Čudan slučaj nevinih koji su priznali ubistva koja nisu počinili

Postoji jedan čuveni kriminalistički slučaj u islandskoj istoriji, još uvek nerešen, za koji svaki Islanđanin zna. Uključuje nestanak i verovatno ubistvo dva čoveka, Gudmundura Ajnarsona, u januaru 1974, i Girfinura Ajnarsona, u novembru iste godine.

Prvi, Gudmundur, se vraćao kući iz provoda u noćnom klubu, pijan, i odlučio da prošeta deset kilometara do kuće, po ciči zimi. Nekoliko vozača ga je videlo kako tetura i pada, stopirajući. Nije poznato kada je nestao, ali nikada nije stigao kući, i njegovo telo nikada nije pronađeno. Islandske vlasti su ga tražile nekoliko nedelja, ali nestanci su na Islandu prilično česti, i nakon mesec dana su njegov nestanak proglasili misterijom.

Gudmundur bi verovatno bio zaboravljen, da tog novembra nije nestao i Girfinur. Jedne večeri ga je neko pozvao telefonom, i on je posle razgovora kolima otišao u kafić u luci. Nikada ga više nisu videli. Policija je započela potragu za obojicom, pitajući se da li su njihove smrti povezane. Ova dva čoveka nisu bila u srodstvu, ali činjenica da su se isto prezivali govori o tome koliko je islandsko društvo usko povezano. U to doba, Island je imao samo 200 hiljada stanovnika, i veoma nisku stopu zločina: ubistva se gotovo nikada nisu događala. Uprkos tome, islandska policija je postala ubeđena da ima posla sa dvostrukim ubistvom, i bila je pod pritiskom medija da nađe neki odgovor.

Ovaj misteriozni slučaj je tema novog dokumentarca koji izlazi ovog meseca, u koprodukciji Bi-BI-Sija i Netfliksa, pod nazivom Iz čista mira. Ovo je prvi dugometražni film koji detaljno govori o ovim nestancima, i kao i svi dobri skorašnji trileri o istinitim zločinima – dokumentrac Amanda Noks, serijal Kako se postaje ubica – u svojoj srži se bavi fascinantnom nepravdom. Ono što je kod islandskog slučaja drugačije je to što su ljudi koji su uhapšeni zbog ubistva priznali zločin, iako su bili nevini.

Svo šestoro optuženih su donekle patili od sindroma nepoverenja u memoriju – fenomena kod koga toliko sumnjaš u sopstveno sećanje, da tvoj mozak počinje da izmišlja nova, neke vrste „amnezije izvora", gde se izvor informacija nekako pobrka, ili biva sasvim izmenjen.

Policija je na kraju odustala od obe istrage. Ali dve godine kasnije, kada su ispitivali dvadesetogodišnju ženu pod imenom Erla Boladotir, zbog nevezanog slučaja prevare, pokazali su joj Gudumundurovu sliku i pitali je da li ga poznaje. Rekla je istražiteljima da ga je upoznala na žurci, i da se seća sna koji je sanjala noći kada je on nestao, u kome je njen dečko, Sevar Slesijeski, sitni kriminalac sklon LSD-u, bio ispred njene sobe, sa nečim što je izgledalo kao leš. Sevar i četvoro njegovih najbližih prijatelja je hitno privedeno u stanicu, i intenzivno ispitivano, zajedno sa Erlom. Njihove priče su se stalno menjale i detalji se nisu poklapali, ali jedno po jedno su počeli da priznaju zločin, i na kraju su bili optuženi. Sevar je dobio doživotnu robiju, Erla tri godine zatvora, a ostali oko 12 godina zatvora svaki.

Gisli Gudjonson, svetski priznati stručnjak za forenzičku patologiju, jedan je od vodećih stručnjaka za sindrom nepoverenja u memoriju, i za taj fenomen se zainteresovao dok je sedamdesetih godina radio za islandsku policiju, baš kada je slučaj Islandske šestorke počeo da se rasvetljava. Od tada je posvetio svoju karijeru tome da na sudovima objašnjava lažna sećanja, kao i pisanju radova o njihovim uzrocima i posledicama.

„Sindrom nepoverenja u memoriju je duboka sumnja u sopstveno sećanje", objašnjava on, „Naročito tokom dugih ispitivanja, kada počneš da prihvataš da si umešan u zločin sa kojim nemaš ništa. To može da se dogodi kada ljudi ne mogu da se sete šta su radili u dato vreme – na primer, ako je to bilo odavno, a ne pišu dnevnik, ili im je usled pića ili zloupotrebe supstanci sećanje oslabilo".

Gisli je od osamdesetih godina radio na preko 500 slučajeva sindroma nepoverenja u memoriju, kada je ova tema počela da se istražuje. Na primer, svedočio je u slučaju Gilfordske četvorke, istaknutom slučaju lažnih optužbi četvoro ljudi koji su bili osumnjičeni za bombaški napad IRA. Gisli je ustanovio da se ovaj sindrom češće javlja kod ljudi koji su iz nekog razloga već ranjivi, ili podložniji pritisku policije. Možda su ih dugo držali u tamnici, možda su ožalošćeni ili u lošem mentalnom stanju, ili nemaju samopoštovanja i skloniji su tome da prihvate da su učinili nešto što nije trebalo. Onda im policija obično usadi ideju da su krivi.

Ovaj koncept ne treba da se pomeša sa dobrovoljnim priznanjem, kaže Gisli, kada ljudi odu u policiju i kažu da su učinili nešto, da bi privukli pažnju ili se proslavili, ili zato što žele da zaštite nekoga. Ovo je pre uvreženo interno verovanje da si zaista počinio zločin kome nisi prisustvovao.
Gisli je pozvan da svedoči, kada je slučaj Islandske šestorke ponovo otvoren 2011, nakon što je ćerka jednog od osuđenih novinaru dala njegov dnevnik u kome se vide znaci ozbiljnog poremećaja sećanja, i dokazi o nepoštovanju procedura, kao što je drogiranje osumnjičenih. Za Gislija je to bio emotivan povratak dobro poznatom slučaju.

„Prednost toga što sam bio tamo pre 40 godina je bila u tome što sam znao kakva je bila atmosfera u pritvoru, koliko se neudobne te male samice, u kojima je samo krevet, i iz kojih ne možeš da odeš ni u toalet, a da prethodno ne pozvoniš", kaže on. On u dokumentracu objašnjava da se priznanja Islandske šestorke bila nepouzdana, zato što su ispitivani stotinama sati, duže nego u bilo kom slučaju na kome je radio. „U Britaniji, ako te ne optuže za tri dana, slobodan si. Ali tamo je to trajalo beskonačno: šta da radiš sa sobom"?

Endi Glin je producent Iz čista mira, kao i diplomirani klinički psiholog. Bio je fasciniran pričom o Islandskoj šestorci, zbog onoga što on naziva faktorom straha. „Tim ljudima su životi preokrenuti naglavačke", kaže on. „Nisu imali predstavu kada će ih pustiti, odvedeni su od svojih voljenih, i nisu imali nikakvu pravnu zaštitu, zato što su na Islandu u to doba policijom i sudovima upravljali isti ljudi. Povrh svega, davali su im lekove kao što su benzodiazepani i antipsihotici, navodno da bi ih umirili, zato što nisu mogli da spavaju. Uslovi su bili užasni, savršeni za to da ljudi više ne znaju šta je stvarno, a šta ne". On kaže da ga je ova priča zainteresovala još iz jednog razloga, a to je da bi to, iako je na više načina neobično, moglo da se dogodi bilo kome.

Endi objašnjava: „Devedesetih godina su jednu od najvećih studija memorije nevezanih za forenziku sproveli Elizabet Loftus i Džim Koan, putem eksperimenta 'Izgubljen u tržnom centru', u sklopu koga su od grupe odraslih ljudi tražili da im pričaju sećanja iz detinjstva, i da im članovi porodice pomognu da rekonstruišu ta sećanja: kada im je bilo najlepše na letovanju, šta su imali na sebi. Loftus je sela sa svim učesnicima, odredila im pet sećanja, i među prava sećanja je ubacila i jedno lažno: 'Sećaš li se onog slučaja kada si se izgubio u tržnom centru'? Niko od njih se nikada nije izgubio, ali uz podstrek, ne samo da je određeni procenat njih rekao 'o, da', već su počeli i da popunjavaju praznine; koliko dugo ih je mama tražila, koliko je bio sjajan osećaj kada su ga našli. Dvadeset pet posto njih je prizvalo sećanje koje se nikada nije dogodilo. Tako da je to normalna stvar. I zastrašujuća činjenica".

Gisli je radio na nizu čuvenih slučajeva u kojima je sindrom nepoverenja u memoriju pogodio obične ljude, kao u slučaju vojnika čiji je prijatelj pao sa litice kada su se vraćali kući iz kafane. Osumnjičen da je gurnuo prijatelja, iskidan tugom i pijan u trenutku nesreće, vojnik nije prošao poligraf i priznao je ubistvo, da bi kasnije povukao priznanje, kada mu se vratilo stvarno sećanje. Gisli je takođe radio na mnogim slučajevima osuđenika na smrt u Americi, i pomagao u ukidanjima smrtnih presuda. „Kao stručni svedok usko sarađujem sa policijom, braniocima i tužiocima da bih ispitao koliko je optuženi bio ranjiv tokom ispitivanja, i trudim se da pomognem sudu", objašnjava on. „A moje kolege i ja smo tokom godina pokazali da ako je neko zaista nevin, on se iskreno iznenadi kada ga uhapse, nije pripremljen, i samo želi da ga puste. Čak i normalne osobe, u odgovarajućim okolnostima, mogu da daju lažno priznanje za ubistvo, pa i da se sete da su ga izvršili".

Pogledajte VICE film: Dug u krvi

Međutim, različite zemlje sa različitim pravnim sistemima nisu toliko spremne da priznaju da su njihovi sistemi podložni lažnim priznanjima, kaže Gisli. „Kada sam svedočio u SAD, stav koji je iznešen meni i mojim kolegama je bio da se u Americi ne dešavaju lažna priznanja. Onda odem u neku drugu zemlju, i čujem to isto – 'Kod nas u Italiji toga nema', kažu. Postoji otpor; ljudi imaju urođeno uverenje da niko ne bi priznao zločin kao što je ubistvo ako ga nije počinio, zato što su posledice toliko ozbiljne. Ali to nije istina". Naročito ne, dodaje on, pod režimima koji vladaju širom sveta – uključujući i najnoviju republikansku vlast u SAD – koje primenjuju mučenje i zadržavanje. „Priznanja su kroz istoriju dovodila do osude. Danas, u teoriji, ne bi trebalo da budu dovoljna, ali ipak jesu".

Slučajevi kao što su Islandska šestorka i Gilfordska četvorka su oblikovali istraživanje ove teme, a od devedesetih su policajci i sudije postali svesniji da moraju da budu pažljiviji prilikom policijskog ispitivanja, da bi imali čvrst slučaj na sudu, kaže Gisli. „Britanska policija je počela da primenjuje formalne tehnike ispitivanja – to se zove Mirni model, koji je zasnovan na otvorenosti uma, transparentnosti i potrazi za istinom, a ne na pretpostavci da je ispitanik kriv", kaže on. Njegovo istraživanje je pomoglo pri određivanju tih smernica. „Pitanje mora da bude jasno, a ne da navodi na odgovor – ne bi trebalo da ispituju ljude duže od šest sati, i sve treba da se snima, od početka do kraja". Engleska je toliko napredna u ovoj novoj politici ispitivanja, ponosno objašnjava Gisli, da Norveška, Novi Zeland i Australija sada koriste adaptirane mirne modele.

Ipak, ovaj stručnjak apeluje da se ne stagnira. Njegova briga je da će, iako Engleska prednjači u tom polju, uštede u finansiranju loše uticati na obuku u ispitivanju koju policajci prolaze. „Sudovi zahtevaju detalje o tome šta je neko učinio, a ja se brinem da će zbog manjeg budžeta policajci postati nestrpljiviji, i da će se sve svesti na pitanje 'Jesi li učinio to, ili nisi'. Što se ostalih tiče, zemlje kao što je Amerika moraju da promene svoju praksu, kaže Gisli. „Od 1989. su imali oko 350 oslobađajućih presuda na osnovu DNK, čime je dokazano da priznanja nisu pouzdana… ali ipak, oni ne menjaju taktiku".
Gisli veruje da ne bi došlo do pogrešnih presuda, da su u islandskom slučaju bila poštovana pravila Mirnog modela. „Sudije su bile u dosluhu s policijom, i žmurile su pred nepoštovanjem kodeksa prakse", kaže on sa žaljenjem. „Postojala je pretpostavka da imaju krivce, a zbog nedostatka leševa su se uspaničili".

Posledice po one koji su osuđeni su bile teške. U filmu Iz čista mira, Erla pred kamerama govori o tome kako sada razume koliko sećanje može da bude varljiva stvar, i da trenutak kada prepoznaš svoja sećanja ne mora da odražava tvoje iskustvo; to može da napravi haos u samospoznaji. Kada je odslužio svoju kaznu, Sevar se posvetio kampanji za dokazivanje svoje nevinosti, ali je umro pre nego što je uspeo da spere ljagu sa svog imena. Grisli kaže da ostali i dalje moraju da žive sa konfuzijom svog priznanja zločina koji nisu počinili.

„Zamislite koliki je to nespokoj, posle 40 godina".

Još na VICE:

Šta se dešava kada te u Srbiji uhapse zbog ubistva

Ludačke istinite priče pijanih porotnika

Ovaj čovek se zapalio i umro nakon što je sve to uživo prenosio