​Žene će spasiti Ameriku od Trampa

Ako Hilari Klinton dobije na izborima ovog utorka i spase Ameriku opasnosti koju predstavlja Donald Tramp u Beloj kući, zahvalite se sebi najbližoj ženi ili feministi.

Žene koje podržavaju Hilari Klinton su tas na vagi koji bi mogao da pretegne na ovim izborima. Pripadnice manjinskih grupa, fakultetski obrazovane bele žene, i neudate žene su posebno prisutne na njenoj strani. A feminizam je više decenija unazad postavio temelje puta kojim se danas krećemo.

Dok Klinton iza sebe ima raznovrsnu koaliciju pristalica, Trampova antiestablišmentska kandidatura se ironično oslanja na tradicionalno najmoćniji faktor establišmenta: bele muškarce. Beli muškarci bez fakultetskog obrazovanja češće se opredeljuju za Trampa (kao i udate bele žene), ali isto važi i za bele diplomce. Da pravo glasa imaju samo muškarci Tramp bi pobedio rezultatom 350 prema 158, kažu projekcije fivethirtyeight.com. Da pravo glasa imaju samo beli muškarci, bilo bi 463-45.

Ovo nije slučajnost. U svim američkim izborima još od 1980. godine, bila je vidljiva razlika između polova; žene pretežno podržavaju demokratskog kandidata, muškarci republikanskog. Ali ove godine je ta razlika posebno izražena u podgrupama žena za koje se smatra da će u najvećem procentu izaći na izbore. Obrazovane, neudate, finansijski nezavisne žene mnogo češće biraju Hilari Klinton. Što više samouverenja i samostalnosti jedna žena ima, to je statistički verovatnije da će podržati feminističkog kandidata.

Čak je i sama mogućnost da žene glasaju drugačije od svojih očeva i muževa relativna novina. Kada su izborile pravo glasa 1920. godine, tek svaka deseta udata žena je bila zaposlena van domaćinstva, a još manji procenat je imao fakultetsku diplomu. U prvoj polovini dvadesetog veka, žene su se obično rano udavale, počinjale da rađaju decu u svojim ranim dvadesetim godinama, i tako finansijski ostajale u zavisnom položaju od muških autoriteta – očeva, muževa – većim delom svog života. Pravo glasa je bila jedna od prvih pobeda feminista, a ovu novootkrivenu političku moć sledila su poboljšanja društvenog i ekonomskog stanja žena – počele su sve više da studiraju i rade, priraštaj je počeo da opada, a prosečno doba u kom se prvo dete rađalo počelo je da raste.

Ali onda je usledila reakcija anti-feminista: tokom pedesetih godina, kada je Hilari Klinton bila dete, ovaj društveni napredak počeo je da se razgrađuje. Klasične nuklearne porodice našle su svoje mesto u predgrađima, žene su ponovo počele sve češće i sve ranije da rađaju. (Iako se i danas malograđanski kuka o mladim majkama, broj trudnih tinejdžerki nikad nije bio veći nego 1957.)

Mnogo puta smo čuli priču o onom što je usledilo, i to s razlogom: bila je u pitanju jedna od najznačajnijih društvenih promena u istoriji SAD. Novi pokreti za jednakost polova su tokom šezdesetih i sedamdesetih godina povratili prava žena. Feministkinje su tražile da im se omogući kontracepcija i abortus, da se zakonski zaštite žrtve nasilja u porodici ili silovanja, da jednaka prava budu zagarantovana u obrazovanju i u poslovnom svetu. Više nego ikad ranije, ženama je omogućeno da žive svoje živote po svojim pravilima, pa su ponovo počele da rađaju sve kasnije i kasnije. Sve ih je više upisivalo fakultete i više škole, a počele su da zauzimaju i vodeća mesta u strukturama vlasti i privrede.

(Muškarci, posebno beli, su se oduvek oslanjali na pomoć države.)

Ćerke i unuke žena koje su izborile pravo glasa počele su da koriste to pravo. Sa vremenom, zahvaljujući slobodi i pristupu informacija koje su stekle uz obrazovanje, privatnost, i širi društveni uticaj, mnoge od njih su zaključile da se njihovi interesi možda i ne poklapaju sasvim sa interesima njihovih očeva i muževa. Republikanska stranka počela je da usvaja antifeminističke stavove belih hrišćanskih tradicionalista, a žene su u isto vreme počele da glasaju za kandidate spremne da podrže njihova građanska prava i slobode, koji su ih pozivali da uzmu veće parče kolača.

U ovom pogledu, sledile su muškarce. Muškarci, posebno beli, su se oduvek oslanjali na pomoć države. Zakon o veteranima omogućio je mnogim belcima da kupe svoju prvu kuću posle Drugog svetskog rata, što je postavilo temelje ne samo širenju bele rase predgrađima Amerike već i porodičnim bogatstvima koja će potrajati kroz više generacija. Državni projekti u izgradnji infrastrukture zapošljavali su milione muškaraca tokom prethodnog veka, od kojih mnogi nisu imali fakultetsku diplomu. Socijalne službe za pomoć nezaposlenim i hendikepiranim muškarcima omogućile su im da proguraju kad je bilo teško. Sindikalne beneficije obično su bile namenjene muškim radnicima: domaćice (mahom žene) u početku nisu bile pokrivene socijalnom zaštitom. Nije se smatralo da država treba da pomaže ili nagrađuje rad žena u kući – iako je po samom konceptu nuklearne porodice rad žena unutar domaćinstva omogućavao muškarcu da radi van njega.

Žene su više decenija zahtevale da im političari po ovim pitanjima izađu u susret, što se sporo sprovodilo u delo. Sjedinjene američke države jedna su od retkih zemalja u svetu gde poslodavci ne garantuju porodiljsko odsustvo, gde ne postoji državni sistem za brigu o deci, gde osiguravajuća društva tek odnedavno moraju da pokriju punu cenu sredstava za kontracepciju (abortuse osiguranici i dalje moraju sami da plate). Ali sa rastom uticaja žena na funkcionisanje državnih organa, ženska pitanja su postepeno postala politički relevantnija.

(Prethodnih nekoliko decenija Republikanci su bili glas bele muške socijale, a sad im smeta što žene i manjine hoće svoj deo.)

Konzervativni analitičari ovu borbu za jednaka prava komentarišu kao da žene prosto traže milostinju od države. Dok je američki muškarac sasvim samostalan, smatraju oni, žena je hronično zavisna po prirodi.

„Hilari Klinton se oslanja na glasove neudatih žena, ja to zovem Bjonsi glasači – single ladies", rekao je 2014. Džesi Voters (Fox News). „Obama je prošlog puta uzeo 75% glasova neudatih žena, to je negde četvrtina biračkog tela. One se sve oslanjaju na državu jer nemaju muža da se oslone na njega. Hoće kontracepciju, hoće zdravstveno, a stalno se bune oko prava na zaradu."

Upravo ovde u velikoj meri leže temelji pomenute podela glasova između polova. Prethodnih nekoliko decenija Republikanci su bili glas bele muške socijale, a sad im smeta što žene i manjine hoće svoj deo. Ovo je manje-više pokretačka sila Trampove kandidature, ali on samo pojačava i čini očiglednim ono o čemu veći deo GOP odavno šapuće. Republikanski političari navodno se zalažu za ograničenje državnog uticaja na privatni sektor, ali sasvim zadovoljno podržavaju programe podrške korporacijama ako oni doprinose više muškarcima nego ženama. Žene državni uticaj da bude taman toliki da oni gurnu nos u ordinaciju svakog ginekologa. Mnogi članovi Republikanske stranke drže da je žene neka vrsta muškarca sa greškom, defektno stvorenje neispravne telesne građe koja iziskuje poseban tretman – besplatnu kontracepciju da bismo se neometano seksale, plaćeno bolovanje da možemo opušteno da rađamo bebe.

Ova strategija je uspešna samo zato što mnogi Amerikanci prećutno prihvataju da je na ženi da se žrtvuje. Od žena se odavno očekuje da svoje interese podrede interesima nekog drugog – da svojoj deci nesebično podare svu svoju ljubav i energiju, da svoj identitet prepuste mužu, da se odriču hrane da bi težile neostvarivom idealu fizičkog izgleda. Kad god žena nešto zahteva za sebe, deluje u najmanju ruku gramzivo; seksualno aktivna žena po definiciji je kurva, a majka koja brine o sebi neoprostivo nemoralna.

(Upravo zato su žene koje glasaju za Hilari Klinton u najmanjoj meri zavisne od muškaraca i tradicionalnih porodičnih struktura bele Amerike.)

Danas sve više žena u široj feministički osvećenoj javnosti odbacuje ovaj kult ženskog odricanja, insistira da je briga o sebi i drugima kolektivna društvena odgovornost svih nas. Mlade žene, koje mahom glasaju za Hilari Klinton, odrastale su u domaćinstvima u kojima je majka morala da ide na posao. Veća je statistička verovatnoća da mi upišemo fakultet od prosečnog muškarca iz iste starosne grupe. Sa mladim muškarcima delimo mnoge probleme – studentski zajmovi, manjak radnih mesta – ali imamo i jedinstveno svoje probleme: sprečavanje ili prekid neželjene trudnoće, jednakost prava na zaradu. Ali žene ne spadaju u manjinsku grupu koju treba zaštititi – mi smo pola sveta, i najzad počinjemo tako da se ponašamo.

Upravo zato su žene koje glasaju za Hilari Klinton u najmanjoj meri zavisne od muškaraca i tradicionalnih porodičnih struktura bele Amerike – samohrane majke, pripadnice manjina, žene sa diplomom. Sa druge strane Tramp, čovek koji se hvali seksualnim napastvovanjem žena, čini potrebu za feminističkim aktivizmom sve jasnijom. Možda će baš ove godine žene kolektivno shvatiti da se ne može baš sve tolerisati muškarcima u javnoj službi – a možda i muškarcima u kući.

Činjenica da je Hilari Klinton ovako daleko dogurala samo dokazuje da su i američke žene prešle dalek put. Ako ona pobedi, za to neće biti zaslužan samo ženski glas; biće to zato što su feministkinje najzad ubedile kritičnu masu žena da su naši interesi i naši prioriteti podjednako važni kao i muški. Ovo su prvi izbori u kojima je usputni seksizam jednog od kandidata centralno pitanje – glas protiv Trampa značiće da žene najzad masovno odbacuju takav sistem vrednosti.

Trampova kandidatura je, naravno, samo odgovor na napredak koji je feminizam ostvario. Pobeda Hilari Klinton neće učiniti da težnje koje su Trampa uznele do ove tačke nestanu preko noći – muškarci koji se ljute što više ne vladaju i dalje će biti prisutni. Ali biće brojčano inferiorni, a biće ih sve manje sa vremenom.

Nadajmo se da će ovo otelotvorenje moćnog belog muškarca na izdahu biti ubedljivo i nedvosmisleno poraženo već u sredu ujutru. Ako se to bude desilo, zahvalite se feministkinjama. U najmanju ruku, ako se ne bude desilo, ne krivite nas.

Džil Filipović je novinarka i autor knjige The H-Spot: The Feminist Pursuit of Happiness.