Nisam okej kad se setim kako sam bio emo

Malo sam sumnjičav prema tome što se gotovo neprekidno izražava pijetet prema mladalačkim kulturnim pokretima. Možda je tako zbog toga što nisam odmakao predaleko od doba kada si plodno tle za tako nešto, ali kada sam bio tinejdžer, bolelo me je uvo za to. Svakako nisam mislio da sam deo nečeg posebnog ili bitnog. Ipak, evo me, spremnog da napišem podužu oštru kritiku o tome zašto je emo muzika, kao i 'scena' koja je išla uz nju, i sve u tom smislu – iako možda nije posebno uticala na to kakav sam sad, kao što je pank, ili šta god da je to bilo, uticao na one raspale pankere koji drže transparente ispred metro stanice u Kamdenu i pomalo liče na leševe koje su obukli studenti umetnosti sa Sent Martins koledža – i dalje fenomen o kome znam najviše.

To je moja tema za društvene igre, na kvizovima o tome bih bio apsolutni pobednik. Imam skoro enciklopedijsko znanje o groznim emo metal bendovima, i onima koji su bili andergraund, i onima koji su bili mejnstrim. Želim sa vama da podelim delić toga. Krenite sa mnom na putovanje sa maskarom za muškarce, kosom preko jednog oka, umecima sa šiškama, kaiševima sa nitnama, Biboom, samopovređivanjem i isfoliranom homoerotikom prisutnom na svakoj sceni koja uključuje mnogo zgodnih mladića.

Kao što će vam mnogi puritanci ovog žanra reći, emo nije, ili nije bio ono kakvim ga obično stereotipski predstavljaju. Sto hiljada tipova sa naočarima sa debelim ramom i u kariranim košuljama, koji bi se osećali prijatnije kao statisti u epizodi "Portlandije" nego u prvih šest na Majspejsu, kukali bi zbog njegove reputacije da je idiotsko tinejdžersko đubre, i uputili bi vas u pravcu bendova Sunny Day Real Estate, Dashboard Confessional, Jawbraker i sličnih. To se događalo pre novog milenijuma, u doba kada je romantika prašnjave dosade srednjeg zapada itekako eksploatisana u alternativnom roku. Njegovo neglamurozno poreklo ubrzo je dobilo kemp sjaj. Emotivni sadržaj muzike stopio se sa popularnim pop pank zvukom bendova nultih godina, kao što su Blink182, Sam41 i ostali, i izrodio čitavu generaciju hrskave tuge.

Ja sam se za to zainteresovao provodeći ogromnu količinu vremena na internetu. Sa 13 godina sam otvorio svoju prvu imejl adresu na Hotmejlu, što je bila moja ulaznica na svetski sajam besmislica, koji će uskoro postati, i još uvek je, donekle, jedina stvar kojoj se zaista posvećujem svakodnevno. Instalirao sam MSN Mesindžer i počeo nasumično da dodajem ljude sa internet foruma kao što je IMDb, čisto iz zajebancije. Kako se ovo događalo tokom smirivanja mega-skandala zbog ubistva dečaka koji se sa svojim ubicom-pedofilom upoznao na internetu, siguran sam da bi moji roditelji bili užasnuti da su znali za to. Te iste godine sam za rođendan dobio komplet bubnjeva. Osim toga, moja narastajuća tinejdžerska nezainteresovanost za bilo šta što nije šegačenje, i moja novootrkivena opsesija neprekidnim čudima sveta na mreži, prokrčile su mi put ka tome da izgledam kao pičkica i da slušam sranje muziku.

Kažem sranje muzika – ali ja sam je obožavao. I dan-danas tvrdim da su tri najbolja singla koja je ikada neki bend izdao zaredom singlovi "I'm Not Okay", "Helena" i "Ghost of You" My Chemical Romance,Three Cheers for Sweet Revenge, koji je objavljen 2004. I dalje ih pustim kada me uhvati nostalgija. Ali veći deo toga je bio đubre. Posebno su tekstovi bili nepodnošljivi. Najpopularniji primer za ovu prekuvanu kašu je veliki hit Hawthorne Heights-a iz 2004, "Ohio is for lovers", koji sadrži čuveni refren koji ide ovako: 'I preseci mi vene i napravi šljivu na oku/da bih večeras mogao da zaspim', između ostalih momenata koje bi neki klinac u osnovnoj školi mogao da nažrvrlja na prozoru autobusa na putu do škole.

Samoubistvo i samopovređivanje su igrali veliku ulogu u ovom stilu. Video spot za pesmu benda Funeral for a friendiz 2006. pod nazivom 'Roses for the dead' sadrži maltretiranog tinejdžera koji na kraju skoči sa krova garaže. Doba kada smo mi bili tinejdžeri teško može da se nazove prosvetljenim, i među mojim vršnjacima samopovređivanje je nailazilo na hladno izrugivanje. Time se tražila pažnja, kao i svime što se u tom uzrastu radi. Ali kada si mlad, nesvestan si koliko mnogo različitih užasa na svetu ima. Iskusnija osoba bi se zabrinula kada bi videla paralelne posekotine na ruci devojke. Nedobronamerni tinejdžeri bi videli to isto i pitali bi se kako da ih naprave još.

Možda je to pomalo dramatično, ali to je scena ogrezla u drami. Opsednuta je tragedijom i zabranjenom ljubavlju. Veliki događaj za sve emo devojke širom sveta koje su otkrivale svoju seksualnost je bio kada su se dva savremena kralja nekonvencionalne seksualnosti, Bert Mekraken iz The Used i Džerard Vej iz My Chemical Romance, žvalavili na sceni. Ima mnogo paralela sa nezavisnom scenom: lažna homoseksualnost, Kamden kao baza, ljigava, preterana poetičnost. I dok su se bogovi indi scene oblačili kao Crveni mundiri, imali loše zube, još goru kožu i bili navučeni na svakojake barbiturate opasne po život, emo kumovi su imali skupe frizure, svežu, mladalačku kožu i bili su našminkani.

Može da se kaže da su emo ekipa i ekipa sa 'scene' prvi usvojili legendarni Majspejs fazon, način fotografisanja kojim si uz pomoć nauke krio svoju ružnoću. Što ti se manje vidi lice (iako je i dalje u kadru), to bolje. Sve to je deo identiteta, imidža. Prekriti lice ispeglanom, ofarbanom kosom, skrenuti pažnju s očiju uz pomoć pirsinga koji izgleda kao ujed zmije, i držati digitalnu kameru visoko i naopačke, da bi ti se više videla kosa nego lice. To je nesiguran narcizam mladih, koji se prostire mnogo dalje od ove ekstremno narcističke scene.

Sa ema prelazimo na njegovog muškobanjastijeg rođaka, 'scenu'. Ako je emo bio kontemplativni, neveseli zalazak zebnje srednjeg zapada, onda je scena bila živahno, mačkasto, seksualizovano kopile glem metala. Veoma kalifornijska stvar, izrodila je karijeru Sonija Mura AKA Skrillex-a, koji je počeo u bendu From First To Last, kao i u metal-kor postavi Bring Me the Horizon. Ovde stvar postaje simpatičnija, ali i zrelija. Na toj sceni je zabava bila važnija. Više se radilo o piću, seksualnim susretima, sirovija je i grublja. Umetnici kao što su Alexisonfire, Silverstein, Underoath i mnogi drugi su to dobro iskoristili za 'skrimo', neizbežnu mešavinu tuge i besa. Ali tu i dalje nije bilo prljavštine. Pa, bilo je, ali to je više bila 'hardkor' prljavština, prašina, blato i znoj, suprotno od pohotnog džegerovskog razvrata koji je propagirala većina teško našminkanih metal bendova o kojima je pisao časopis Kerang!. To su prepustili tipično kalifornijskim bendovima, sinovima Motley Crü, a danas živi u grupama poput Escape the Fate, blessthefall, Pierce the Veil i Black Veil Brides, kao i druge čija su tema velovi.

U UK, ovo je uvek bio melem za provincijalce. To je bilo za klince koji su visili po grobljima na periferiji, pili pivo iz limenke, bili čudni i razgovarali o čudnim sranjima. To nije bilo nešto zbog čega bi osećao ponos. Nije bio pokret koji je promenio svet. To je bio kozmetički izgovor, vežba u taštini za ljude koji su odbacivali 'ljigavu mejnstrim muziku' tog doba.

Dođe vreme da se odraste, i da se traže druge stvari. Ne treba igrati pogo posle svoje dvadesete. Ne možeš da uzmeš ekstazi, pa da gledaš bend As I Lay Dying. Moraš da razgranaš svoja interesovanja. Ali bilo je sasvim u redu, ništa gore od bilo čega drugog, provesti mrzovoljnih par godina slušajući škripave gitare, dok čovek koji je lakši od moje jedne noge urla o tome kako mu se srce pretvorilo u urnu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu