Od kolega sam čula da su u foajeu muzeja zvanice pozdravljali direktorka muzeja Bojana Borić Brešković i ministar kulture Vladan Vukosavljević, a premijerka Ana Brnabić je svečano otvorila muzej populističkim govorom. Dosta očekivane i ne preterano uzbudljive informacije.
Reklame
Osim ogromne gužve i neke ritmične muzike sa velikih zvučnika koja se beskonačno vrtela na ripitu kao specifična forma psihičke turture, ništa značajno se nije dešavalo. Ne pokušavam da budem dramatična, stvarno su pustili isti instrumental toliko puta da su se svi oko mene žalili prijateljima da im je muka. Samo ja nisam imala prijatelje pri ruci, pa moram ovde retroaktivno da kukam.Posle stajanja u mestu i slušanja istog dvominutnog zvuka nešto više od pola sata, dobila sam flešbekove one noći kada sam provela 24 sata na otvaranju Muzeja savremene umetnosti. Glavni ulaz je bio pod blokadom, a većinu same zgrade su zaklanjali kombiji i neka skalamerija. Ne baš glamurozno.Onda se, u 25 do deset nešto u vazduhu promenilo. Muzej se budio - metaforicki, ali i bukvalno. I bilo je spektakularno. Na fasadi je prikazan video u kojem Sergej Polunjin pleše u Atrijumu Narodnog muzeja. Ozvucenje, boje, svaka nota, svaki pokret na platnu - nestvarni. Niko u mojoj okolini nije ostao ravnodušan.Bilo je toliko dramatično da sam se malo rasplakala, okej?
Ali moje suze i moćne projekcije su najmanje važne u celoj priči. Posle čak 15 godina rekonstrukcije, desetina praznih obećanja, izneverenih očekivanja i probijenih rokova, Narodni muzej Srbije je konačno otvoren za javnost! Ovo je zaista dan koji će ući u kalendare i istorijske udžbenike. I više ne moramo da se blmiramo kada dođu prijatelji iz inostranstva i pitaju šta je to u centru grada? Kul, zar ne?Nisam uspela da se probijem kroz masu i budem jedna od 450 ljudi koji su prvi kročili u novotvoreni muzej. Vratila sam se kući peške, pevušeći onaj užasni instrumental sa osmehom na licu.
