Predatori i plen pričaju o njihovom fetišu, vorarefiliji

Kada sam bio dete, često sam imao noćnu moru o tome kako u našu porodičnu kuću upadaju provalnici dok sam ja u njoj. Kada bi me provalnici našli – bizarno i dovoljno apsurdno – mene bi progutao dinosaurus nalik stegosaurusu, i gledao bih sebe kako klizim u njegov vlažni, mesnati stomak, pre nego što bih se probudio u suzama. Kada sam pre par nedelja pogledao trejler za Venom, podsetio sam se mogućnosti da te pojede neko stvorenje. Jasno, kod mene ova mogućnost izaziva sećanje na maglovitu traumu iz detinjstva. Međutim, za one koji imaju fetiš pod imenom vorarefilija, pojesti nekoga i/ili biti pojeden je neverovatno seksualno uzbuđujuće.

Vorarefilija (vore) je višedeimenzionalna kao i bilo koji drugi fetiš. Postoji razlika između onih koji konzumiraju (predatori) i onih koji vole da budu konzumirani (plen). Takođe postoji i razlika između fantazija koje uključuju to da plen bude progutan ceo (soft vore) i to da plen prvo bude ižvakan (hard vore). Vore može da uključuje svakakve stvarne i izmišljene vrste – kao što su ljudska bića, mitska stvorenja i pokemoni. Postoji znatno ukrštanje između krznene i vore zajednice, kada pojedinci fantaziraju o tome da su krzneni predatori ili njihov plen. A metoda konzumacije može da varira od oralne, preko analne, do vaginalne (obrnuto rađanje), pa i šire.

Stupili smo u kontakt sa nekoliko vorera – Lijem (dvadesettrogodišnji apsolvent mašinstva iz SAD), Kajlom (tridesetdvogodišnji inženjer iz SAD), Gregom (osamnaestogodišnji student iz SAD), Itanom (dvadesetsedmogodišnji grafički dizajner iz Australije), Amelijom (devetnaestogodišnja studentkinja iz SAD) i Natali (dvadesetšestogodišnja konobarica iz SAD) – da bismo saznali kako ih je uopšte privukao vore, šta vole kod njega, kako ga uključuju u svoj erotski život, i šta misle o Venomu.

VICE: Kako vas je uopšte privukla vorarefilija?

Li: Ložim se na vore još otkad sam prvi put u životu osetio seksualno uzbuđenje, a i duže od toga sam osećao morbidnu fascinaciju prema njemu. Moje najranije sećanje na ’vore scenu’ je bilo kada sam čitao Crvenkapu u osnovnoj školi, i bio toliko užasnut da sam zaklopio knjigu. Negde tokom ranog puberteta, taj užas je počeo da dobija seksualnu notu. Najočiglednija tačka tranzicije koje se sećam je kada sam postao opsednut pričom o Džejmsu Bartliju, mornaru koji je tvrdio da ga je progutao grbavi kit. Pasus koji sam pročitao je uključivao i opis kako ga „obrubljuju plišani zidovi“ stomaka kita, što je meni u mom desetogodišnjem mozgu delovalo gotovo umirujuće, kao da si umotan u toplu, mesnatu ležaljku. Sanjario sam o ogromnim morskim životinjama koje spasavaju ljude izgubljene na moru, tako što ih čitave progutaju, kao prijateljskija verzija priče o Joni. Vremenom je fantazija prestala da bude dovoljna. Moja prva ’pornografska’ pretraga je bila kada sam na Gugl Imidžiz tražio slike kitova razjapljenih čeljusti. To me je na kraju dovelo do foruma posvećenom ’mošotsima’ [širom razjapljenim čeljustima] na Eka’s Portalu, sajtu posvećenom vorarefiliji. Odatle sam brzo otkrio scenu krznenih vora, i perverznije metode konzumiranja, kao što su analni vore i obrnuto rađanje.

Kajl: Kao tinejdžer, negde oko Noći veštica, gledao sam jedan bizaran horor film iz osamdesetih koji se zove Videodrom. U njemu postoji jedna scena kada lik Džejmsa Vudsa halucinira da se neka žena materijalizuje u njegovom televizoru. TV počne da pulsira i diše, i ženske usne počnu da se pomaljaju iz ekrana. Lik Džejmsa Vudsa klekne i mazi usne, pre nego što zabije čitavu glavu u usta žene, koja nastavljaju da se nežno oblizuju i stenju, sa njegovom čitavom glavom unutra. To je bila najčudnije i najjezivije zavođenje koje sam ikada video. Taj prizor mi se urezao u sećanje.

Greg: Mene je sablasno uvek zanimalo, ali mislim da sam prvi put shvatio da imam bizaran fetiš kada sam igrao igricu Osmi putnik protiv predatora iz 2010, i shvatio da me uzbuđuju finalni pokreti koje tuđin i predator prave. Isprva nisam bio siguran koji je to moj fetiš, naročito zbog toga što u igrici nije bilo vorea, ali kada sam to malo bolje proučio (gledajući filmove sa čudovištima u kojima čudovišta zaista jedu ljude), shvatio sam na šta se ložim. Kada sada razmislim, u mnogim dečjim medijima ima situacija koje imaju veze sa voreom, a iako sam isprva bio šokiran otkrićem koji je moj fetiš, vremenom sam počeo da mislim da to nije toliko uvrnuto.

VICE: Šta vam se posebno dopada kod vorarefilije?

Kajl: Bajke koje nam pričaju kada smo mali, u kojima se opisuje određeni negativac – zla veštica, gladni vuk, džinovski kit – čiji je osnovni poriv da pojede lik iz bajke. U takvoj vrsti priča, usta postaju sinonim za strah. U isto vreme, osnovni poriv našeg junaka može da bude da poljubi usnulu princezu, ukletu žabu ili zver. U ovakvim pričama, usta postaju sinonim za ljubav, isceljenje i utehu. Usta su simbolični organ koga ima svih oblika i veličina. Obožavam ideju tajnog progonitelja, ili predatora, koji toliko želi ili mu je toliko potrebno moje telo, da će mi podariti spektakularni ulaz: svoja usta – i primiti me u svoje telo da ispunim njegove želje.

Itan: Za mene je smisao vore zadovoljavanje duboke biološke potrebe. Mnogim ljudima je sirov, primalni seks uzbudljiv, pretpostavljam da moj mozak to samo izražava na malo drugačiji način. Ima mnogo paralela između gladi i uzbuđenja. Ja se ne ložim na ’mošote’ ili gutanje, i mrzim nasilje. U mojim fantazijama, lik biva progutan veoma brzo, i ja sam fokusiran na to da se predator oseća sito i zadovoljno. Često se igra ili začikava lika koji je u njemu. Plen možda može da bude nevoljan, ali na kraju niko ne biva povređen ili svaren. U ovoj vezi definitivno ima sado-mazo elemenata, i mene gotovo isključivo zanima predatorova perspektiva. Takođe sam fan zaokrugljenih stomaka (oblih, ali ne obavezno i debelih). Veći deo vremena, likovi koje zamišljam su slične veličine, i predator postaje gotovo nepokretan zbog veličine svog stomaka.

Amelija: Ja posebno uživam u u gotovo materičnom osećaju u stomaku koji opisuju vore, i iz unutarnje perspektive plena, i spoljne perspektive predatora. Pomisao da si okružena toplom, mekanom čaurom i da čuješ veselo krčanje u srećnom stomaku mi je uvek delovala veoma intimno, a meni, naravno, seksualno veoma zadovoljavajuće. Ili, lako mogu da zamislim sebe sa nekim tamo unutra, i da imam pun stomak i da osećam pokrete osobe unutra, i krčanje svog stomaka. Meni je lično najbolje kada su obe strane voljne, kada mogu da vidim kako postaju intimne.

VICE: Kako uključujete vorarefiliju u svoj erotski život?

Kajl: Za to je potrebno malo mašte. Ja lako mogu da se uzbudim kada vidim svoju ženu kako zeva. Volim da gledam kako joj se usta polako šire, izlažući pogledima njen jezik. Ako sam u pravom položaju, ponekad mogu da ugledam njenu resicu. To je pun mošot, i to je suvo zlato. Tokom predigre, umem da hranim svoju ženu nekim grickalicama. Grožđe, maline i gumene bombone su savršene za to. Ona mi stavi glavu u krilo, dok joj ja spuštam jednu po jednu grickalicu u širom otvorena usta. Svako malo, umem da preduboko gurnem ruku, i onda mi ona liže prste i sisa hranu sa njih. To je neverovatan osećaj. Tokom seksa, kada sam ja odozgo, ona počne ubrzano da diše i stenje. Kada se ovo dogodi, usne joj se razdvoje dovoljno da mogu da gledam u njena usta. Ovo mi je najveća motivacija da nastavim dalje. Ako je ona na meni, ume da se nagne i spusti ka meni, i da mi liže lice. Ovo je za mene puno telesno iskustvo, i izluđuje me.

Itan: Ja imam dovoljno sreće da mi je posao da stvaram slike, tako da sam nacrtao brojne crteže, ali nisam mnogo njih pokazao u javnosti. Takođe sam petljao i oko toga da napravim vore igricu (otvoreni RPG svet baziran na tekstu), što sam na nesreću za sada morao da obustavim. Pokušao sam sa igranjem uloga na internetu, ali to baš i nije za mene. Svaka čast onome ko može da uživa u tome, ali ja to ne mogu da shvatim ozbiljno. Moja sadašnja partnerka je izuzetno otvorenog uma, i vodili smo duge razgovore o vorarefiliji. Razgovarali smo i o tome da je integrišemo u seks, ali zapravo ne postoji način koji bi mogao da mi padne na pamet, a da mi to ne bude ljigavo ili nelagodno. Mada, to nas ne sprečava da imamo avanturistički seksualni život. Da imam priliku da istražim vore na način na koji fantaziram o njemu, smesta bih to učinio. Na nesreću, to nije praktično, iz brojnih i očiglednih razloga. Pretpostavljam da mi je jedina nada da će to u budućnosti moći da se radi uz pomoć neke VR tehnologije, ali ne ložim se previše.

Li: Ja uglavnom gledam krznena umetnička dela sa temom vorea i čitam erotske priče. Pretplaćen sam na vore umetnika koga volim na FurAffinity, a takođe pretražujem i tagove vezane za vore na buru sajtovima kao što je e621. Ponekad takođe gledam ’vore’ scene u popularnim medijima, i čitam stvarnu fan-fikciju, ali više volim originalni sadržaj koji stvaraju drugi vorarefili. Za tako usko specifičnu zajednicu, postoji neverovatna količina kreativnosti i talenta među krznenim vorama. Najbliže što sam došao do toga da to podelim sa partnerom je bilo igranje uloga na internetu. Zanimljivo mi je da više volim da igram ulogu predatora, iako obično volim sebe da zamišljam kao plen. Ne stavljam se u ulogu predatora onoliko direktno kao u ulogu plena, ali volim da istražujem njihovu perspektivu i motivaciju. Likovi predatora koje smišljam su daleko detaljniji od mojih likova plena.

VICE: Da li mislite da će film Venom imati efekat na percepciju šire javnosti o vorarefiliji?

Natali: Apsolutno ne, i mislim da ćeš se složiti sa mnom da je ta ideja blesava. Osim ako u filmu Venom to ne prikazuju u seksualnom i erotskom svetlu, sumnjam da će prosečni posetilac bioskopa napraviti tu mentalnu vezu. Naravno, uvek je istina da koja god uvrnuta stvar da se desi, nekoga će to da loži, ali u fikciji, jednostavno se dešava da jedu ljude. Ako se tome ne pridaje pažnja, onda nikom neće pasti na pamet da tom činu pridoda seksualnu konotaciju.

Amelija: Prilično sam sigurna da mejnstrim publika neće videti vezu između tih činova u filmu i ovog fetiša, kada uzmemo u obzir da je tema zveri koje jedu ljude prisutna već vekovima. Međutim, moglo bi se reći da bi se kod neke osobe koja te fantazije ima skrivene u sebi tokom gledanja filma mogla da javi želja za tim. Ali šta ja znam? Pretpostavljam da moraš da odgledaš film da bi to otkrio.

Greg: Ovo je zanimljivo pitanje! Mislim da baš i neće, pošto je javna percepija vorarefilije već na neki način negativna. Većinu asocira na horor, bilo da su u pitanju filmovi sa čudovištima (u šta ja na neki način ubrajam i Venom) ili kanibalizam, od kojih je ovo drugo potpuno netačno, a ovo prvo je samo zagrebalo površinu. Pošto ja često pretražujem vore sabredit, viđao sam mnoge postove kada su ljudi otkrili zajednicu i postavljali nešto u smislu, „Vi ste svi bolesnici i sjebani u glavi, i treba da idete da se lečite“, što pokazuje da nema mnogo ljudi strpljenja za vore, ili za čudne fetiše generalno. Ljudi te odmah osude, a da budem iskren, lako je osuditi ovako bizaran fetiš, u tom smislu da je želja da budeš pojeden suprotna svim instinktima. Ljudi to ne shvataju, za veći deo zajednice, vore je samo fantazija, i mnogi ne bi zaista učestvovali u tome u stvarnom životu, pošto nemamo bolesnu želju za smrću, ili tako nešto. Ali ne, ne mislim da će se javna percepcija vorarefilije ikada promeniti, pošto ne možeš zaista da razumeš neki fetiš osim ako ga i sam nemaš. Samo se nadam da će ljudi naučiti to da prihvate.