Beograđanin koji je ostvario strip snove: razgovarali smo sa Rajkom Miloševićem Gerom

Za okorelog strip-frika poput mene, jedini lek za nepodnošljive vreline ovog avgusta bio je do sada neviđeni koktel muzike i stripa: Nišvil i Striporama su udružili snage i reanimirali grad koji više nije toliko ličio na Vejstlend iz Pobesnelog Maksa. Šlag na ovoj torti bilo je gostovanje legendarnog strip crtača [Rajka Miloševića Gere](Šlag na ovoj torti bilo je gostovanje legendarnog strip crtača Rajka Miloševića Gere, Beograđanina koji je ostvario dečački san i postao deo strip sveta.), Beograđanina koji je ostvario dečački san i postao deo strip sveta.

Gerino gostovanje je takođe bilo poput ovog niškog koktela: nastupio je kao muzičar sa odličnim bluz bendom Belgrade Flood, a u Paviljonu na niškoj tvrđavi otvorena je izložba njegovih radova nastalih u saradnji sa vrhunskim strip-scenaristima poput Džejsona Erona, ali i sa Kventinom Tarantinom.

U utorak, 25. avgusta, u Beogradu će takođe biti otvorena izložba Gerinih radova, a zainteresovani će moći da saznaju i nešto više o svetu stripovskih crtača.

- Kreativnost je posao. To je disciplina. Nema nekog ormana iz kojeg izvlačim ideje i inspiraciju, već po ceo dan čitam nešto, stalno nešto zapisujem, pitajte moju ženu - pričao mi je dok mi je na papiru iscrtavao Pobesnelog Maksa.

Razgovarali smo neformalno, a pošto se razgovor odužio, odlučili smo da ga nastavimo par dana kasnije na Skajpu. Čovek je zastrašujuće inspirativan i neverovatno pristupačan. Ovde je samo deo višečasovnog intervjua, koji je najviše ličio na prijateljsko ćaskanje.

VICE Srbija: Svako ko se iole interesuje za strip, trebalo bi da zna ko je Rajko Milošević Gera. Ipak, za one koje možda nekim čudom nisu čuli za Vas, možete li se predstaviti i reći nešto ukratko o Vašem dosadašnjem radu?

Gera: Pa, moram da počnem sa "hvala", pošto je prezentacija baš laskava. Inače, ja sam Rajko Milošević Gera, rođen sam 1959. u Beogradu i celog života sam stremio, od najmanjih nogu, da se bavim stripom. Od 1991. godine, kada sam se preselio u Barselonu, u Španiji, sve više sam težio ka tome da se stripom bavim profesionalno, što mi je i pošlo za rukom negde 1999. godine. Pokušavao sam i pre toga da radim ozbiljno na stripu, ali zbog rasapada Jugoslavije, rata i uopšte situacije u zemlji, od toga nije moglo da se živi.

Koliko Vam olakšava posao to što ste se preselili u Španiju?

Olakšava mnogo. Ja svima preporučujem da se bar na neko vreme presele na neko drugo mesto, da promene zemlju, da promene tu neku vrstu komoditeta veze sa korenima. Makar na šest meseci. Odraste se brzinom pucketanja prstiju, a odrastanje je bitno da bi se to unutrašnje dete koje stvara zaštiti. Ako se ne zaštiti, onda starite i vi i to dete istom brzinom. Zato umetnici moraju da odrastu, pogotovu ovi kod nas. Oni teško žive, pa se grčevito hvataju za to malo komoditeta što imaju.

Šta je najvažnije kod umetničkog dela?

Najvažnije je da autor postigne da se njegovom delu veruje. Ja znam da se trudim i pokušavam da objasnim da tu postoji razlika u stanju u koje se čovek stavlja kada stvara tako nešto. Meni je zaista manje bitno to koliko je moj strip dobar, u odnosu na to koliko se mom stripu veruje. Jako mi je važno, možda esencijalno, da se njemu veruje. Moj talenat je konsvekvenca mog rada, a ne cilj mog rada. Često pričam mladim talentima, kako je storytelling važniji od njih. Ne zanimaš me, bre, ti, mene zanima da ta priča oživi. Ako je tvoj talenat idealan za tu priču, super, nametni se toj priči.

Ali je poenta da je radiš onako kako ona to želi. Eto, na primer, Džorž Miler, režiser serijala o Pobesnelom Maksu, kada je odgledao poslednji film u kojem uloge tumače Tom Hardi i Šarliz Teron, on je na plakao. Ganula ga je ta poslednja scena kada Furioza odlazi u jednom, a Maks u drugom pravcu. On je znao da su oni stvoreni jedno za drugo i da još mnogo toga imaju da kažu jedno drugom, ali moraju da idu svako svojim putem.

E to je vera u ono što radiš. Takav sam i ja. Ja verujem u svoj svet iz Scalpeda, verujem u svoje likove. Džejson Eron, scenarista Scalpeda, Vil Denis, urednik i ja imamo internu foru: kažu da su me pustili, ja bih i dan danas radio prvu epizodu Scalped.

Vi ne ulepšavate stvarnost, već je prikazujete onakvom kakva jeste – nesavršenom. Na jednoj tabli iz Scalpeda, vidi se i junak iz stripa koji piša preko terase ispod koje leži oborena stolica. Ta stolica je detalj na koji gotovo niko ne bi obratio pažnju, ali u ovakvoj kompoziciji, on i te kakao pospešuje da se oseti atmosfera.

Znaš šta, pošto mnogo filmove, mislim da sam te stvari pokupio iz njih. Mislim da u ljudskoj nesavršenosti postoji neka lepota. Njihova lepota je nesavršenost. Savršena lepota je kič. Dosadna je. To sam naučio možda najviše iz Felinijevih filmova ili iz Sakupljača perja. Nije moja poenta lepa kompozicija, već uverljivost. Meni je bilo bitno kada sam crtao to o čemu pričaš, da kada čovek pogleda kaže "U, bre, ovde bila neka žurka, jebote!"

Sa Tarantinom ste radili na stripskoj adaptaciji filma Đango. Kako je došlo do saradnje sa Tarantinom i koliko je zabavno raditi sa njim?

Uh, veliki je to posao. Nema tu mnogo zabave. Pre svega, bio sam pozvan da radim za Plejboj jednu tablu po scenariju za film Prokletnici. Čuo sam da je Semjuel El Džekson, gostujući u nekoj emisiji, spomenuo kako voli da čita Scalped. A tu je i Tarantino, koji nesumnjivo voli stripove. Što se tiče Đanga, iz tog projekta sam na kraju izašao ne razočaran, ali, kako bih rekao, ispumpan, jer je onaj filmski deo preuzeo manir rada nad onim što strip stvarno ne bi smeo da bude.

Strip je mnogo intimniji posao nego film. Filmadžije su navikle na gomilu ljudi: direktora fotografije, snimatelje, ove, one, a toga u stripu nema. Meni, na primer, Džejson Eron kao referencu da neku pesmu Boba Dilana i meni je to dovoljno. Ovde je posve drugačije. Scenario je do te mere bio neadaptiran, da je od prve procene da će strip biti na 124, ispao na 246 strana. Scenario je bio dobar, ali je adaptacija užasna. Mislim da je ključni problem bio to što se je distribuciju preuzeo Soni. Oni veze nemaju sa stripom. Tada su počela prepucavanja između Tarantinovog producentskog ofisa i DC-jevog. Ja sam to na kraju uradio jer volim vesterne, volim te situacije. Uradio sam ga kao jedan posao koji sam umeo da uradim.

Jeste li se nekad sreli s Tarantinom?

Nikada se nismo sreli. Samo smo razmenjivali mejlove i bila je priča da ćemo se naći na nekoj od promocija stripa. Meni nije ni bilo bitno da ga upoznam, već da upoznam njegov talenat.

Sarađivali ste i sa australijskim rediteljem Džordžom Milerom?

To je jedno sasvim blesavo iskustvo (smeh). Ne može čovek da se na kraju ne nasmeje, kada se radi o istim frikovima koji strašno vole to što rade. Miler je odabrao crtače za knjigu prezentacije Pobesnelog Maksa. Među njima sam bio i ja, što je velika čast. On je svima poslao video od 45 minuta, u kojem objašnjava instrukcije i zahteve, pošto nije mogao da se vidi sa svakim od nas ponaosob. Ti vidiš tu da je on frik na najpozitivniji mogući način. On ti tu priča šta bi želeo, kako bi želeo, ko je ko, šta je taj svet, zašto je ta pustinja tu… E sa takvim ljudima volim da sarađujem.

Ima li interesovanja da se objavi Scalped kod nas?

Ima, kako da nema. Ali komplikovani su pregovori između naših izdavača i DC Vertiga, pa još uvek sve stoji u mestu.

Kada smo već kod Scalpeda, u poslednje vreme se dosta govori o ekranizaciji stripa. Da li sve ide po planu i koliko ste uključeni u sve to?

Veruj mi da i mi premalo znamo. Džejson i ja smo već počeli da vičemo aman, ljudi, šaljite nam to, da vidimo kako ide . Još nismo ni dobili scenario pilota, kad posle par meseci dobijemo informaciju da se to već snima.

Je l'?

Pa da. I sad čekamo momenat da se sve to stvarno završi. Džejson i ja smo rešili da se ne uplićemo u to, jer ako se upletemo, izgubiću šest meseci minimum, a ja ne bih da pravim pauzu u crtačkom poslu. Rešili smo, nek' nam plate prava, dobijaćemo, ne znam, valjda po epizodi i pravo da ti kažem, neka se knjiga proda što bolje.

Najesen bi trebalo da vidimo pilot epizodu, na šta bi trebalo da damo amin ili veto, videćemo šta će da bude. Nije to naš fah. Džejson i ja idemo na novi strip-serijal, pod nazivom Goddamned. Ono što bih voleo da vidim u seriji je da glavne uluge dobiju Indijanci. Mi sad molimo boga da to bude dobro ili dovoljno dobro, a koliko je loše, spremni smo da podnesemo… Ne znam.

A znate li da li će pratiti radnju iz stripa ili će biti spin-off?

Verovatno će pratiti radnju iz stripa. Dobili smo neki opšti kostur i to je to. Ali ima tu mnogo stvari koje bi trebalo da budu bolje. Da im objasnim ko je Red Crow, kako ga ja vidim, zašto ga vidim tako… Da glumcima objasnim neke stvari, kako da prilaze svojim ulogama. Evo, veruj mi da ne znam ni kako se zove televizijska kuća koja radi na seriji.

WGN Amerika

Tako nešto. Sramota je što ne znam. (Smeh)

U Beogradu će u utorak, 24. avgusta u Mikser hausu biti postavljena Vaša izložba. Šta će posetioci moći da vide?

Pozivam sve da dođu na izložbu. Izložba će biti kao i ova u Nišu, a 27. avgusta ću održati masterklas u SKC-u. I jedno i drugo su mi podjednako važni. Ja ne želim da dođem samo na svoju izložbu i da kažem dobro došli na moju izložbu, doviđenja, hvala. Ne, ti znaš da ja volim da korespondiram. Hoću da komuniciram sa posetiocima.

Šta možemo da očekujemo od Vas u bližoj budućnosti?

Goddamned je trenutno najvažniji i najaktuelniji, radim ga sa Džejsonom Eronom za Vertigo. Naredne godine bismo Džejson i ja voleli da odradimo jednu priču o Toru, u kojoj bi on bio mladić; netipičan Tor. Sa Francuzima, takođe postoje neke stvari koje su u opticaju. Voleo bih da završim Hauarda Blejka, recimo. Ono što je dobra vest, to je da ćemo završiti Teksaške jahače . Daću sve svoje skice za to, i one koje nisu objavljene do sada. To me stvarno raduje.

Hvala Vam najlepše.

Hvala tebi, Stefane. Pozdravi ekipu iz Niša.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu