Kako je Tramp američku politiku približio srpskoj

Počeo sam da pišem ovaj tekst pre par dana, kada je izgledalo da će Hilari Klinton biti sledeća predsednica Amerike. Bio sam uveren u to. Novinari, analitičari, istraživači javnog mnjenja, kladionice, Hilarina kampanja, Trampova kampanja, Trampovi glasači, pa i sam Tramp koji je poslednjenih mesec dana pričao o nameštenim anketama, nameštenim izborima, nameštenim medijima- svi smo mislili da će ona da pobedi. I to se nije desilo. Sve što smo svi mislili, i o ovim izborima i generalno o svetu u kome živimo, sve se ispostavilo kao pogrešno.

Počeo sam da pratim američku politiku pre osam godina, kada sam upisao dramaturgiju, a Barak Obama bio kandidat Demokratske partije za predsednika. Bilo je uzbudljivo navijati za njega. Pošto sam odrastao na američkim filmovima i američkoj literaturi, logično je bilo da se bacim u „istorijske izbore" u kojima je bilo moguće da šarmantni, mladi profesor ustavnog prava koji ne puca pod pritiskom postane predsednik. I nije se samo radilo o njemu. Radilo se o svima nama, širom sveta. Svi smo želeli da budemo ljudi koji liče na one koji bi glasali i navijali za nekog kao što je on. Plus, ceo sistem američkih izbora je užasno uzbudljiv, a mediji su celu kampanju pratili kao dramsku priču. I on je pobedio. Četiri godine kasnije, pobedio je ponovo. I pre pet sati, kada su rezultati sa Floride počeli da dolaze, izgledalo je kao da će Amerika posle prvog crnog predsednika imati prvu ženu predsednicu.

A sada je 5:53 ujutru i Donald Tramp će verovatno biti 45. predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Ne bih se usudio da predviđam šta će se sada desiti, svakako ne bih smeo da pričam zašto se ovo desilo, niti šta ovo znači. Znam da će ljudi imati mnogo objašnjenja koja će se oslanjati na ono u šta veruju i ovaj događaj će se ispinovati kao dokaz da su sve vreme bili u pravu. Ali ovaj tekst je trebalo da bude dugačko tumačenje Hilari i Trampa kao likova u moralitetu o budućnosti i prošlosti Amerike. Ja sam verovao da se taj moralitet završava tako što ona - heroina priče koja će nakon 30 godina borbe sa sobom i svetom na putu ka ovoj večeri trijumfovati nad hodajućim simbolom svega protiv čega se borila. Da, Hilari je imala i ima mane, ali Tramp je stvarano bio sve, ali apsolutno sve, što je savremenom svetu bilo neprihvatljivo. Tako smo mislili.

I pogrešili smo. Oko sebe sam imao prijatelje, poznanike, kolege koji su navijali za Trampovu pobedu ali svaki put kad bismo razgovorali, pričali su mi zašto Hilari treba da bude sprečena. Nisu pravdali Trampa, nisu ga branili. Neki od njh nisu čak ni stvarno verovali u njegovu pobedu. Ali i to je bilo pogrešno.

Sada, u 6:11, iako još uvek nije zvanično, Donald Tramp će biti 45. predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Poslednjih šest meseci sam polako zaglibljivao sve dublje i dublje u ovu trku. Američka politika je uvek bila deo mog Tviter fida, ali kako se jesen približavala, fudbal, muzika, filmovi, sve što me inače interesuje je polako nestajalo iz mog tajmlajna i brauzera, zamenjeno komentarima novinara, stratega, analitičara i komičara. Trka je bila uzbudljiva, bez obzira što sam mislio da nema konkretnih posledica po mene i zemlju u kojoj živim. Najveća sila na svetu bira između dva kandidata koji su potpune suprotnosti ujedinjene samo u činjenici da ih većina zemlje ne voli. Ona je niksonovski paranoična, veštačka, upeglana, sa gomilom razrađenih planova i centrističkih ideja. On je hodajuća masa septička jama - samoopsednuti lažov, seksulani napasnik, sin bogataša bez empatije i interesovanja za bilo šta osim za pumpanje sopstvenog ega i uništavanje svega i svakog ko ga uvredi.

Da, ona je bila problematična, ali on je bio neprihvatljiv. On je pričao o ženama kao o objektima koji služe samo njegovim seksualnim potrebama, napadao roditelje mrtvih američkih heroja, hvatan u neverovatnom broju laži, okružio se političkim otpadnicima i ekstremistima, kandidat belih nacionalista, rasista, anti-semita. On je bio neprihvatljiv.

I sada, u 6:24, kada je izvesno da će Hilari osvojiti više glasova od njega (što je bitno samo na nivou trivije) čovek sa tri braka, dva bankrotstva, gomilom tužbi, rijaliti programom i jedanaest žena koje su ga optužile da im je radio stvari o kojima se hvalio na „Hvatam ih za pičku" snimku, biće osoba koja će se u januaru početi na radi u ofisu gde su bili Regan, Kenedi, Džonson, Ajzenhauer, Rozvelt, Linkoln.

Ljudi će, naravno, biti zgađeni ovim. Kukaće, rentaće i nudiće svoje svobuhvatne teorije „zašto se ovo desilo". Dok pišem, sajt sekretarijata za imigraciju Kanade je krešovao. Tramp je iznova pretio novinarima, hapšenjem Hilari, osvetom svima koji su bili protiv njega. Možda se šalio? Možda su njegove poruke zasnovane na belom nacionalizmu i obećanjima o preraspodeli bogatstva stvari koji će odbaciti kada dođe u Belu kuću. Možda ne namerava da razbije NATO, možda ne namerava da progoni svoje protivnike i da suzbija slobode novinara koji ih kritikuju. Možda su strahovi koji ljudi imaju od njega preuveličani. Možda je sve što je pričao samo jedna velika hiperbola na temu „borbe protiv korupcije".

A možda su sve ovo samo lepe želje, kao što je i ideja o pobedi Hilari bila samo lepa želja u koju su svi odlučili da veruju jer je alternativa bila nepodnošljiva.

Ovde nije samo stvar toga da su ankete promašile, da su prognoze bile loše, da je koalicija glasača koja je glasala za Obamu (mladi, manjine i žene) dovoljna da opet donese pobedu demokratama. Osnovne pretpostavke o tome šta je Amerika, i u širem kontekstu, šta je trenutno zapadna civilizacija, ispostavile su se kao pogrešne. Barem moje jesu.

Razlog zašto sam počeo da pratim američku politiku je što je bila toliko drugačija od onoga što se dešavalo u Srbiji. Te 2008. se razgovaralo o budućnosti, a ne o prošlosti. O tome šta „mi kao društvo" treba da uradimo, a ne šta će političar da uradi „za nas" kada dođe na vlast. Nije bilo razgovora o izdajnicima, o velikim prevarama, nije bilo teorija zavere koje su objašnjavala „šta se stvarno dešava".

Osam godina kasnije, tip koji je svoju političku bazu izgradio tvrdeći da je Obama u stvari musliman rođen u Keniji, tip na čijim mitizima se redovno priča da li njegova protivnica treba da bude u zatvoru ili ubijena, čija je kampanja iznova pravila spotove u kojima preko slika jevrejskih bankara duboki glas navodi „svetske zavere protiv naše zemlje", tip koji je je spreman da napadne sve i svakoga osim Putina…Taj tip je postao 45. muškarac za redom na čelu najuspešnijeg društvenog eksperimenta od Prosvetiteljstva na ovamo.

Počeo sam da pratim američku politiku, između ostalog, zbog toga što je bila u tolikom kontrastu u odnosu na srpsku. Ali tokom tih osam godina se ona polako, pred mojim očima, a da nisam ni primetio, pretvarala u to od čega sam želeo da «pobegnem". Ironično, verovatno čak i smešno.

Sad je 7:10. Trka i dalje nije zvanično završena. Ali jeste. Ovo je najvažniji događaj u savremenoj politici od napada 11. septembra, ako ne i od pada Berlinskog zida.

Ovo je potpuno novi svet. I svi mi koji smo verovali da ovo „nije moguće", nismo spremni za njega.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu