​Zašto pišem o mom mentalnom oboljenju na internetu

Na Fejsbuku obično ne razgovaram s neznancima, ali poslednjih nekoliko dana je bilo drugačije. Čitavih nedelju dana sam sa ljudima sa svih strana sveta razgovarao o mentalnoj bolesti, i o tome šta im je moj skorašnji članak na tu temu značio.

Neverovatno je koliko su ljudi ljubazni kada ne ostavljaju komentare. Neznanci mi odaju intimne tajne, opisuju svoje muke, protestuju protiv stigmatizacije, i pitaju me za savet. Meni je to uvrnuto. Za deset godina koliko se bavim pisanjem, uglavnom sam radio kao zajebant ili užasno loš pesnik – niko me nije pitao za savet o Media Watchu. Za maničnog egoistu kao što sam ja, to je pravi ogled iz skromnosti. Sve što mogu da kažem tim ljudima je, „drži se" i „nisi sam" i – što je najvažnije – „u pravu si, sranje je."

Poruka koju najčešće dobijam me podjednako rastužuje i ohrabruje: „Kako možeš da budeš toliko otvoren povodom toga? Kako možeš to da podeliš? Ja se plašim da kažem i svojim voljenima, a kamoli da o tome govorim na internetu."

Nemam dobar odgovor.

Kada sam bio mali, na ulaznim vratima moje bake je stajao znak na kome je pisalo „NE UZNEMIRAVAJ! OSOBA UNUTRA JE VEĆ DOVOLJNO UZNEMIRENA!"

To mi je bila odskočna daska.

Kada sam imao 20 godina, bio sam urednik studentskog časopisa. Jedan mlađi saradnik je podneo veoma iskren i saosećajan članak o svojoj borbi sa depresijom. Meni su sa 14 godina dijagnostikovani bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, depresija i anksioznost, a ipak ni sa kim nisam o tome razgovarao. Ta dijagnoza je bila kastrirajuća. Bila je sramotna. Izolovala me je. Ono što me je najviše plašilo je bilo to što je podrila moju brbljivu prirodu nalik Dušku Dugoušku: „Oh, ti si takav zato što si maničan". Ja sam želeo da verujem da sam takav zato što sam brilijantan.

Ali članak tog mlađeg saradnika me je promenio. Više me nije bilo sramota. Iznenada su i drugi saradnici počeli da govore o svojim sličnim dijagnozama i sličnoj borbi. Duh je izgubio svoju moć kada je imenovan – kuća strave je postala samo ukleta kuća kada su prijatelji počeli da je dele.

Ali ipak, ideja lečenja i lekova me je plašila. Bio sam kompulsivni pisac i izvođač – plašio sam se da će me lekovi pretvoriti u zombija. Samo je moja devojka sa svojom izgleda nepresušnim izvorom empatije uspela da me natera da potražim pomoć. Toliko mnogo napretka zavisi od ljubaznosti veoma retkih duša.

Jedan od glavnih užasa mentalne bolesti je gledati kako ti guta identitet. Baš iz tog razloga mi je neprijatno da pišem o tome: ne želim da budem jedan od onih tipova koji pišu članke o mentalnim bolestima. Osim kada su u pitanju ona sranja o tome kako te juri crni pas, moram da priznam da nisam neki stručnjak: ne mogu da iznosim mučne statističke podatke, niti mogu da dam odgovor na svačije pitanje. Samo znam kako je kada staviš ruku na vrelu ringlu i umem da pišem o tome.

Želeo sam da se uhvatim u koštac – ne da je pobedim, jer ne mogu – sa svojom mentalnom bolešću tako što ću javno pričati o njoj. Počeo sam da priznajem da je deo mog života, ali koji mogu da ogradim trakom na kojoj piše: „radovi u toku". To jesam ja, ali nisam samo to. Genijalnost fraze „crni pas" je u tome što ti omogućuje da zamišljaš nekog drugog, što ti omogućuje da razviješ neki odnos. Ako si u stanju to da projektuješ, možeš sa time da pregovaraš – ali ta sposobnost dolazi samo uz iskren i pažljiv razgovor.

Sada svojoj mentalnoj bolesti pristupam nonšalantno. Pričam o njoj na večerama, sa kolegama, sa prijateljima, na svojim stend ap nastupima, pišem o njoj ovde. Želim da to postane banalan razgovor. Ako neko zakoluta očima i pomisli, O ne, opet ovo dosadno sranje, onda sjajno. Želim to da ponavljam do besvesti, da bi ljudi kojima je neprijatno zbog svojih dijagnoza jednog dana došli do tačke da mogu o tome da pričaju kao da je u pitanju astma ili artritis.

Ćutanje je ubica. U Australiji, zbog naše toksične predstave o muževnosti, snazi i Asocijacije Australije i Novog Zelanda, mentalna bolest nije dobrodošla. Skloni smo tome da one koji moraju da trpe one sa mentalnim bolestima tešimo više nego one koji od bolesti zapravo i pate. Stav „Biće u redu" je sranje i ostaće sranje.

Želim da kažem ljudima da je u redu da budu ljuti, i da ne bi trebalo da se osećaju krivima zbog toga što su malo sjebani. Stvari nisu pod vašom kontrolom. Sramota koju osećate je lažna konstrukcija. Oni koji vam okrenu leđa su kreteni, najiskrenije. Glavu gore i budite ponosni zbog toga što ste opstali, ali neka vas ne bude sramota ako je taj opstanak težak.

Svi ljudi koji su mi se obratili imaju nešto zajedničko: izolaciju. Osećaju se usamljeno. Čak se i oni koji su u srećnim vezama i oni koji su okruženi prijateljima ili porodicom osećaju napušteno. To iskustvo jeste toliko okrutno. Pišući o tim stvarima ovako otvoreno, nadam se da ću stvoriti mali osećaj zajedništva. Ne mrzim izraz „opičeni", zato što mi zvuči kao da smo neka razularena školska banda.

Ne volim poruke čitalaca zato što volim da me hvale: volim ih zato što je lepo osetiti nežnu utehu koju ti pruži neko s drugog kraja sveta kada ti kaže da te razume. Ovo su otrovna vremena, i nežne reči i blagost su retki. Uzmite ih dok još možete. Pomoći će vam na vašem putu.

Zdravo, kako si? Ja sam Patrik Marlboro i zbog zaduženja kao što je pranje sudova počinjem da se gušim. Kontakt očima mi je kao da mi neko zabode šrafciger u oko. Od televizije mi je bukvalno muka. Kompulsivno razmišljam o tome kako jedem govna svog psa. Ne mogu da filterišem ono što izgovaram: mogao bih da nazovem tvoju majku pizdom, i da zaista to mislim.

Da li se i ti nekada tako osećaš? Hajde da popričamo o tome.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu