Priroda za mene nije bezbedno okruženje

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE US

Suština je na neki način sposobnost da se želi ono što se već ima. Dok sam živela pored plaže, mislila sam da mi okean i zalasci sunca nikad neće dosaditi, ali za samo godinu dana postali su za mene foto-tapet — nekakve mutne slike koje postoje van sveta interneta. Bilo je to kao da su već postali "moji" ili deo mene, i više nisam mogla da ih zapažam niti uživam u njima.
Prošle nedelje sam se sa plaže preselila u planinski kanjon. Prvog dana kada sam se obrela ovde u kanjonu bila sam toliko ushićena da sam se zaklela da ću nastaviti da posmatram prirodu i ostanem zahvalna na tome što živim u njoj. Ali evo već zurim više u svoj telefon nego što posmatram povijanje visoke trave u skladu sa povetarcem, kako se tri palme njišu ispred mog prozora ili kako listopadno drveće sa svojim opadajućim lišćem svetluca na suncu. Isto tako, nešto drugo u meni govori: "Beži! Moraš kompulzivno da šetaš između prodavnica Target, Bad, Bath and Beyond i raznih drugih paklenih natkrivenih prodajnih mesta kako bi kupila stvari koje ti zapravo ne trebaju i potom da ih vratiš." Umesto da prosto postanem jedno sa planinom, tri dana sam kupovala i vraćala tepihe.

Šta je to u neprestanim odlascima u bezvezne prodajne lance što mi na neki način deluje prirodnije nego da samo sedim i zurim u nebo? "Savremeni čovek pije i drogira se dok ne postane besvestan ili vreme provodi u kupovini, što mu dođe na isto", kaže Ernest Beker u mojoj omiljenoj knjizi Poricanje smrti. "I dok svest zahteva razne vrste herojske posvećenosti koje mu njegova kultura više ne pruža, društvo smišlja načine kako da mu pomogne da zaboravi."

Naravno, kompulzivno kupovanje i vraćanje kupljenog (ili kako ja to volim da zovem, šoping bulimija) pomaže mi da se osećam kao da imam neki cilj. Taj cilj je efemeran i glupav, pošto me savršena jebena polica za kupatilo neće pretvoriti u kompletnu osobu. Kad umrem, ne mogu da ponesem tu policu sa sobom. Ali mislim da je upravo u tome i poenta: igra obrnute psihologije koju igram sa samom sobom, u kojoj sam se toliko udubila u detalje usrane kućne dekoracije da zaboravljam na smrt. Na kraju krajeva, kakva bi to osoba provodila sate i sate u Ikei kad ima ograničenu količinu vremena na raspolaganju za život na Zemlji? Ako gubim vreme na Ikau, onda ne mogu uskoro umreti, zar ne?

Kad sam u prirodi, nikad ne zaboravljam da ću umreti. Jutros dok sam šetala psa uz proplanak, setila sam se nečega što mi je moja terapeutkinja rekla o podavanju anksioznosti. Ona je bila u fazonu: "Kruta grana drveta će napući na vetru, ali će se trska zato saviti. Vi morate da budete trska."
To me je zapravo rastužilo, da priroda u svojoj lepoti nije urođeno dobroćudna. Više je nekako neutralna. Vetar ne mari za to da li će slomiti granu, on samo sledi svoju vetrovitu prirodu. Vetar zbog toga nije zao. Grana koja je odvojena od stabla i pretvorena u umirući štap na zemlji ne može čak ni da okrivi svog ubicu za svirepost.

Ako ćemo pravo, žao mi je tog štapa. Mislim, taj štap zapravo nije ni imao izbora da li će se roditi kao grana ili trska. Štap nikad nije tražio da bude jebeni štap. Nije to kao da je trska uložila ogroman trud i terapijski rad na sebi da bi postala fleksibilnija. Trska je rođena kao trska i to je to. Mislim i da u određenoj meri isto može da se kaže za mentalnu bolest. To vam je ono: Nisam jebeno tražila da se rodim kao grana koja će se pretvoriti u štap.

Iako mi izgleda da je moje standardno stanje uglavnom da budem štap, ponekad se osećam kao trska. To u stvari zavisi od mog odnosa prema faktorima koji su van moje kontrole, kao što su moj neurohemijski i hormonski ciklus, kao i prema elementima u okviru moje kontrole, kao što su antidepresivi, terapija, lekovi, san, ishrana. Kad jurim maksimalnom brzinom u Bad, Bath and Beyond deset minuta pred zatvaranje, ja sam štap. A najgori deo toga kad si štap je kad ne znaš da si štap. Ono, kad sam štap, to je u redu, ali važno mi je da znam šta radim da ne bih povredila sebe ili druge. Kad vozim nedozvoljenom brzinom kolima u kojima su tri tepiha uglavljena između vetrobrana i zadnjeg prozora dok proždirem švedsku ribu, svakako mogu potencijalno da povredim druge. Tad je možda vreme da se kaže: "Uspori malo, ovo nije hitno, ti tepisi nisu toliko važni." Ali upravo mi nužda malih stvari skreće pažnju sa smrtnosti. Postoji prećutno obećanje da ću, ako kupim pravu stvar, postati kompletna, transcendentna, na neki način besmrtna.
Kao što je Beker napisao:

Odgovor, naravno, ne leži u Bed, Bath and Beyond. Svesna sam toga. A opet, zato što osećam da ne postoji "odgovor" na paradoks ljudske svesti, odlazim u Bed, Bath and Beyond jer ne znam gde bih drugde išla. Ja sam osoba koja se, kad se sve sabere i oduzme, plaši da želi ono što već ima, u strahu da će me to podsetiti na sopstvenu nepostojanost. Zato jurim za novim glupostima i čvrsto ih se držim dok ne postanu stare gluposti, a onda tražim još.
Pratite So Sad Today na Tviteru.