Kada posao u Diznilendu znači da moraš da živiš u jeftinom motelu

Desetine motela nanizanih uz deonicu autoputa 192 dugu 25 kilometara, odmah pored Diznilenda čuvaju jednu tajnu. Protekle dve decenije, sve više služe kao domovi za mnoge zaposlene u Diznilendu. Ponekad radnici odsedaju tamo privremeno, dok ne nađu trajni smeštaj, drugi su prinuđeni da zbog siromašva i drugih okolnosti žive u njima mesecima, pa čak i godinama. Teško je reći tačno koliko zaposlenih trenutno boravi u ovim motelima, ali troje njih koji su zaposleni u Diznilendu su mi rekli da je reč o stotinama njih.

Klarid Paterson, koordinatorka za ishranu u Diznilendu, živi u motelu od 2013, gde se preselila ubrzo nakon što se zaposlila u kompaniji. U to vreme se starala o svojoj majci, koja je patila od Alchajmerove bolesti, i o svojoj najboljoj prijateljici koja je imala probleme sa bubrezima, koji su zahtevali dijalizu.

„Moja mama je preminula, i sve je krenulo nizbrdo, zato što više nisam imala njenu socijalnu pomoć“, kaže mi Paterson. Potražila sam javnu pomoć za markice za hranu, ali oni su mi rekli da zarađujem previše. Kako možeš da zarađuješ previše, ako ne možeš da sastaviš kraj s krajem“?

Čak i kada radi prekovremeno, preko svojih uobičajenih 40 sati nedeljno, ne može da uštedi dovoljno da plati troškove preseljenja u stan, sa svojih 11,65 dolara na sat (minimalac je na Floridi 8,25, a najniža satnica u Diznilendu je 10 dolara). Cene iznajmljivanja stanova u oblasti Orlanda su među onima u zemlji koje rastu najbrže; 2017, prosečna stanarina je porasla za 5,6 procenata, dvostruko više od nacionalnog proseka, prema firmi za podatke o nekretninama, Jardi Matriks. Prosečan jednosoban stan košta malo manje od 1100 dolara mesečno, ali nije stanarina ono što sprečava Paterson da se preseli. Takođe je u klopci drže i stanodavci koji od svojih stanara zahtevaju da ispune uslove koje slabo plaćeni radnici kao što je ona teško mogu da ispune.

„Na nekim mestima traže tarifu za prijavu, a za druge ne ispunjavam uslove, zato što ne zarađujem triput više od stanarine“, kaže Paterson (ona često daje više od trećine svojih mesečnih prihoda za život u motelu, dodaje). „Ako si sam, ne možeš da uzmeš stan. Moraš da živiš sa više ljudi, pored kojih ti možda ne bi bilo prijatno, ali moraš da opstaneš. Dizni mora da nam da malo više, da bismo mogli da sastavimo kraj s krajem“.

Patrson i drugi Diznijevi zaposleni sa kojima sam razgovarala su mi rekli da bi ih uprava motela izbacila kada bi za medije govorili o njihovim imanjima. Paterson kaže da je, ako ništa drugo, u njenom motelu dozvoljen produženi boravak, tako da barem ne mora često da menja sobe. Nedeljne tarife variraju bez upozorenja, iako ona tvrdi da u proseku plaća oko 230 dolara nedeljno. Mašine za pranje i sušenje veša koje su dostupne retko rade, kaže ona, sobe nemaju kuhinju, a gostima motela preti izbacivanje ako u sobama drže bilo kakav uređaj za pripremanje ili podgrevanje hrane. Nije neuobičajeno da u zgradi nema vode, ako bilo koja soba ima problem sa vodovodnim instalacijama, prema Paterson.

Ona je članica Unite Here 737, sindikata servisnih radnika, jednog od šest u Orlandu koji predstavljaju 38 hiljada članova postave Diznilenda (njihov izraz za zaposlene). Združeni sindikati su tražii od Diznija da poveća minimalnu zaradu u parku sa 10 dolara na 15 dolara na sat, tokom pregovora prošle godine, za šta Paterson kaže da bi joj konačno omogućilo da se odseli.

Menadžment Diznilenda je 2. maja izneo dva predloga. Prvi je da se radni sat godišnje povećava za 0,50 dolara – što je ponuda koju je 93 procenata članova sindikata već odbilo na glasanju u decembru. Drugi predlog, koji sindikat razmatra, je da se do 2021. godine radni sat poveća na 15 dolara, u zamenu za manje plaćeni prekovremeni rad, plaćeni odmor, i zaštitu zaposlenja i rasporeda koja je dogovorena u prethodnim ugovorima sa Diznijem (Paterson veruje da bi po ovom drugom dogovoru njena radna nedelja bila smanjena sa 40 na 32 sata).

„Predložili smo uvećanje plata za 50 posto, što je najviše što smo ikada ponudili, koje uključuje povećanje početne plate na 15 dolara na sat, što je jedna od najvećih početnih plata u centralnoj Floridi“, portparolka Diznilenda Andrea Finger mi je napisala u mejlu.

Dizni nije odgovorio na specifična pitanja o platama. Kada sam pitao da li u kompaniji znaju koliko njihovih zaposlenih živi u motelima, portparolka je odgovorila, „Nemam brojku za vas“ (Dizni je jedan od investitora VICE Media, kompanije koja je vlasnik VICE.com.).

Diznilend je na optužbe da slabo plaća odgovorio u objašnjenju na sajtu, u kome piše, „Slažemo se da članovi naše postave zaslužuju povišicu, zbog čega smo im i ponudili povišicu od 6 do 10 procenata u toku naredne dve godine, za sve sadašnje članove postave koji pripadaju Veću sindikata uslužnih delatnosti (STCU)“. Na sajtu takođe piše da stalno zaposleni članovi STCU-a koji ne dobijaju bakšiš u proseku zarađuju 13,34 dolara na sat, kada se uračuna prekovremeni rad, kao i da je Diznilend tokom 2017. donirao 3,7 miliona organizacijama koji se bore protiv beskućništva.

Jedan zaposleni u Diznilendu mi je rekao da zarađuje 13,02 na sat, što je blizu cifri navedenoj na sajtu, ali da se i dalje muči. Rekao mi je da u parku radi 17 godina, i nije želeo da navedem njegovo ime, zato što se plaši da bi izgubio posao. „Radeći 40 sati, kada platim kiriju, svake nedelje mi ostane 120 dolara preko, i 100 dolara nedeljno za hranu i životne troškove, kada platim prevoz“, kaže mi zaposleni, koji je skoro tri godine živeo u motelu sa jednim kolegom.

Za neke, život u motelu ne znači samo nedostatak nekih osnovnih stvari, kao što su kuhinja i ispravne mašine za veš; takođe prolaze i kroz periode beskućništva, kada ne mogu da plate sobu. „Plaćala sam tri do četiri noćenja nedeljno, koliko god da sam mogla da priuštim od nedeljne plate, a ostalih noći smo ja i moja dvanaestogodišnja ćerka spavale u kolima“, kaže žena koja već četiri godine radi u Diznilendu, i koja je zatražila da ostane anonimna, da ne bi izgubila posao. „Mnogo puta bih se dovezla na Diznijev posed i parkirala kola tamo, zat što sam znala da je bezbedno“.

Jedini razlog zašto je ova radnica Diznilenda bila u stanju da pobegne iz ovog začaranog kruga je bila pomoć neprofitne službe za smeštaj majki koje su beskućnice, koja se zove HOME, ali naći trajni smeštaj je i dalje bio izazov. „Možeš da potrošiš 200 dolara na formulare za aplikaciju i provere, a da te ipak odbiju“, kaže mi ona.

Zaposleni u Dizilendu kažu da je teško naći bolje plaćen posao – park je tako veliki poslodavac u oblasti Orlanda da postavlja standarde plaćanja, prema izveštaju iz 2007. koji je sastavio tim ekonomista, i u kojem se ispituju efekti umanjenih zarada od 1998. do 2006. A neki od njih su mi rekli da vole da rade za Dizni i u parku, i da samo žele malo više da zarađuju. „Volim ono što radim, uprkos maloj zaradi“, kaže mi radnik koji je tamo zaposlen već 17 godina.

Radnici Diznilenda u Anhamu, u Kaliforniji, suočeni su sa sličnim problemima. Šezdesetogodišnja Karen Dist 12 godina radi kao kuvarica u Diznilendu, i od 2011. živi u motelu sa svojom ćerkom i dve unuke. „Živim od plate do plate. Plaćam 260 dolara nedeljno. Kada bismo uzeli dvokrevetnu sobu za nas četvoro, to bi koštalo oko 1800 dolara, a jeftina jednokrevetna soba je 1350“, kaže mi Dist.

„Sa malo većom platom, mogla bih da odvojim nešto para sa strane. Trenutno nemam ništa. Bilo bi lepo kada bismo mogli da dobijemo povišicu, mislim da bi to mnogim ljudima bilo od pomoći. Ne može se živeti dobro od ovolike plate. Zdravstvene pogodnosti su dobre, ali treba dodati još para. Meni su potrebne ortopedske cipele… leđa me svakodnevno muče, zato što sam niža, pa se istežem, savijam, protežem i sve ostalo, po ceo dan, ali teram sebe da radim koliko god mogu“.

Dist mi kaže da se uzda u nekoliko dolara preko koje dobija svakog meseca od reciklaže flaša i limenki, da bi imala za medicinsku doplatu.

Kompanija Volt Dizni pregovara sa sindikatima koji predstavljaju neke radnike Diznilenda. Pored toga, savez sindikata trenutno podržava zakonske mere grada Anhajma, kojima bi veliki poslodavci kao što je Diznilend bili primorani da plaćaju barem 15 dolara na sat, i da nastavljaju sa povećanjima do 2022, kada bi plata dostigla 18 dolara. Neki lokalni preduzetnici kažu da bi takvo povećanje dovelo do više otpuštanja ili do manje radnih sati, zbog fondova neophodnih za uvećanje zarada.

U Diznilendu na Floridi, prema rečima predsednika Unite Here 737 Džeremija Hajkena, slična zakonska mera ne bi bila moguća, zato što park pripada opštini pod imenom Ridi Krik Impruvment Distrikt, u kojoj kompanija ima više moći. Ali pregovori između kompanije i unije sindikata radnika parka su u toku, a čini se da sindikati poslednji predlog – po kome bi plate bile podignute, a beneficije i broj radnih sati smanjeni – shvataju ozbiljno.

„Ovaj predlog je važan korak u našim naporima da svi radnici uslužnih delatnosti u centralnoj Floridi imaju platu od koje može da se živi, ali moramo obazrivo da ga razmotrimo, kažu u izjavi predstavnici sindikata. „Diznijev predlog za povišicu ide nauštrb drugih mera zaštite, od prekovremenog rada do rasporeda, i prava na posao. Ako ćemo da se nagodimo, želimo da to bude fer“.

U međuvremenu, pojedini radnici se muče da sastave kraj s krajem.

„Moram da živim od plate do plate“, kaže mi Paterson. „Pokušavam da se dovijam sa ono malo para što zaradim“.