​U Venecueli luduju za ilegalnim pivom

Visoko u brdima zapadno od Karakasa, Rodrigo Flores fermentira ilegalno pivo u onome što je ostalo od napuštene medicinske klinike njegovog pokojnog dede. U dve prostorije smestio je mašinu za varenje, dok tečnost potrebnu za proces fermentacije skladišti u starim plastičnim burićima. Sprat ispod ovog pogona nalazi se pravi lavirint opustošenih hirurških sala polupanih prozora kojima vladaju horde šišmiša.

„Dobrodošli u moju pivaru", pozdravlja nas. „Moramo biti tihi jer moja baka i ujak žive ovde."

Floresova tajna pivara je samo jedna od više desetina koje su nikle širom Venecuele u poslednjih pet godina. Uprskos činjenici da Venecuelanci piju više piva po glavi stanovnika od bilo koje druge nacije u Južnoj Americi, po pravilu se radi skoro o samo jednoj vrsti piva, Pilsenu, koje proizvodi samo jedna kompanija, Empresas Polar, koja suvereno vlada na 75 odsto tržišta.

Uprkos činjenici da je prema zakonima Venecuele koji se tiču alkohola prodaja piva spravljenog u domaćoj radinosti nezakonita, mnogi proizvođači imaju pune ruke posla kad treba snabdeti sve restorane i prodavnice. Iako u Venecueli ne rastu sastojci kao što su hmelj i ječam, a do para potrebnih za uvoz sirovina se teško dolazi, oni svejedno tvrde da se svaki trud i rizik potpuno isplate.

Daniel Lopez, još jedan od proizvođača, kaže: „Tako vam je to u Venecueli. Ako ti policija dođe na vrata, ti im lepo platiš i nikom ništa."

Na samo pet minuta vožnje dalje prema brdima od Floresove pivare, Lopez pravi crveno pivo, IPA svetlo pivo, tamno pivo i belo Hefeweizen pivo u kući svojih roditelja. Njegovo svetlo IPA pivo je verzija Boulder Beer brenda Hazed&Confused samo obogaćeno sa više hmelja, zbog čega ima izvesnu biljnu, cvetnu aromu i odličnog je ukusa.

„Skoro svi živimo od piva i pravimo ga po kućama, stanovima ili iznajmljenim kancelarijama", kaže Lopez.

I svima to više prija nego da rade kao inženjeri ili biolozi, IT stručnjaci ili stomatolozi. Svaki od proizvođača sa kojima sam razgovarala ili je ostavio prethodni posao ili se sprema da to uradi i posveti se isključivo pravljenju većih količina piva. Tada se treba uhvatiti u koštac sa problemima kao što su zakoni i nabavka potrebnih sastojaka.

Pošto u Venecueli ne postoji dovoljno velika proizvodnja hmelja, ječma ili slada, pivari uvoze sve osim vode i flaša. Oni sa plitkim džepom će pokušati da ne uvoze ječam već da ga kupe na crnoj berzi, na koju ova namirnica stiže tako što se pokrade sa brodova koji dopremaju zalihe za Stelu i onda se preprodaje. A što se flaša tiče, sakupljaju ih po samom Karakasu, posebno flaše od vina, i onda ih recikliraju ili kupuju onako đuture.

„MI smo pre kao neko bratstvo pivara nego konkurentsko tržište", kaže Flores.

Pošto su dolari samo jedan od artikala (u koje spadaju i toalet papir i šampon) u kojima Venecuela hronično oskudeva, da bi se kupili na crnom tržištu, valja se pristojno pomučiti.

Aleksandar Himenez, koji upravlja pivarom Norte Del Sur (Severno od juga) najpre kupuje koliko god može dolara od države po ceni od 6.3 bolivara fuertesa (BsF) za dolar. Onda odlazi na crno tržište na kojem mora da plati od deset do petnaest puta više.

„Tako se mora, nema nam druge", kaže on. „Mi smo vam jedina država na svetu u kojoj dolar ima tri cene."

Retko koja od ovih pivara u Karakasu može da proizvede više od 200 litara piva nedeljno usled nedostatka sirovina i potrebe da se ostane neprimećen.

Klaudio Leoni je jedan od pivara koji prodaje vlastiti brend Pisse De Gottes (Pišaćka bogova). On i njegov ortak kuvar s vremena na vreme naprave poneku žurku sa degustacijom piva. Jedna od njih bila je upriličena i za predsednika Salvadora. Visoko iznad Karakasa, iza jedne kapije, nalazi se Leonijeva kuća u kojoj se priseća najpoznatijih ličnosti iz doba prohibicije da bi tako opisao lokalnu scenu. „Sve radimo van zakona, kao Al Kapone", objašnjava.

Zakon o alkoholu u Venecueli je stupio na snagu tokom sedamdesetih i jednim delom veoma liči na zakone iz doba prohibicije u SAD, kao na primer paragraf koji određuje pivo alkoholnim pićem ukoliko alkohola ima više od sedam odsto.

Prema ovom zakonu pivarima nje dozvoljeno da pivo i proizvode i prodaju na istom mestu. Od njih se takođe traži da koriste zatvoren sistem mašina za varenje čime se čitav proces automatizuje, ali je takva oprema preskupa i to bi značilo kraj za Floresa i njegove plastične buriće. Ali to još nije sve, jer se prema odredbama venecuelanskog zakona koji se tiče „artikala proizvedenih u domaćim uslovima" i koji stoga obuhvata i ovu mikroproizvodnju piva, sastojci moraju obezbediti lokalno – što je naravno nemoguće kad je pivo u pitanju.

Sve ovo teoretski spada u nadležnost SENIAT-a, poreske uprave Venecuele, ali niko od pivara iz Karakasa – bar za sada – nije se sa njima sreo.

„Pa i oni ljudi vole pivo", kaže Himenez . Svi tapas restorani koji se nalaze preko puta centrale SENIATA u Karakasu prodaju Norte Del Sur.

Lopez to ovako komentariše: „Znaju oni šta mi radimo, ali im to za sada ne smeta."

Ali pre samo nekoliko meseci SENIAT je zatvorio jednu ovakvu pivaru u Marakaibu, gradu na zapadu Venecuele. Bilo je to u julu. Pivara se zvala Cerveza Nativa (Domaće pivce) i trebalo je platiti globu zbog prodaje piva spravljenog u domaćoj radinosti i gradnje pivare bez odgovarajuće dozvole, tako da je od tada prestala da radi.

„Puno je razloga zbog kojih kaznu nisu platile i druge pivare", kaže Fernando Finol, jedan od osnivača pivare Cerveza Nativa. „Moguće je da inspektori SENIAT-a ne naplaćuju kazne u drugim delovima grada jer im se sviđa pivo koje lokalci prave ili jednostavno neće da rade ono što im je posao."

Od kada se desio incident sa ovom pivarom, pivari iz Karakasa izbegavaju razgovore sa lokalnim medijima, mada većina i dalje održava aktivno naloge na Tviteru i Fejsbuku, jer tako kontaktiraju lokalne restorane i diskonte pića.

I dok puno mladih Venecuelanaca odlazi iz zemlje da bi okušali sreću negde drugde, vlasnici malih pivara nastavljaju da se bore za svoj komad domaćeg tržišta. Ni sami nisu do kraja sigurni sa čim su sve suočeni niti šta ih sve očekuje.

„Kada odu svi tvoji prijatelji, pitaš se da li vredi da ostaneš", kaže Flores.

Lopez sa druge strane oseća obavezu da ostane. „Ne želim da napustim Venecuelu kad svi ostali beže", objašnjava on.

Himenez kaže da će nastaviti da proizvodi Norte Del Sur i jedva čeka dan kada će moći da proširi svoju pivaru i proizvodi na hiljade litara piva nedeljno. On za sada iznajmljuje dvosoban stan u kojem pravi pivo i i čuva sve potrebne sastojke.

U diskontu pića Hieylic u četvrti Karakasa pod imenom Altamira, ovo pivo se skladišti u frižiderima u magacinu tokom većeg dela nedelje. Kako nam je ispričao jedan od zaposlenih koji je želeo da ostane anoniman, pivo se tek u petak popodne izlaže za prodaju.

„Subotom ovde sve vrvi od ljudi koji pokupuju svako domaće pivo koje im padne šaka", kaže on.

I ti ljudi bi, isto kao i ja, najverovatnije otvoreno posvedočili da ovako dobro pivo ne bi trebalo da bude ilegalno.

Tekst preuzet sa Munchies