Zašli smo u onlajn zajednicu ljudi koji sebi ugrađuju mikročipove

Brendon Dalali išao je na koncert prošlog meseca sa svojim prijateljima kada su mu tražili da pokaže svoj sertifikat da je vakcinisan. Za razliku od njegovih prijatelja, on kod sebe nije imao ni fizičku kopiju, niti digitalnu sačuvanu na telefonu.

Ipak, kada je stigao na lice mesta, Dalali je ubacio svoju ruku pod skener - što je iznenadilo čak i zaposlene u obezbeđenju. U roku od pola sekunde, zeleno svetlo pojavilo se iz njegove kože i skener je izbacio podatke o vakcinama koje je primio. Dalali je ušao na koncert bez problema.

Dalali sebe opisuje kao “ljudskog kiborga”, što znači da je on osoba koja je sebi ugradila mikročipove: zrnaste kapsule koje kroz tehnologiju signala radiofrekvencijske identifikacije (RFID) mogu da šalju podatke.

“Za mene lično, to je kao da imam šesto čulo koje može da pokaže sertifikat o vakcinaciji, da plati račun ili deli informacije”, rekao je on za VICE.

Dalali je po prvi put saznao da ljudi sebi mogu ugraditi mikročip 2014. godine. Čitao je o kompaniji koja svojim zaposlenima daje mogućnost da identifikaciju obavljaju skeniranjem čipa koji se instalira pod kožu.

Nakon šest godina, Dalali je ugradio svoj prvi čip u junu 2020. godine, kada je dovoljno saznao o raznim mogućnostima koje donosi mikročip.

“Svom mikročip koristim da čuvam podatke o svom zdravlju i svoju istoriju zaposlenja, ali ga koristim i kao kripto novčanik i kao ključ da otključavam vrata”, rekao je on. 

RFID tehnologija postoji već decenijama. Koristi antenu koja šalje i prima radio talase koji prenose informacije na način sličan barkod skeneru. Britanski naučnik Kevin Vorvik (poznat kao Kapetan Kiborg) bio je prva osoba na svetu koja je sebi ugradila RFID implant 1998. godine. Tada je to bio deo eksperimenta kako bi se zabeležili pokreti dok on otvara vrata, pali i gasi svetlo i radi na računaru bez da se pomera.

Nekoliko decenija kasnije, ova tehnologija je komercijano dostupna. Zapravo, danas je u Švedskoj više hiljada korisnika ove tehnologije, koji je koriste kako bi otvarali vrata i palili i gasili svetlo. Pandemija nas je još više povezala sa tehnologijom i sve više ljudi je intrigirano idejom da svoja tela potpomognu mašinama.

“Nisam poznavao nikoga sa ovakvim implantom”, kaže Dalali. “Zbog toga sam ušao u ovu grupu na Fejsbuku kako bih razgovarao sa drugim ljudima koji takođe imaju ugrađene čipove.”

RFID Implantees je onlajn zajednica više od 4,000 ljudi koji ili imaju ugrađen mikročip ili razmišljaju da ga ugrade.

Ovo je grupa zatvorenog tipa čiji je cilj da ljude zainteresovane za RFID implante obule i mogim načinima na koje oni mogu biti kodirani, bilo da otvaraju sigurnosna vrata ili služe umesto ključa za automobil ili kao kreditne kartice koje se mogu skenirati po potrebi. Ovi potkožni implanti najčešće se ugrađuju između palca i kažiprsta, korišćenjem igle, a neki ljudi idu kod hirurga koji ih ugrađuje operacijom. Mnogi članovi imaju jedan čip, dok ih neki imaju više od 20.

Sandra Virtner, travel blogerka iz Austrije, trenutno ima 25 ugrađenih čipova koji joj život čine lakšim na mnogo načina - na njima čuva podatke o plaćanjima, ali i ključeve od automobila. 2017. godine, ona je bila jedna od prvih ljudi na svetu koja je ugradila čip koji može da čuva podatke o plaćanjima. Za nju je korist zbog toga što je kiborg važnija od negativnosti i toksičnih reakcija koje doživljava.

“Oduvek sam volela naučnu fantastiku, obožavala Star Trek, tako da mi je kul što imam ovu tehnologiju u sebi”, rekla je ona za VICE.

Ipak, kod mnogih ljudi mikročipovi nose jedinstvene kodove koji su programirani za specifične funkcije.

Džejk Bahus je etički haker iz Mičigena u SAD-u, i već ima ugrađene implante koji služe da se otključavaju vrata i skladište informacije. Ipak, on je ove implante video kao priliku da postanu ultimativno bezbednosno rešenje.

“Napravio sam i programirao običan implant koji je sada ključ za moj sef sa oružje”, rekao je on za VICE. Za njega, ovaj mikročip znači da će ljudi oko njega biti onemogućeni da imaju pristup opasnom oružju, a pošto je osoba koja pati od ADHD-a, on često zaboravlja ključeve i šifre. “Brže je od digitalne tastature, pouzdanije od biometrike i sigurnije, pošto niko ne vidi koju šifru kucate.”

Mnogo samoproklamovanih kiborga pominje bezbednost kada se radi o njihovim kodovima u čipovima pod kožom, kao i da je to bio jedan od ključnih razloga zbog kojeg su se odlučili da ga ugrade. Bilo kako bilo, eksperti za privatnost već su izražavali zabrinutost da li mikročipovi mogu biti korišćeni za praženje, hakovanje i krađu osetljivih podataka.

Čak je i Veće za etička i pravosudna pitanja (CEJA) Američke medicinske asocijacije 2007. godine sastavilo izveštaj o RFID implantima i mogućnosti zbog kojih oni predstavljaju bezbednosni problem, jer ne postoji sigurnost da će čip biti dobro zaštićen.

Ipak, entuzijasti nastavljaju da ih ugrađuju.

“Lakše je osobu pratiti uz pomoć smartfona nego uz pomoć čipa, koji je pasivan uređaj, ne poseduje bateriju već zahteva da bude u neposrednoj blizini uređaja za očitavanje”, rekao je Patrik Paumen. Ovaj biohaker sa Novog Zelanda ima 31 implant, a mnogi od njih služe za čuvanje šifri za mejl, pa čak i za njegov Wordpress sajt.

Mnogi ljudi koji su ugradili implant kažu da njihovom mikročipu može da se pristupi samo iz neposredne blizine, tako da su spremni na taj rizik.

Iako ovi čipovi predstavljaju temu za razgovor među onima koji su ih ugradili, mnogi od njih dobijaju ružne komentare, kao i pitanja o tome da li to rade kako bi naudili čovečanstvu.

“Često nam govore da je to ‘žig zveri,’ koji označava da nas Satana poseduje”, kaže Dalali. “Sećam se da sam izlazio sa devojkom, i kada sam otišao da upoznam njene roditelje, njen otac mi je rekao da moj mikročip označava da je ‘kraj sveta’ blizu, i čak je citirao deo Otkrovenja Jovanovog koje se odnosi na žig zveri.”

On dodaje i da je broj ljudi koji su spremni da ugrade mikročip i dalje mali, jer se ljudi plaše raznih stvari. Drugi poput Virtner kažu da su izgubili mnoge prijatelje zbog ovih čipova, jer mnogi misle da su opasni. Ljudi sa čipovima često su na meti pitanja da li će njihovo telo odbaciti čipove, kao i šta se dešava kada prođu kroz detektore metala na aerodromima.

Ipak, mnogi od ljudi sa čipovima plaše se da će njihovi čipovi postati zastareli.

Ovo je slučaj Džeksona Kingmena, koji misli da nijedan od njegovih 31 čipova nije bio zaista koristan. “Jedan ima lošu antenu”, priznao je on. “Drugi je namenjen ulasku u objekte, ali nakon što sam ga instalirao se pokvario. Tako da, u sebi imam čipove koji su beskorisni. Nikada mi to nije smetalo, jer su dizajnirani da traju.”

Drugi priznaju da znaju da redundanca magnetskih implanta može dovesti do toga da trenutni mikročipovi neće biti korisni u budućnosti.  

Ipak, uprkos potencijalnim opasnostima, ova zajednica nastavlja da svoje čipove nosi s ponosom, i biraju sadašnju korist, uprkos nesigurnoj budućnosti.  

“Ljudi se oduvek skrivaju iza uređaja, pa zašto ih sada ne bi instalirali u sebe?” kaže Dalali.

Za mnoge, ova grupa postala je mesto gde se razmenjuju ideje o intrigantnim načinima na koje ljudi mogu kodirati svoje mikročipove.

“Za razliku od pirsinga i tetovaža, ovi implanti nisu dizajnirani da izmene vaš izgled, već vašem telu daju nove mogućnosti”, rekao je Bahus. “Tehnologija nastavlja da se razvija. Za neke od nas, to se ne dešava dovoljno brzo. Zbog toga uzimamo stvari - odnosno implante - u svoje ruke. Bukvalno.”