Naučnici žele da pošalju slatke male vodene medvede u svemir laserom

Međuzvezdano putovanja traju baš dugo. Grupa astronoma i fizičara igra se sa načinima da ih ubrza ubrzanjem, a u tome su počeli od masivnih lasera, s jedne, ​​i jednog od najotpornijih organizama na Zemlji, sićušnih dugoživaca tj. tardigrada, s druge strane.

Ove mikroskopske vodene životinje, koje se ponekad nazivaju „vodeni medvedi“,  su skoro neuništive, sposobne da izdrže sušu, niske temperature, nesreće, visoke nivoe radijacije, oštre uslove pritiska i gravitacije i suspendovanu animaciju — usporavanje biološkog funkcionisanja tokom dugih vremenskih perioda. To ih čini savršenim kandidatom za eksperimente u povećanju brzine svemirskog putovanja, pišu istraživači u novom radu objavljenom u recenziranom časopisu Acta Astronautica.

Putovanje od 18 milijardi kilometara do kraja našeg solarnog sistema bi trajalo decenijama ako se koriste tradicionalna sredstva pogona tj. sagorevanje goriva. Ali, uz finansiranje NASA-e, istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji – Santa Barbara predložili su novo sredstvo svemirskog pogona pomoću lasera ​​(„usmerene energije“ ili DE nizova) na Zemlji koji su usmereni na svetlosna jedra pričvršćena za svemirski brod. Fotoni iz lasera bi pogonili svemirski brod brzina koja je 20 do 30 procenata brzine svetlosti, postižući tzv. relativistički let. Pokrenut 2015. godine kroz inicijativu pod nazivom Project Starlight, projekat ima za cilj da skrati vreme putovanja do ivice solarnog sistema sa decenija na dane, a sve bez upotrebe pogonskog goriva na brodu.

Sada je oformljen se tim istraživača, uključujući Filipa Lubina, profesora fizike na UC Santa Barbara i glavnog istraživača projekta Starlight, sa cljem da trasira put za testiranje ovog relativističkog leta. Oni predlažu da se vodeni medvedi, kao i drugi srodni, slično otporni beskičmenjaci poput C. Elegansa, postave na platforme veličine ljudske šake, koje bi bile poslate u svemir brzinom od otprilike 150 miliona kilometara na sat. Snaga ovih lasersa je tolika da bi mogla bi da potroši 1/10 celokupne energetske proizvodnje SAD, ali bi ova snaga bila potrebna samo nekoliko minuta tokom lansiranja.

„Ovo nikada ranije nije urađeno, da se makroskopski objekti guraju brzinom koja se približava brzini svetlosti“, rekao je Lubin, koautor rada, u saopštenju za javnost.

Oni predlažu izvođenje daljinskih eksperimenata na organizmima dok su na brodu, proučavajući kako se vodeni medvedoi i drugi oblici života nose sa teškim uslovima svojstvenim udaljenim svemirskim prostranstvima. Lubin i njegov tim bi zatim mogli da ekstrapoliraju ove nalaze kako bi procenili potencijalne efekte međuzvezdanog putovanja na ljude.

„Mogli bismo da počnemo da razmišljamo o dizajnu međuzvezdanih transportera, kakvi god oni bili, na način koji bi mogao da poboljša probleme koji se otkrivaju kod ovih malih životinja“, rekao je Džoel Rotman, koautor rada i istaknuti profesor biomolekularnih nauka.

Autori su odmerili etičke implikacije širenja života sa Zemlje po svemiru – i, shodno tome, rizike vraćanja života iz drugih zvezdanih sistema na Zemlju, što je poznato kao „kontaminacija unazad“. Ono što je najvažnije, Lubin i Rotman predlažu da se sve svemirske letelice sa ovim životinjama naprave kao jednosmerne, izvodeći sve studije potpuno na daljinu kako bi se osiguralo da se nijedan vanzemaljski mikrob ne vrati na Zemlju.

Sva etička razmatranja su deo procesa zamišljanja života izvan Zemlje, i izvan naših trenutno zamišljenih metoda putovanja. Ova razmatranja su među mnogima koje Lubin i Rotman žele da uzmu u obzir. Zaista, iako je plan da se počne sa sićušnim oblicima života, autori u radu napominju da bi laserski pogon mogao da se koristi na većim brodovima i da bi se nizovi mogli graditi na objektima u svemiru, a ne samo na Zemlji.

„Mislim da je naša sudbina da nastavimo da istražujemo“, rekao je Rotman. „Istražujemo na sve manjim i manjim nivoima do subatomskih nivoa i takođe istražujemo na sve većim razmerama. Takav nagon ka neprekidnom istraživanju leži u srži onoga ko smo mi kao vrsta."