Deci kvir roditelja nije lako

Za Megan Meknajt, prvi prirodni korak nakon što se upisala na Univerzitet DePol u Čikagu je bio da se poveže sa kvir zajednicom na fakultetu. Megan je podigla lezbejska majka u Grand Rapidsu, Mičigen. Odrastala je okružena kvir kulturom, učestvovala je u LGBTQ aktivizmu i neprekidno manevrisala po institucijama koje nisu organizovane tako da pružaju pogodnosti porodici kao što je njena. Ali kada je prvi put prisustvovala sastanku LGBTQ organizacije na DePolu, označena je kao „saveznica".

„A to mi je jednostavno bilo grozno", kaže ona. „To nikako nije opisivalo moju vezu sa zajednicom i moj angažman, i to koliko je na mene tokom čitavog života uticala homofobija. Nisam imala potreban vokabular da artikulišem činjenicu da se osećam drugačije od saveznice".

Kao ćerka gej očeva, mogu da razumem kako se Megan oseća, dok sve više ljudi kao što smo mi stasavaju kao „kvir potomci". Odgajani od strane kvir roditelja, mi delimo jedinstven pogled na svet. Bez obzira da li smo strejt, gej ili negde između, naš odgoj je mnoge od nas naveo da se ultimativno identifikujemo sa LGBTQ zajednicom i učestvujemo u njenoj borbi da bude prihvaćena, čak iako sami nismo kvir. I suočeni smo i sa nekim svojim mukama, naučivši da idemo kroz društvo, adolescenciju i spostvenu seksualnost van hetero normi.

Pogledajte film: Zločin iz mržnje

Pored drugih organizacija, mi otkrivamo naš identitet preko COLAGE, neprofitne organizacije koja obezbeđuje obrazovanje i podršku i deci i odraslima sa roditeljima koji su lezbejke, gej, transrodni ili kvir (ja sam na čelu ogranka u Los Anđelesu). COLAGE je stvoren iz potrebe dece za sopstvenim prostorom, odvojenim od LGBTQ grupa podrške koje vode roditelji. Zbog kritične borbe za gej prava u ovoj zemlji, mnogi kvir potomci osećaju teret da budu „deca za primer"; COLAGE obezbeđuje mesto na kome deca bez osuđivanja mogu da diskutuju o svojim porodicama. On im takođe daje priliku da upoznaju druge sa sličnim jedinstvenim porodičnim strukturama, kao što je A.J. Kosta.

A.J. ima dve mame, koje su obe belkinje i hrišćanke. Njegov biološki otac je Pakistanac i musliman. Iako je strejt, mentori su mu bili grupa gej muškaraca iz njegove zajednice, koji su ga učili kako da se „brije, ide u kupovinu i hrani se", kako je on to opisao. Njegov identitet, kao što je slučaj i sa mnogim kvir potomcima, opire se lakoj kategorizaciji.

A.J. nije shvatao koliko mu je bilo „lako" dok je odrastao u Hjustonu, sve dok nije otišao na mali, privatni hrišćanski univerzitet u Sekvinu, Teksas. Pre toga, osim par tuča, A.J. nije osetio neku veliku diskriminaciju. Rekao mi je da se više mučio sa osećanjem da mu je nametnut život belaca, zato što je tamnije puti, a nije bio u kontaktu sa očevom stranom porodice.

A.J. je u srednjoj školi mogao da se „autuje" povodom svoje prodice, ali na koledžu, gde je svakodnevno slušao uvrede na račun gejeva, je oklevao.

„Bilo je kao da vodim dvostruki život", rekao je. „A čak ni nisam gej! Konačno sam odlučio da više ne želim ništa da uvijam u oblande zbog bilo koga, i da se brinem zbog toga kako će moj život uticati na osećanja drugih".

Za neke je odlazak od kuće oslobađajući. Natali Peri je odrasla sa dvojicom očeva u Bojsu, Ajdaho. U srednjoj školi je bila članica Gej strejt alijanse, ali su joj u porodici rekli da joj nije dozvoljeno da priča o svojim očevima. Njena porodica nije bila javno gej u Bojsu, zato što je njen biološki otac bio istaknuti sudija. Kada je otišla od kuće da studira na Univerzitetu Hosfra na Long Ajlendu, osetila je olakšanje zbog toga što konačno bez posledica može da kaže da joj je porodica kvir.

„Na neki način sam doživela i krizu, zato što više nisam bila u gej zajednici", kaže Natali.

Natalijini roditelji nisu odlazili na prajd i druge događaje, ali su imali intimnu grupu kvir prijatelja, koji su im bili kao porodica. To je nešto što kvir potomci ne shvataju dok zvanično ne odu od kuće – da čak iako nisu LGBTQ, kulturološki su kvir.

Kao tinejdžerka, ja sam živela sa svojim ocem i njegovim partnerom u Dalasu, Teksas. Popodneva smo provodili igrajući bilijar u lezbejskim barovima i odlazeći na ručkove u Ouk Lon, gej kraj u Dalasu. Za svaki Božić smo odlazili da slušamo Trtl Krik Koral, muški gej hor, koji je izvodio Božićnu mešovitu predstavu. Odrasla sam devedesetih godina, dok je epidemija side još uvek besnela, i zajedno smo žalili za gubitkom mnogih članova zajednice koji su od nje preminuli. U svojim dvadesetim sam se preselila u Hjuston, gde sam radila u jednoj konzervativnoj advokatskoj kancelariji. Nije mi bilo prijatno da pričam o svojoj porodici, i bila sam potpuno odvojena od života koji sam poznavala. Kada sam pre neke tri godine prvi put čula izraz kvir potomak, pomislila sam da je savršen, zato što opisuje ono što sam osećala svih ovih godina. Uprkos tome što sam cisrodna strejt žena, bila sam „kvir" u poređenju sa heteronormativnim svetom po kojem sam išla sama.

Kada se kvir potomci identifikuju kao LGBTQ, mnogi se još muče sa idenitetom drugačijim od onog koji imaju oni čiji su roditelji strejt. Kira Fajndling, dete kvir roditelja iz Sebastopola, Kalifornija, i sama se identifikuje kao kvir – kako neki kažu, „druge generacije".

„Pored gej roditelja sam bila mnogo otvorenijeg uma prema sebi, ali ne mislim da sam kvir zbog toga što su oni gej. Mislim da je to česta zabluda koju ljudi imaju", kaže Fajndling.

Iz ovog razloga, Fajndling kaže da joj je lakše kada su u pitanju roditelji, nego kada je u pitanju njena sopstvena seksualnost. Ona trenutno ima dečka, tako da povremeno ima strejt periode. Pohađa Oberlin, libralni univerzitet u Ohaju.

„Stalno želim da idem na sve te kvir događaje, ali ne želim da se suočavam s ljudima koji bi mogli da kažu, 'Ti nisi kvir, samo zbog toga što su ti roditelji kvir'", kaže ona. „Tako da moram da shvatim koji je moj prostor. U kakvom odnosu da budem sa ovom zajednicom?

Kao deca, mnogi kvir potomci učestvuju u LGBTQ aktivizmu, bore se za pravnu i kuturološku prihvaćenost svojih roditelja; kao odrasli, mnogi (uključujući i mene) su motivisani da nastave sa tim radom i održavaju veze u gej zajednici. Ja nisam usamljena – A.J. radi u Montrouz Grejs Plejsu, centru za mlade LGBTQ beskućnike. Natali radi u Savetu za porodičnu jednakost. A Megan radi u Kalen-Lordu, LGBTQ zdravstvenom centru u Njujorku.

„Ponekad mislim da nismo stvarno priznati u zajednici", kaže Natali. „Prošle godine na prajdu su razni govornici govorili o gej ljudima, njihovoj braći i sestrama, i njihovim roditeljima, ali niko živ nije spomenuo njihovu decu".

LGBTQ zajednica često odaje priznanje poznatim saveznicima, ipak možda najveću podršku tokom godina su joj pružala njena deca. Poslednjih par decenija proživljavamo pravnu, emocionalnu, porodičnu, kulturološku i medijsku homofobiju, zajedno sa svojim porodicama i zajednicama. I sada se udružujemo u zajednicu i osamostaljujemo.

Još na VICE.com

Ovako je izgledala kvir umetnost u vreme kad je "homoseksualac" značilo "kriminalac"

RuPol: "Drag Race" menja svet nabolje

Poslednje zbogom za Džordža Majkla: Kvir ikona uvek po svome