Ceo dan sam nameštao tendere u Srbiji i rođen sam za ovaj posao

"U Srbiji vlada korupcija!", u vrhu je tabele najopštijih mesta kada se govori o našem društvu. Malo preciznje, ali i dalje jedno od najopštijih mesta je i to da su javne nabakve srž zloupotrebe novca svih građana Srbije. Obe konstatacije su tu gde jesu pre svega zbog toga kako se svi mi odnosimo prema tim problemima - nezainteresovano, neinformisano i prihvatanjem da je to "jednostavno tako kod nas".

Ipak, istraživanja pokazuju da je baš korupcija ta rak rana života u Srbiji, prema mišljenjima građana. Centar za istraživačko novinarstvo (CINS) mesecima se bavio problemima sistema javnih nabavki u Srbiji , a kao krunu istraživanja podarili su nam onlajn igricu pod nazivom "Dobar, loš, korumpiran" . Konačno možete da testirate da li biste bili dovoljno dobri za otkaz, dovoljno loši za partiju ili dovoljno korumpirani za interese biznismena.

Cilj igre, koja je deo projekta "Kuvanje" - koji pokazuje koliko je korupcija rasprostranjena u Evropi - je da ukaže na probleme javnih nabavki u Srbiji i to što "državne institucije ne žele da se bave problemima javnih nabavki", kako je rekla novinarka CINS-a Milica Šarić na konferenciji povodom predstavljanja projekta.

Verovatno najtransparetniji primer "štelovanja" tendera je slučaj dočeka 2017. godine na Novom Beogradu, kada su uslovi postavljeni tako da ih ispunjavaju samo određeni muzičari. Predsednik te opštine Aleksandar Šapić čak je i javno tada priznao da su uslove postavili tako zato što zakon ne dozvoljava da navode konkretna imena. Tada smo mu se zahvalili što je tako transparentan.

U igri vi postajete gradski menadžer, upoznajete gradonačelnicu Vlastić i asistentkinju Dobrić, te je pred vama niz različitih odluka koje možete da donesete klikom, a koje utiču na vaš nivo korumpiranosti, poverenje biznismena, kao i pad političke podrške. Ukoliko se bilo koji od ovih elemenata napuni do kraja, gubite!

Bitno je naglasiti da su sve ličnosti u ovoj priči izmišljene, ali je još bitnije naglasiti da tenderi koje nameštaš nisu, već su inspirisani primerima iz stvarnog života u poslednjih desetak godina.

Takođe osećam obavezu da kažem - ako se ikada kandidujem, ne glasajte za mene, dobro mi ide.

Dobro došao gušteru, zauzimaj fotelju, nadamo se da si se dovoljno iskalio za ovaj posao, oni koji nas optužuju za korupciju su samo mrzitelji, a ti pazi da nekoga ne naljutiš – otprilike su poruke koje dobijaš na samom početku. Potom dobijaš opciju da klikom sedneš u fotelju.

I to je najlakša odluka koju donosiš.

Odmah kreće akcija – dugo najavljivani metro se gradi, ali je pre svega potrebno odrediti ko će obavljati profitabilni posao naplate karata. Gradonačelnica ti dobronamerno pominje firmu MetroPlus Konsalting. Prema njenom predlogu, ta firma će naplaćivati 8,53 odsto prihoda u narednih 10 godina. Tvoje je da “sprovedeš javnu nabavku tako da olakšaša svima”.

Šta ćeš uraditi? Ako si, kao što je retko ko, pratio kako je BusPlus 2010. godine - u vreme mandata Đilasa - dobio posao naplate karata u javnom gradskom prevozu, odgovor je vrlo, vrlo, vrlooooo lak – uslove tendera postavi tako da samo jedna firma može da ih ispuni.

Asistentkinja Dobrić me revnosno obaveštava da sam po zakonu dužan da omogućim što veću konkurenciju ponuđača, bez diskriminacije – i cilju sprečavanja korupcije. Ipak, povučen iskustvom ranijih vlasti moj odgovor je:

“Ponuđači moraju da popune stotine stranica formulara, isključivo na ćirilici, u roku od 60 dana” - baš kao što je gradska vlast 2010. godine postavila uslove na onome što su nazvali “međunarodni tender”, ne poštujući tadašnji Zakon o javnim nabavkama.

- Pametna odluka – javlja mi se Rodoljub Grebić, vlasnik firme MetroPlus i na keca mi nudi put u Sofiju da “vidim kako metro tamo funkcioniše”. U njihovom trošku, naravno. Nikada nisam bio u Bugarskoj, odgovaram.

Irena Zakonov, pravna zastupnica, upozorava me da mogu završiti u zatvoru ako neko sazna da je investitor platio put. Smaračica.

Vreme leti, već je leto. Vreme je da organizujemo Novogodišnju rasvetu, da grad šljašti i privuče turiste ko muve na… Gradonačelnica opeti ima fenomenalan savet! Ukrasi od slonovače! Kako se ja toga nisam setio?! A još i zna tačno ko ima takve ukrase – firma Deep Shine za 510 miliona dinara. Okej, možda nije opravdan trošak, jer još čuvamo rasvetu od prošle godine koju možemo da iskoristimo. Ali ukrasi od slonovače, brt! Pa nismo džabe lideri u regionu.

Jeste da je klizav teren, ali nije da se slično nije dešavalo ranije i da niko zbog toga nije odgovarao – na primer, firma Keep Light koja je jedina u Srbiji prodavala baš takve ukrase kakve je Grad Beograd tražio prošle godine.

Nivo korumpiranosti je već porastao, a sada moram da odlučim da li da raspišem otvoreni postupak, ili da uđem u direktne pregovore sa kompanijom – što smem da uradim, ali da ne diskriminišem druge zainteresovane.

Ne mogu sa svima da se sastajem – raspisaću otvoreni konkurs, ionako samo jedna firma ima ukrase od jebene slonovače. Malo će me pljuvati biznismeni, a kolege iz partije ogovarati, ali preguraću.

Gradonačelnica opet smara suptilnošću. Kao slučajno pomenula da joj je omiljeni bend “Avijatičari” i da treba da organizujemo koncert za Novu godinu. Kao da ja ne znam šta to znači. Ne mogu da se sada bakćem sa njom – naložio sam asistenktinji Dobrić, iako me revnosno upozorava da mogu da prekršim zakon, da raspiše konkurs tako da samo oni ispunjavaju uslove.

Nije joj bilo baš najasnije kako, pa sam joj rekao da pogleda pod dr Aleksandar Šapić, doček 2017. godine, Novi Beograd. Gradonačelnica srećna, Miki iz Avijatičara obećao besplatni koncert u kampanji. Rođen sam za ovaj posao!

Moramo da se rešimo onog krša od železničke stanice u centru grada i da tu dignemo nebodere. Gradonačelnica kaže da je pronašla sve što treba i da je sve “čisto kao suza”. Moje je samo da raspišem tender. S obzirom na to da je u pitanju nabavka veća od milijardu dinara, po zakonu, moramo da pozovemo gradskog nadzornika – to su stručnjaci i organizacije koje od 2013. godine vrše kontrolu nabavki velikih vrednosti.

Ali pošto znam da sistem građanskog nadzora praktično propada od kada je uspostavljen, da građanske nadzornike niko ne zarezuje, da i sami često ne podnose izveštaje, a kada ih podnesu skupštinski odbor ih ne razmatra. A kada ih i razmatra, može da se desi nešto slično što se desilo Draganu Dobrašinoviću 2015. godine kada je nadgledao javnu nabavku za stanicu Prokop. Dok je na skupštinskom Odboru za kontrolu javnih finansija obrazlagao izveštaj, naglasio je da sumnja u regularnost nabavki, pa je predsednik Odbora Veroljub Arsić naložio je obezbeđenju da ga isprati iz sale.

Evo kako to izgleda u praksi:

Znajući da niko ne može nadrljati zbog nadzornika, a da će sumnja biti veća ako ga ne pozovem – zvaću ga! Investitori će se malo ljutiti, kao i partija, ali sačuvaću svoj imidž, a neću izgubiti posao.

Međutim, gradonačelnica javlja da je nabavkom planirano 20 miliona evra, a da investitor traži još 6 miliona. Nezgodno je da toliko menjamo cifru kada smo već pokrenuli priču. Nije nemoguće, ali nezgodno je. Zato nam treba dimna bomba. Posegao sam za spinom koji uključuje besplatne stikere za društvene mreže. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Lule, izvođač radova, kaže da mu ostaje nešto love od ovog posla i da može da mi pokrije školarinu za klince u privatnoj školi. Da, naranvo. Ako nije problematično što Siniši Malom školarinu od 60 hiljada evra finansiraju “bliski prijatelji koji žive u inostranstvu”, zašto bih ja bio u problemu?

U plusu sam 40 hiljada evra. E to ja zovem produktivnim radnim danom.

Okej sada jedan investitor želi da uloži u moderan stambeno-poslovni kompleks, a još bi i nama dao neki novac da pokrijemo rupe u budžetu. Kako da izbegnem javni tender?

Dve reči – lex specialis. To je poseban zakon koji ima prednost u primeni nad već postojećim, opštim zakonima – što ostavlja mogućnost gradnje bez sprovođenja javnih nabavki. Treba ga koristiti samo u posebnim slučajevima, javnog interesa. A ima li većeg javnog interesa od stambeno-poslovnog kompleksa, koji će uposliti domaće firme u podići sprsku privredu?

Naravno da nema – pa i Skupština Srbije je to potrvdila 2015. godine kada je takav poseban zakon usvojila za projekat Beograd na vodi.

Donosim odluku o leks specijalisu i nivo korumpiranosti mi opasno raste. U narednim danima mi je sigurnije da više nerviram investitore i partiju nego da radim na svoju štetu.

Balansero, što ono kaže Pavle Vujisić.

Ovde ću prestati sa spojlovanjem igrice i pustiti vas da sami testirate vaše menadžerske sposobnosti u srpskim uslovima, kreativnost u zaoblaženju pravila, i da uživate u neodoljivim, koruptivnim ponudama investitora i izvođača.

Mogu da vam kažem da sam završio sa 60 ‘iljada u kešu i da me je jedan od investitora sa kojim sam tako lepo sarađivao odvukao u privatni sektor. Odlazak u privatni sektor je znak da ste pobedili u igrici. A i da ste pobedili sistem.

Međutim, važno je i da znate koje su posledice ukoliko vam se jedno od merila napuni do kraja. Ukolko biznismeni nemaju poverenja u vas, ili vas partija ostavi na cedili – izgubićete posao i poslaće vas u gradsko zelenilo. Ukoliko nivo korumpiranosti dovoljno privuče pažnju javnosti, pa vas dohvate i novinari CINS-a, možete završiti u pritvoru.

Ali

“Ne brinite, većina postupka i ne dođe do suda”, poručuje vam CINS, kada izgubite ovim povodom.

Praktično, ovo je igra u kojoj ne možete da izgubite. A to već jako dugo znamo.