Evo kako izgledaju "Zlatni globusi" pornografije

Nazivana još i „Zlatnim globusima pornografije“, KSBIZ je dodela nagrada u industriji zabave za odrasle. Filmski stvaraoci, reditelji, glumci, produkcijske kuće i hosting sajtovi hrle na KSBIZ od 2003. da bi se povezali, prikupili svoje zlatne trofeje i — više od svega — zabavili se i pokazali. Na ovogodišnju ceremoniju me je pozvala Erika Last, moćna indie režiserka filmova za odrasle i osnivač Lust Cinema, Else Cinema, KSConfessions i The Store.

Kao spisateljici specijalizovanoj za seks, moj posao je uglavnom da pratim događanja u svetu seksa i kako o tome razgovaramo. Gledala sam njen TED govor o Pornografskoj mafiji (koju je Last uporedila sa farmakomafijom zbog svih problema koje izaziva), slušala njeno predavanje o „ženskom pogledu“ (odgovor na sveprisutan “muški pogled” koji dominira većinom pornjave) , i videli Netflik dokumentarac Hot Girls Wanted: Turned On, koji je prikazao šta se događa iza kulisa u Lust studiju u Barseloni.

Iako sam već znala za Last, nisam bila sigurna šta da očekujem od zvezdane, potencijalno burne noći u Holivudu. Međutim, znala sam tačno šta sam htela da saznam. S obzirom na kovid, zakone iz Trampove ere, uspon OnlyFans-a i sve veću potražnju za etičkim i kvir-centriranim erotskim sadržajem, morala sam da pitam: Kakva je budućnost pornografije?

„Mogu da vidim da se industrija transformiše, da budem iskrena, zbog OnlyFans-a“, kaže Tomi Tang, nezavisna kvir kreatorka koja je započela karijeru u industriji tokom pandemije. Tang je došla na KSBIZ sa svojom najboljom prijateljicom iz stvarnog života i koleginicom sa ekrana Ajvi, a njih dvoje prave ono što oni nazivaju „pornografijom od njive do trpeze“, u kojoj se pojavljuju kvir ljudi iz stvarnog života i njihove organske veze.

Sajtovi kao što je OnlyFans dali su kreatorima slobodu da prave pornografiju kakvu žele i da se direktno povežu sa svojim obožavaocima – umesto da idu preko agencije ili produkcijske kuće. Za većinu ljudi sa kojima sam razgovarala na KSBIZ-u, moć kontrole nad sopstvenim sadržajem značila je više kontrole nad vašim životom, više prava iza scene i više novca. Kao što je jedan izvođač rekao: Zašto provoditi 13 sati na setu kada možete da zaradite isto toliko i kod kuće za upola manje cimanja?

Tang se nada da će kreatori nastaviti da se kreću ka stvaranju indi sadržaja. „Bolje je za nas, posebno za žene, da možemo da posedujemo i proizvodimo sopstveni sadržaj. Manja je verovatnoća da ćemo biti eksploatisani i od toga zarađujemo više novca.”

Oboje tvrde da njihov uspeh leži u direktnom povezivanju sa svojim obožavaocima i pravljenju pornića koji prikazuje autentični kvir seks – što znači da često poništavaju mnoge zlatne standarde mejnstrim pornografije, muški gledano , poput kadra svršavanja.

„Ono što ljudi zapravo traže u pornografiji je povezanost“, kaže Ajvi. „Ne uvek, ali naročito je to slučaj kod brojnih nezavisnih stvaralaca. Razgovaramo sa [kupcima]. Ljudi mi pričaju o svojim životima, zar ne? Više od svega igram ulogu golog terapeuta.”

Upoznala sam Romea kasnije te večeri. Bilo ga je teško promašiti, obučenog u blejzer sa šarama zlatnih iskrica. Otišli ​​smo u ćošak da ćaskamo, a on je ostavijao trag šljokica za sobom dok smo razgovarali. Rekao mi je da je počeo u feminističkom bioskopu za odrasle pre šest godina u Berlinu, i kaže da scena tek sada počinje da dobija pažnju koju zaslužuje. „Feministička scena sada konačno izlazi na videlo i konačno se stavlja u istu vrstu [nagradnih] kategorija kao ovi mejnstrim studiji i brendovi koji su godinama intenzivno promovisani. On kaže da se ova vrsta pornografije može prevesti u seks koji je prepoznatljiv gledaocima jer prikazuje ljude različitog porekla, ukusa i tela kako rade stvari koje su „zapravo veoma česte u seksualnim životima većine ljudi“.

„Mogu da sebe vidim za 20 godina i kažem, vau, srećan sam što sam ovo uradio“, kaže Romeo. „Nisam to uradio zbog novca. Uradio sam to jer sam želeo da stvorim nešto lepo.”

U nabujaloj gomili pričala sam sa svima kojima sam mogla o tome kuda ide pornografija. Odgovor je uvek bio komplikovan, ali svaka osoba je sa ponosom i uzbuđenjem pričala o svom poslu i isticala koliko više želi: više različitosti, više kvir i trans reprezentacije, bolju platu, više koordinatora za intimnost, više moći i zaštite za izvođače, seksualne radnice i ekipe koje predvode žene. Sve u svemu? Videli su svet u kome je pornografija bila sama po sebi – oda spektru ljudske seksualnosti i intimnosti, pre nego mokri san cis muškarca. Bila je to vrtoglava slika, ona koja meni, feministkinji i lezbejki, daje duboku nadom. Počela sam da pišem ovaj članak u svojoj glavi, sa blistavim naslovom koji je glasio otprilike: „Pornografija će biti normalizovana, potpuno etička i donekle komunistička!“

A onda sam sela da gledam dodelu nagrada.

Gledalište je bilo bilo ukusno pretrpano desetinama okruglih stolova, sa ekranima koji okružuju povišenu pozornicu sa zlatnim statuama koje se polako okreću. Statue su bile isti fazon kao i trofej Oskara, samo što je KSBIZ verzija bila gola žena, sa zakrivljenim leđima i velikodušnim poprsjem. Dok su nominacije čitane naglas, žene koje se okreću zamenjene su brzim isečcima seks scena, koje odgovaraju svakoj kategoriji i nominovanom – i vrlo malo njih je prikazalo bilo šta drugo osim onoga što je Romeo opisao kao „bag, bang, bang“ pornografiju.

Ceremonija je bila zabavna i prijatna i pomalo bezobrazna (jedna pobednica je uzela prilikom preuzimanja nagrade izjavila: „Nabiću ovo u pičku!“), ali sa svakim klipom koji se pojavio, sve više sam shvatala sam koliko su u ovoj industriji još uvek duboko ukorenjene konvencije o rodu i seksu.

Nije da nije bilo istinskih napora. Pored tradicionalnijih kategorija kao što je najbolja scena seksa, postojale su i kategorije koje su nagrađivale trans izvođače godine, gej izvođače godine i starije izvođače u industriji. Ipak, samo trans fem izvođačice su nominovane za trans kategoriju, bez trans mask zastupljenosti; kategorija gej izvođača bili su svi muškarci bez lezbače u vidokrugu; kategorija devojka-devojka je bila sve femme-on-femme (priznanje da su to scene za muškarce, a ne za devojke koje zapravo imaju seks sa devojkama), a kategorija u čast starijih izvođača bila je samo za MILF. Možda i nije iznenađujuće da su nagrade takođe bile pretežno bele.

Ceremonija me je otreznila i podsetila na moj razgovor prethodne noći sa Last u udobnom, ali modernom lobiju hotela.

„Ljudi se i dalje plaše seksa“, rekla mi je Last. „[Mejnstrim pornografija] uči ljude da je sistemsko nasilje prema ženama u redu i da je to deo normalnog seksualnog iskustva. Uči ljude da je fetišizacija rase potpuno prihvatljiva, da seksualizacija tinejdžera nije problem. I uči ljude da rodne uloge treba održavati i primenjivati [tokom seksa].”

Last kaže da je ovaj strah od seksa naučen. Zbog toga se ljudi stide da pričaju o svojim željama, da saopštavaju svoje fantazije i uzbuđenja svojim voljenima, i zašto se mladi ljudi prisilno edukuju da je najbolje uzdržavanjem od seksualnog vaspitanja, da bi na kraju ponovo morali da obrade te strahove kada se okrenu mejnstrim pornografiji. To takođe otežava stupanje na scenu prikaza seksa koju ne fetišiziraju izvođače i i ne guraju njihov rad u takozvane tržišna niše i kategorije.

Ali u isto vreme, prisustvo feminističke i etičke pornografije na KSBIZ-u – i želja da se napravi i vidi više – bilo je neosporna. Izvođači sa kojima sam razgovarala, posebno oni koji su tek ušli u industriju, bili su oštro svesni šta treba da se uradi drugačije i kako će to da urade – naime, samostalno kao indi, uradi sam produkcijske kuće. I ako je njihova vizija koji pokazatelj onoga što dolazi, budućnost pornografije je u dobrim rukama.