Reklame
Reklame
Osamdesetih godina prošlog veka skoro 150.000 izbeglica iz Kambodže nastanilo je Ameriku, najviše u siromašnim delovima koji su, samim tim, bili prepoznatljivii po nasilju. Tri decenije posle Polja smrti, senke genocida još uvek mogu da se osete među dijasporom, prožimajući se kroz poneku porodičnu priču ili jednostavno tišinu i težinu koju u sebi nose ove porodice. Mnogi Kambodžanci koji su preživeli genocid i dalje ćute jer ne znaju šta bi rekli o tome što su preživeli, a često dolazi i do kulturološkog šoka, to jest, postoji tajac između starijih i mladih Kambodžana koji čak ni ne govore istim jezikom. Jedno je jasno: nikome nije bilo lako, ni starima kroz genocid, ni mladima kroz muke, nasilje i siromaštvo koje nose „čari" velikog grada.
Reklame
SHEHAB UDDINOko 15.000 do 20.000 ljudi živi na pločnicima Dake i spadaju u najugroženiju i zanemarenu grupaciju ljudi u Bangladešu. Tek poneko od njih poseduje neku imovinu koja im pomaže da prežive u političkom, socijalnom i ekonomskom sistemu koji ih bukvalno odbacuje. Njihova glavna briga je hrana, odeća i krov nad glavom. Žive za sadašnjost – nema budućnosti, nema prošlosti. Rade različite poslove da bi obezbedili osnovno: od čuvara/portrira, vozača rikši, sobarica, prostituki i reciklera, svaki posao rade ponosno sa svim prednostima i manama, potpuno svesni sebe kao ljudskih bića.Ova „nevidljiva" populacija razvija se uporedo sa Dakom, pojavljuju se nove izbeglice koje beže od poplava koje su sve češće sa promenom klime, dok drugi najčešće beže od dugova i obećanja da će život tamo negde biti bolji. S obzirom na to koliko njih se pojavljuje, bolji život koji svi oni očekuju i stari i novi neće doći tako lako niti tako brzo.
Reklame
PEDRO SILVEIRAViše od pet miliona robova je dovedeno u Brazil pre 1850. godine. Danas crnci predstavljaju većinu stanovništva ove države i socijalno ugnjetavanje afričkih potomaka je gotovo endemsko. Ovaj projekat pokušava da preispita borbu za ljudska prava u Brazilu u prošlosti i sadašnjosti kao i istorijsku tenziju između „belih i tamnoputih" koja je još uvek aktivna širom planete.Priča je bazirana na Quilomboju, pričanom narativu afričkih porodica koji kaže kako je zajednica nastala tako što se brod pun roblja nasukao na obalu, a preživeli su izgradili zajednicu daleko od robovlasničkih polja. Ali početkom 18. veka, istraživači iz Portugala naleteli su na zlato u blizini njihovih zajednica i porobili ih kako bi radili u rudniku.* Quilombo je u Brazilu zapravo ime koje se povezuje sa zajednicom izbeglih robova za vreme kolonijalista.
TANYA HABJOUQAHabjoukin rad se fokusira na rodna, građanska i ljudska prava na teritoriji Bliskog istoka. Ona kaže da se subjektima približava sa mnogo senzibiliteta. Ove fotogafije iz serije Occupied Pleasures (Okupirana Zadovoljstva) usmerene su na potpuno apsurdnu lepotu života koju je 48-godišnja okupacija Zapadne obale, Gaze i istočnog Jerusalima stvorila. Palestinci vole da kažu za sebe da ih ne definiše patnja kroz koju prolaze godinama.Od Gaze pod opsadom gde se petominutna vožnja brodom pretvara u san snova svakog pojedinca, ove fotografije prikazuju da i u humoru često nailazimo na patnju, a da Palestinci nikad neće prestati da maštaju o životu punim novih mogućnosti. Dokazi ljubavi su možda najbolji primer za to: jedan od njih je momak nastanjen u Gazi koji je odbio da ga bilo šta ograničava da voli. On je prokrijumčario svoju mladu iz Jordana kroz podzemne tunele. „Bilo je kao u nekom bolivudskom filmu, drhtala je sva pokrivena zemljom, a ja sam joj pritrčao i obasipao je poljupcima". Habjouka kaže da svi ovi momenti ostaju u njoj sa željom da uhvati te male leptire sreće i svetla koji Palestinci pronalaze bukvalno na kraju tunela .
Reklame
POULOMI BASU„Mračno je, nema svetlosti, plašim se da bi neko mogao da dođe". Rada Bišva Karma ima samo 16 godina, ali jednom mesečno je proterana u dubine šume u zapadnom Nepalu. Njen zločin je menstruacija, tada je smatraju prljavom i zbog te bolesti „zaslužuje" da bude proterana kako ne bi zadržavala zle duhove u svom okruženju.Chhaupadi je sujeverna tradicija koja se vezuje za hinduizam a proteruje žene za vreme menstrualnog ciklusa jer ih tada smatra prljavima. Nepal je zabranio ovu praksu 2005. godine, ali još uvek postoje pojedini delovi zemlje koji je upražnjavaju, kao Surket i Ačam gde je ovo verovanje i nastalo.Ovakvi rituali često se smatraju benignim, a njeni sledbenici ih slepo prate nesvesni da je tradicija koju čuvaju vekovima unazad zapravo surova podela polova. Ovo se može primetiti u Riši Pančami, manifestaciji koja se održava u Katmanduu, a podseća na ženu koja se reinkarnirala u prostitutku zato što nije poštovala pravila. Ona svoje grehe može oprati tako što će se mazati kravljom balegom i mokraćom 365 puta. Neočekivano je što ova praksa vlada i među obrazovanim ženama koje je smatraju bezopasnom tradicijom koja će im olakšati život privremenim razdvajanjem polova. U stvarnosti, ono i dalje predstavlja ženu kao prljavu i smatra se legitimnom zamenom za Čaupadi bez obzira što je protivzakonita.
Reklame
