Mladi gej ljudi iz Srbije o tome čega su morali da se odreknu da bi bili slobodni

Ovogodišnja Nedelja ponosa, uokvirena kampanjom pod sloganom “Ne odričem se“ pre tri dana svečano je otvorena u Skupštini Grada Beograda. Nedelja ponosa ove godine traje od 9. do 15. septembra, a centralno dešavanje, Prajd šetnja, održaće se u nedelju, 15. septembra, sa početkom u 17 časova na Trgu Slavija. Nakon šetnje najavljen je i koncert u parku Manjež.

Iako su na otvaranju Nedelje ponosa, u skladu sa ovogodišnjom kampanjom, govorili o tome zbog čega se, kao i čega se sve ne odriču, na osnovu razgovora koje sam vodila sa pripadnicima i pripadnicama LGBT zajednice mogla sam da primetim da, iako postoji velika važnost kada se radi o neodricanju, ponekad isto toliko mogu biti važni i oni trenuci u kojima se zarad svoje slobode i sreće mora odreći nečega što je do tada bilo važno u životu.

Hrabrost da se uz neki stav ili osobu stoji bespogovorno, kao i da se bori za ono u šta se veruje definitivno jesu vrednosti koje promoviše Nedelja ponosa. Ipak, ova hrabrost stoji rame uz rame sa onom koja nam je svima neophodna kada se treba odreći prepreka koje stoje između nas i slobode. Zbog toga sam razgovarala sa nekoliko mladih propadnika i pripadnica LGBT zajednice kako bih od njih iz prve ruke saznala čega su oni svesno morali da se odreknu kako bi bili gej i slobodni u Srbiji danas.

Razgovor na ovu temu započela sam sa Draženom, 27, koji živi u Beogradu. On je već godinama posvećen kako aktivizmu, tako i aktivnom osvešćivanju svojih prijatelja kada se radi o temama i problemima koje bi mnogi smatrali tabuom. Pitala sam ga da li može da izdvoji nešto što drugi smatraju važnim, a čega se on odrekao kako bi živeo onako kako on smatra da treba. “Odrekao sam se nesvesnosti muške privilegije,“ objašnjava Dražen. Njegovo odricanje omogućilo mu je neke druge vidove slobode, ali i odgovornosti. “Kao gej osoba, prigrlio sam radikalni feminizam kao jedini validni vid borbe protiv kapitalizma i patrijarhata,“ zaključio je on.

Sa druge strane, onima kojima tako “radikalan“ pristup ne leži prirodno moraju naći drugi način da se snađu kada se radi o borbi za sopstvenu slobodu izražavanja. “Kada se autuješ da si gej u Srbiji, ni sam nisi svestan čega se sve odričeš, već to dolazi u hodu, dan za danom,“ počinje priču Pero, 21, koji studira novinarstvo i nada se uspešnoj karijeri u medijima. “Kako vreme prolazi, neprestano shvataš koju cenu plaćaš zbog toga što si gej. Iz života ode gomila prijatelja, porodica promeni ugao gledanja i posmatra te na potpuno drugačiji, da ne kažem ponižavajući način.“

Ipak, nisu samo stavovi bliskih ljudi koji ga okružuju bili nešto na šta je trebalo da prestane da obraća pažnju. “Ono što je ipak meni najstrašnije je sloboda govora koja ti se oduzme jer zeliš da budeš slobodan,“ objašnjava Pero.

“Ironično, ali kada javno izađeš kao gej, sve što ikada uradiš ili kažeš na sebi ima „peder“ etiketu. Ljudi krenu da te posmatraju kroz prizmu tvoje seksualnosti, jer te dve stvari sami nisu u stanju da razdvoje. Tvoje mišljenje se više ne uvažava na isti način, već se uvek odbacuje uz neku glupost poput „Ma, to je onaj gej“.

Pero mi je takođe ispričao i o izazovima sa kojima se susreće na poslu, gde je takođe morao da se odrekne nešto mira kako bi se izborio za ono za šta je sam zaslužan. “U poslednje vreme, od kako je moja novinarska karijera krenula da napreduje, dešava mi se to da ljudi uvek govore o nekom nepostojećem gej lobiju koji je navodno zaslužan za moj uspeh, unapređenje ili odrađen intervju. Morao sam da naučim da odbijam da dozvolim bilo kome da preuzme zasluge za ono za šta se borim i marljivo radim svakog dana,“ zaključio je Pero.

“Nisam imao velikih odricanja, osim toga što sam morao da odem iz porodičnog doma, i eventualno nekolicine društva,“ ispričao mi je Dejan, 26, koji se takođe u Beograd doselio zbog posla. “Mada, takvi su se većinom odrekli mene, tako da mi je to samo iskristalisalo koji me ljudi podržavaju i kojima nije bitna moja seksualna orijentacija da bi me voleli,“ objašnjava Dejan. “U suštini, sve ostalo je ostalo isto.“

Milan* mi je ispričao kako on posmatra stvari koje je svesno ostavio iza sebe. “Odricanje ide postepeno. Prvo se odrekneš ljudi koji nisu na tvojoj strani, koji su homofobični. Onda, kada počneš da se okružuješ ljudima sa kojima možeš da budeš kakav jesi, počinješ da se odričeš određenih događaja. Ti možeš da ideš tamo sa svojim ljudima, ali skontaš da na takvim mestima ne možeš da se ponašaš prirodno, jer, prosto, sam događaj nije gej-frendli,“ objašnjava Milan. “Svodi se na smanjivanje kruga ljudi, pri čemu ti se i interesi menjaju, jer neka mesta više nisu bezbedna za tebe.“

“Hoću da kažem da se ničega nisam odrekao, iako pretpostavljam da sam sigurno morao da se odreknem nečega, ali ja nemam pojma šta je to tačno,“ počinje svoju priču Stefan, 22, koji živi i rođen je u Beogradu. “Iskreno, moj život se apsolutno nije promenio nakon autovanja. Možda sam eventualno još bliskiji i sa prijateljima i sa porodicom. Zaista nije bilo odricanja u tom smislu.“

Sa druge strane, iako se nije morao odreći međuljudskih odnosa, Stefan je takođe naučio da svoju perspektivu na svet prilagodi tako da može da živi onako kako želi. “Morao sam da se odreknem toga da se bavim time šta će ljudi reći ili misliti, mada, kada se prisetim, ne bih rekao ni da sam se ikada bavio time,“ šaljivo zaključuje Stefan.

Nisu svi imali sreće da ono čega se odriču bude neka vrsta prepreke na putu do slobode kojoj treba težiti. Mila*, 25, koja se u Beograd doselila zbog posla pre četiri godine, ispričala mi je kako je zbog toga što je odlučila da svoj identitet i stavove više ne krije, morala da se odrekne nekoliko prijateljica sa kojima je imala sjajan odnos pre nego što se preselila u Beograd. “Neki ljudi prosto svojim postupcima pokažu da, iako su važili za prijatelje godinama, više ne treba da imaju mesto u vašem životu,“ objasnila mi je Mila. “I nije toliko strašno odreći se takvih osoba - pre je olakšanje, jer, ko želi da konstantno brine o tome da li će neki pogled, pokret ili reč biti pogrešno protumačeni?“

Mila priča kako su devojke sa kojima se u svom rodnom gradu družila na njeno autovanje odreagovale prvo sa puno podrške, kako bi nedugo zatim od treće prijateljice saznala da je u društvu nastala nova “briga“. “One su verovale da ću ih, zbog toga što sam sada “i zvanično“ lezbejka, ne znam ni ja, spopadati, kao da, da sam to želela, to nisam mogla da radim i ranije. Neki ljudi ne mogu prihvatiti činjenicu da, ukoliko vam se dopada pol kome pripadaju, to ne mora nužno i značiti da ćete želeti nešto od njih. Baš zbog toga sam i postala svesna da je za mene bolje da se takvih ljudi i odreknem.“

Andrej, takođe iz Beograda, ispričao mi je sličnu priču, ali, kako kaže, nikada nije imao osećaj kao da je to što je morao da se odrekne određenih ljudi nužno loše iskustvo. “Ne mislim da sam išta izgubio kada sam se autovao, jer sam u tom momentu bio svestan da nemam više šta da izgubim. Bio sam svestan da na taj način mogu samo da steknem tu slobodu i otvorenost,“ priseća se Andrej. “Nekoliko ljudi jeste izbledelo i otišlo iz mog života, ali mislim da je, na kraju krajeva, samo dobitak, jer oni očito nisu bili dovoljno kvalitetni ljudi da se zadrže.“

Ipak, njegov stav po pitanju prava na to da živi onako kako želi stoji čvrsto. “Mislim da je stvar u tome da, kada biramo da svoj život živimo autentično, ne možemo ništa izgubiti, već samo dobiti na kvalitetu života,“ zaključio je Andrej.

*Imena sagovornika promenjena su na njihov zahtev.