Stvari koje sam morao da izbacujem iz kuća mrtvih ljudi

Članak se prvobitno pojavio na VICE Alps

Bez obzira da li voliš stare stvari ili pokušavaš da preživiš sa studentskim zajmom, verovatno bi bio u priličnom maleru da ne postoje radnje sa polovnom robom. Ali da li si se ikada zapitao kako rasklimatani stočiči u obliku bubrega, blejzeri iz osamdesetih sa naramenicima i flekavi pejzaži tu završe?

Naravno, mnoge od njih su građani dali u dobrotvorne svrhe, ali isto toliko njih se nađu u dobrotvornim radnjama nakon što neko umre, ili ih zaplene izvršitelji kada neko bankrotira. Podrazumeva se da biti izvršitelj nije zabavno – ispostavilo se da u domovima preminulih ima mnogo više toga od starih stvari. Ponekad moraš da imaš posla i sa baš gadnim stvarima.

Porazgovarao sam sa profesionalnim izvršiteljem (koji je želeo da ostane anoniman) da bih pokušao da shvatim neke od problema sa kojima se oni svakodnevno suočavaju. Evo šta je imao da kaže:

Razvaljivanje vrata

Naš posao nije da izbacujemo ljude iz stanova, tako da nikada ne moramo da razvaljujemo vrata, ili tako nešto. U većini slučajeva, vlasnici imanja ili rođaci preminulog nas samo puste unutra. Dogovor je da možemo da uzmemo nešto iz stana, bez troškova, a ako nešto mora da ide na otpad, naplaćujemo transport do tamo. Ali to ume da bude problematično.

Jednom prilikom smo raščišćavali stan koji je pripadao nekom starcu. Tu je bio neki sto kojem je mesto definitivno bilo na otpadu. Nažalost, mušterija se nije slagala s tim, i nije htela da nam plati da ga odnesemo. Bio je i neverovatno bezobrazan.

Toliko nas je vređao, da smo se samo spakovali i otišli bez stola. Dok smo sa četvrtog sprata silazili niz stepenice, čovek nas je pratio i nastavio da nas psuje. U jednom trenutku mi je dozlogrdilo, pa sam se vratio gore i zalupao na vrata najjače što sam mogao. Možda sam udarao malo prejako, jer su ispala iz šarki i tresnula na pod. Starac i ja smo stajali zbunjeni i gledali se. Rekao bih da je neprijatna tišina trajala barem minut, pre nego što je on ponovo počeo da me psuje i da preti da će se postarati za to da budem otpušten. Na svu sreću, mom šefu je to bilo urnebesno smešno.

Mišja govna

Imamo posla sa mnogo ljudi koji gomilaju stvaru u svojim štrokavim stanovima. Ti jadni ljudi su obično prilično usamljeni i nemaju nikoga ko bi mogao da se postara za sve te stvari koje ostavljaju iza sebe, tako to padne na pleća ljudi kao što sam ja. Sećam se jednog stana kojim niko nije želeo da se pozabavi, osim moje firme. To je bio četvorosoban stan, na trećem spratu jedne zgrade. Moj šef obično obiđe svaki stan, da proceni koliko vremena i truda je potrebno da se raščisti, i onda nas pošalje na teren da obavimo posao. Kada se vratio iz tog stana, rekao nam je, „Šta god da radite, ne ulazite u kupatilo".

Stan je bio u stvarno, stvarno lošem stanju. Po čitavom podu je ležao sloj đubreta od 15 santimetara. Moj šef je organizovao da se u dvorište stavi kontejner u koji je trebalo da ubacimo svo to đubre. Počeli smo lopatama da tovarimo štroku u džakove, koje smo bacali sa balkona, da ne bismo morali da idemo gore-dole stepenicama.

U spavaćoj sobi se nalazilo brdo ćebadi i dušeka – bilo je teško razlučiti gde se neki dušek završava, a gde drugi počinje. Kada je moj kolega počeo da ih odvaja, začuli smo hor cičanja i grebanja. Odjednom je izronilo četrdesetak miševa koji su se razbežali na sve strane. Do dan-danas ne znamo da li ih vlasnik namerno držao u svom stanu, ili ne.

Naravno, ignorisao sam uputstva svog šefa, i otišao u kupatilo. Srećom, dovoljno brzo sam pokidao svoju masku, pre nego što sam se ispovraćao na sve strane. Prikupljač godinama nije puštao vodu u klozetskoj šolji. Iz šolje je virila gomila govana koja je bila dvostruko viša od same šolje. Zalupio sam vrata iza sebe, i pobegao, tresući se. Verujte mi, moja povraćka je bila samo kap u moru telesnog otpada u toj prostoriji.

Isprobavanje kreveta

Ovo se nije dogodilo meni, već mom šefu. Ja mu verujem – on nije od onih koji izmišljaju. Priča takođe ima smisla, ako pogledamo kako čovek izgleda. On je tip bodibildera/žigoloa, i vozi besna kola, koja manje-više otelotvoruju njegovu ličnost.

Jednog dana je otišao da pogleda stan u kojem je neko nedavno umro. Supruga i ćerka pokojnika su bile tu da mu pokažu stan. Kada su ušli u spavaću sobu da procene da li bi mogli da prodaju krevet, žena je upitala, „Zašto svo troje ne bismo naskočili na krevet? Tako ćemo lakše proceniti da li ga vredi prodavati". Po rečima mog šefa, obe – i majka i ćerka – su počele da ga saleću i pokušavale da ga obgrle. Morao je silom da ih skloni sa sebe i ode iz sobe.

Nasilni farmer

Jednom drugom prilikom, zvala nas je jedna starica koja je imala kuću u jednom švajcarskom selu. Rekla je da se njena kuća nalazi na imanju koje je nekim čudnim slučajem pripadalo jednom farmeru, koji je navodno bio u sporu s njom, jer je želeo to imanje za sebe. Objasnila je da joj je on pretio, i rekao joj da neće dugo poživeti, ako ikada ponovo dođe tamo. S obzirom da nije često odlazila tamo, i da je taj farmer želeo da je ubije, odlučila je da razduži kuću i proda je.

Moj šef i ja smo se odvezli na zapad Švajcarske da vidimo kuću. Iako je žena delovala potreseno, bilo je teško razlučiti da li je njena priča sasvim istinita.

Čim smo skrenuli na farmu, naišli smo na tog farmera na traktoru. Vozio je punim gasom prema nama, i delovalo je da nema nameru da prikoči. Nije bilo moguće da se sklonimo da prođe – survali bismo se nizbrdo. Farmer je išao pravo na nas, pa sam ubacio u rikverc i krenuo unazad što sam brže mogao. Moj šef je iskočio kroz suvozačeva vrata i skotrljao se nizbrdo, jer je bio ubeđen da ćemo poginuti.

Srećom, farmer se zaustavio na samo pola metra od nas. Besneo je i psovao na francuskom, nagnut kroz prozor traktora. Nisam imao pojma šta priča, pa sam se samo drao na njega na engleskom. Na kraju nas je pustio da prođemo.

_________________________________________________________________________

Ne znate ništa o govnima

_________________________________________________________________________

Kada smo procenili kuću i pokupili ono što smo mogli da prodamo, krenuli smo kući. Nismo prešli ni pola kilometra, kada smo se zaglavili u blatu. Morali smo da pozovemo farmera da nam pomogne.

On je došao, ali umesto da nam pomogne, on je stajao par metara dalje i smejao se. Ja sam počeo da ga psujem, nadajući da neće razumeti nijanse, ali izgleda je razumeo izraz „mamu ti jebem". Bilo je očigledno da mu se to nije dopalo.

Moj šef je pokušao da glumi razboritost, i da se objasni s njim na lošem francuskom, pitajući ga šta možemo da učinimo za njega da bi nam pomogao. Rekao je da ja moram da mu se izvnim. Naravno da sam se izvinio, nevoljno, ali učinio sam to.

Prozor

Firma u kojoj radim ima svoju radnju sa polovnom robom, smeštenu u industrijskog zgradi koja izgleda kao garaža. Njena fasada nije pravi zid – to su velika vrata od aluminijuma, sa pločama od pleksiglasa. Sređivao sam stvari po radnji i gledao kroz prozor od pleksiglasa, kada sam video kako se približavaju neka kola. To nije bilo ništa neobično, pošto se ispred nalazi parking. Ali kola se nisu zaustavljala, išla su dalje. Nisam shvatao šta se dešava dok nisam čuo žestok udar. Zaista sam shvatio tek kada su kola nastavila usporeno da se kreću ka meni.

Scena je bila filmska; radnja je eksplodirala. Auto je nastavio da ore po inventaru radnje, zaustavivši se pred mojim nogama. Ja nisam ni mrdno, samo sam stajao tu i posmatrao šta se događa. Kada se auto konačno zaustavio, iz njega su izašli neki starac i njegova žena. Bili su zbunjeni, i u velikom izvinjenju. Ispostavilo se da su pobrkali kočnicu sa papučicom za gas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu