Istorijske ličnosti za koje bismo baš hteli da su Srbi

Svojatanje poznatih istorijskih ličnosti je sport koji je na Balkanu naročito popularan, tu negde malo ispod vaterpola, tik iznad pravljenja turšije. Kad bismo sutra saznali da je npr. Tramp Srbin, izbio bi pravi mali narodni praznik, sa sve kontrolisanom upotrebom eksplozivnih materijala i Amadeus Bendom na krovu gradske skupštine, dok masa u ekstazi kliče isto kao kada plemeniti metal zasija na grudima naših košarkaša, rukometaša, fudbalera, vaterpolista i mladih matematičara (pronađi uljeza).

Normalno je da želimo da poznate glave i velike face budu deo našeg nacionalnog bića, isto kao što je normalno da se identifikujemo sa pobedama naših sunarodnika, a uzrok tome ima veze s razlogom zbog kojeg se osećaj nacionalne pripadnosti tako dobro prima kao mim u našim glavama. Čar nacionalizma, čuj mene patriotizma, htedoh reći nacionalizma je u tome što nam pruža identitet, i to ne bilo kakav nego kolektivni, najbolji od svih identiteta, jer daje osećaj da postoje slični tebi koji će ti čuvati leđa kada bude neko sranje.

Orvel je nacionalizam video kao glad za moći koju ograničava samo samoobmana, i dobro je zabo poentu, složiće se i patriote i autošovinisti. Pripadnost kolektivu daje pristup moći većoj od prostog zbira individua i to je mnogo dobar osećaj za individuu, jer pruža sigurnost - a ljudski mozak ždere tu sigurnost rado, otprilike koliko i šećer. Ili prostije rečeno, i dalje smo majmuni kojima treba pleme.

Zato je tako topao i flafičast filing kada u svoj kolektiv možeš da uvrstiš slavnu glavu svetskog ranga, jer em to šalje dobru "sliku u svet" o tvom kolektivu, em je uvek korisno u kolektivu imati baju koji ume da reketom opizdi lopticu 200 kilometara na sat i tako iz akcije izbaci Bugarina koji se prikrada Bosilegradu s noževima u obe šake i EU vetrom u leđima. Lepotu tog osećaja pokazuju sve učestaliji primeri u kojima se profesionalni Srbi, ili prosto Srbi kojima je potrebna profesionalna pomoć, natripuju da je neka velika istorijska faca bila Srbin ili makar srpskog porekla, pa to dokazuju tvrdnjama koje su po čistoj kurčevitosti i maštovitosti stvarno zaslužile da uđu u neku istoriju, npr. bolesti. Pazite ovo.

"Čerčile Srbine!" je povik koji sigurno nećete čuti čak ni od Aleksandra Karađorđevića, pre svega zato što je među ljudima koji bi vikali "XY Srbine!" uglavnom uvreženo mišljenje da su nas Englezi pod Čerčilom gurnuli u Drugi svetski rat manipulišući pučistima 27. marta 1941, te tako posredno doveli do decenija tiranije komunizma i radničkih letovališta na Jadranu. Ali, mozak osvedočenje srpkinje, gornjomilanovačke spisateljice i članice Udruženja književnika Srbije, Dragoslave Koprivice, radi na posebnoj frekvenciji, te se tako dosetio da Čerčila proglasi Srbinom, tačnije sinom Milana Obrenovića, koji je navodno zaveo Čerčilovu mati pa se iz te zabranjene veze rodio mali Vinston ili Vića po srpski. Benignija interpretacija ove ideje je da je spisateljici trebalo malo promocije za njen roman, dok bi zabavnija bila da je ovim putem htela da istera osvetu za 27. mart iz fazona "jeste vi nas zajebali, ali vaš obožavani premijer je ispao iz kurca srpskog kralja A-HA, šta ćemo sad Lejdi Četerli, šta ćemo sad Benedikte Kjukluksklumberbrbljbrančbiberče?"

Bilo je očekivano da u ovoj turneji po vijugama koje se završavaju ćorsokacima pre ili kasnije susretnemo Jovana I. Deretića, omiljenog pseudoistoričara svih gledalaca Balkan Info jućub kanala. Deretić je stekao kultno mesto u panteonu domaćih teoretičara zavere pre svega svojim višegodišnjim radom na dokazivanju da su svi od Inuita do Gormita u stvari Srbi. Deretić naročito voli da svojata junake susednih nam naroda, tako da mu nije dugo trebalo da zakači najveću komšijsku ikonu, doktora Vlada Cepeša poznatijeg i kao Nabijač.

Deretić kaže da je Vlad bio Srbin, i to sa Kosova, a svi znamo da kada je nešto "sa Kosova" onda je još više turbosrpsko sa primesom mistike i tajne moći, baš kao Drakula. Deretićev rezon je zasnovan na jednostavnom dedukcionom nizu koji smo malopre pomenuli i kome ni Platon ne bi imao što zamjeriti: svi su Srbi, dakle i Rumuni su Srbi, dakle i Vlad je bio Srbin. Naravno, Deretić ima i lingvistički dokaz, doduše manje zasnovan na etimologiji, a više na bezočnoj laži da na Drakulinom grobu stoji ispis “Ovde počiva rab Božji Vlad Tepeš” ispisan na čistom srpskom jeziku. Tačno, ako rumunski smatramo dijalektom srpskog, što Deretić doduše i smatra, šah-mat.

Dobro, sad nas već zajebavate. Ne znamo zašto bi ijedna nacija želela da na klupi ima Anta Pavelića, osim ako se ne takmiči u kolaboracionizmu sa fašistima na hiljadu metara s preponama, ali izgleda da ima neke perverzne mazohističke slasti u tome da je ustaški poglavar eto bio "od naših", valjda jer ironija Srbina spasava još bolje nego sloga. Ajde da čujemo šta ima da kaže Mirko Nikoletić, navodno potomak ustaškog poglavnika: "Po nekom mom istraživanju, on se do svoje 27 izjašnjavao kao Srbin, a onda je došlo do velikog zaokreta. Sva dokumentacija gde se on tako izjašnjavao je, maltene, u potpunosti uništena, tako da sam morao da kopam po arhivu Nemačke i drugih država". Kul stori, bro. Ajde sada idi negde da i dalje budeš anonimni lik koga je možda izmislio neki septički sajt čisto da bi navukao malo nacionalistički ostrašćenih klikova.

Kastro je bio legenda još za života, a u smrti njegova legenda postaje samo veća, pa tako možda najzad i dovoljno velika da zapadne za oko, a kome drugom nego Jovanu I. Deretiću. Kastro je, za razliku od Drakule, pravi primer i.deretićevštine, jer cela teorija o njegovom srpskom poreklu se zasniva na jednoj Kastrovoj izjavi, gde kaže da sebe smatra Keltom. A pošto su Kelti, jelte, Srbi - pametnom dosta. Ipak, veličina Kastra se najbolje ogleda u činjenici da je spojio dva velika uma srbosvojatanja – jer prva koja je gurala ovu priču je niko drugo do naša stara poznanica Dragoslava Koprivica, koja je, pogađate, napisala knjigu o tome, i ovo izjavljivala tokom njene promocije, pa je tako dospelo i na internet. Čini mi se da detektujem šablon ovde.

Među istorijskim zabludama koje imaju prefiks "srp-" ili popularno "srb-", ova je još i donekle razumljiva. Konstantin je rođen na teritoriji današnje Srbije, a gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje, pa su tako i svi rođeni na tim prostorima po automatizmu Srbi, jer vreme je zapravo iluzija, mi smo večni i jači od sudbine. Naravno, ovo nema veze s mozgom, ali se tvrdnja o srboporeklu Konstantinovom i dalje povremeno pojavi u domaćim medijima, dobro možda ne baš medijima, ali tabloidima svakako.

U letimičnom istraživanju po internetu sam kao najstariji izvor ove tvrdnje došao do posebnog dragulja – relativno detaljnog saopštenja u kome se iznose nepobitni dokazi da je Konstantin Veliki bio srpskog roda dolazi od entiteta koji sebe naziva Vlada Republike Srpske Krajine U Progonstvu (nisam siguran šta ovde sve treba da budu velika slova pa sam za svaki slučaj stavio sva, lektori neka se jave u komentarima). Ostavljam mogućnost da je u pitanju samo sprdnja praktično pokojnog Pere Lukovića, ko će ga znati, mislim Vlada Republike Srpske Krajine U Progonstvu stvarno zvuči kao level pro trolovanje. Baš kao i priča o srpskom poreklu cara Konstantina.