12 argumenata koje koriste svi što ne veruju u klimatske promene - i kako ih oboriti

Vreme je za buđenje. Povodom Globalnog dana klimatske akcije, VICE je danas posvećen samo pričama o očuvanju klime i prirode. Klikni ovde da upoznaš mlade koji predvode borbu protiv klimatskih promena širom sveta i saznaš kako možeš i ti da se uključiš u akciju.

U Evropi baš i nije toliko lako naleteti na nekoga ko uopšte ne veruje u klimatske promene. Iako je poricanje klimatskih promena u punom zamahu u Americi - i to ne ponajmanje u Beloj kući - većina ljudi u našim krajevima uglavnom prihvata da se klimatske promene u nekoj meri događaju.

Ali to ne znači da nema onih koji poriču promene. Štaviše, sudeći prema novom istraživanju Univerziteta Kardif, poricanje sada ima drugi oblik, koji se u istraživanju naziva “diskurs odlaganja”. Ovih 12 argumenata, koje vole da potegnu političari i predstavnici energetske industrije, predstavljaju malo suptilniji način da se umanji značaj potrebe za brzom akcijom po pitanju klimatskih promena nego što je čisto poricanje, ali nisu ništa manje toksični za napore da se reše klimatski problemi. I ovi argumenti se sve brže javljaju u javnosti. Umesto da tvrde da se klimatske promene ne događaju, sada kažu da je prekasno da se bilo šta uradi, ili da je preteško ili da je previše kontroverzno ili da nije fer ili da je prebrzo.

Kako oboriti ove argumente kada ih čuješ? Izboriti se sa takvom vrstom dezinformacija nije mala stvar; često ih ljudi iznose sa iskrenim uverenjem da su u pravu. Objasniti nekome u čemu je zabluda kod tih uobičajenih priča može da posluži kao „strategija pelcovanja” protiv nekih budućih dezinformacija o klimatskim promenama, kako to naziva dr Vilijem Lemb, jedan od autora istraživanja iz Kardifa.

Evo 12 „diskursa odlaganja” i šta možeš da uradiš da oboriš svaki.

Ovaj narativ nam stiže iz industrije fosilnih goriva. „Finansirali su kalkulatore emisije ugljen-dioksida", kaže dr Džon Kuk, profesor istraživač u Centru za komunikaciju o klimatskim promenama, „i kapa dole zbog toga što su smislili neverovatno efikasnu PR strategiju kako bi odvratili pažnju javnosti od stvarnih potreba da promenimo načine na koji stvaramo energiju.”

„Nije besmisleno pokušavati izbegavati plastiku ili ograničiti potrošnju mesa, ali nikada nećemo sve ubediti u to, plus postoje socijalno-ekonomski razlozi zašto to nije moguće za sve. Čak i da jeste, to bi bilo poput pokušaja isušivanja okeana pipetom u poređenju sa sistemskim promenama u industrijama koje su najodgovornije za zagađenje. Sto kompanija je odgovorno za 71 odsto svih emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

U izveštaju se ovo naziva „whataboutism” ili po srpski „a šta je sa neprijavljenim Kinezima”. Poljoprivredna industrija upire prst u automobilsku industriju i obrnuto. Političari ističu da je globalna proizvodnja ugljen-dioksida u njihovoj zemlji mala, pa se time pravdaju što ništa ne preduzimaju.

Prvo, svaka zemlja mogla bi da iznese verziju ovog argumenta, a ako to svi rade, nema nade da se ograniče klimatske promene. Drugo, emisije po glavi stanovnika u zapadnom svetu su relativno visoke - na primer stanovnik Velike Britanije emituje oko pet puta više od Indijca. Treće, tehnološki i ekonomski napredne nacije su sposobnije za akciju od mnogih drugih nacija, a za to imaju i dodatnu istorijsku odgovornost kao zemlje koja su u prošlosti mnogo zagađivale.

Priča da se nečega odričemo ako smanjimo emisiju ugljen-dioksida je bušna. „Ima mnogo prednosti koje ćemo osetiti u svakodnevnom životu, od smanjenja zagađenja, aktivnijih putovanja, manjih troškova za goriva i slično”, kaže Lemb.

Važi. Vazduhoplovna industrija je posebno dobra u manipulisanju ovim argumentom, toliko dobra u stvari da smo mogli da čujemo i da su „električni avioni na pomolu“.

Nisu. Ili će možda biti, za nekoliko decenija, ali istraživanje IPCC-a je pokazalo da moramo da prepolovimo emisiju u narednih deset godina. „Morate da pokažete da će ove tehnologije biti dostupne u nekom smislenom roku“, kaže Lemb, a trenutno su avioni koji ne zagađuju kao grožđe na vrbi.

Ciljevi nikako nisu isto što i politika. Gledajući globalno, veoma nam loše ide to sa ciljevima. Nedavno je objavljeno da smo kao čovečanstvo izbegli da ispunimo bukvalno sve ciljeve postavljene 2010. na konferneciji u Aičiju sa ciljem zaštite divljih životinja i ekosistema.

Ovo se zove grinvošing (greenwashing) i predstavlja suštinu strategije kojom se industrija fosilnih goriva bori protiv regulative, kako navodi izveštaj. Nije uopšte sigurno da su nam za sada potrebna fosilna goriva da bismo u budućnosti prešli na upotrebu obnovljivih izvora. „Možemo da preskočimo pravo na obnovljive izvore“, kaže mi Kuk.

A ni nemamo vremena za nežno skidanje sa fosilnih goriva: imamo samo deset godina.

Ili drugim rečima, treba nam šargarepa, a ne štapi. Stvari poput finansiranja brze železnice umesto aviona, a ne nameti za one koji često lete.

Ali restriktivne mere su već normalan i prihvaćen deo života. Na primer, sigurnosni pojasevi su restriktivna mera koja se primenjuje po zakonu radi bezbednosti vozača i njihovih putnika, a automobilska industrija je bila snažno protiv njih kada su uvedeni. Takođe, mogu se (i treba ih) koristiti zajedno sa podsticajima, to nije i/ili priča.

Ovo su opravdane brige ako se iznesu iskreno. Ali, kako kaže Kuk, često je ovo „skretanje pažnje, gde se napada u osnovi nepostojeća verziju klimatske politike“, koja je inače često postavljena baš tako da uzme u obzir društvenu pravdu kako se baš ne bi događalo da najugroženiji budu i najviše pogođeni.

U svakom slučaju, ne morate povećavati porez na najsiromašnije u društvu da biste ublažili klimatske promene. Smanjivanje troškova voznih karata je dobar primer. A nameti na često letenje pogađaju najbogatije ljude u društvu, koji po definiciji mogu da priušte.

Najugroženiji članovi društva takođe najviše trpe zbog sagorevanja fosilnih goriva tj. zbog njegovog uticaja na zdravlje - rafinerije su uglavnom tamo gde živi sirotinja - i tako zapravo najviše mogu dobiti od zelene politike.

Nažalost, ovaj argument iskorištava patnju ljudi da bi zaštitio interese proizvođača fosilnih goriva. Da nam je zaista stalo do muke ovih ljudi, tehnologija za proizvodnju obnovljive energije ne bi podlezala patentima. A fosilna goriva već nanose drastičnu štetu životima na globalnom jugu.

Više znamo o uticajima i budućim rizicima od klimatskih promena nego o tome kako cigarete škode ljudskom zdravlju, ali ipak primenjujemo politiku ograničavanja pušenja. Ne treba nam potpuna sigurnost u ishodima da bismo se opredelili za klimatsku politiku i ne zahtevamo je ni u jednom drugom polju velikih vladinih odluka, na primer, ulasku u rat ili izlasku iz Evropske unije. Preduzimanje odlučne akcije po pitanju klimatskih promenama prouzrokovaće mnogo manje patnje od bilo kog od ovih primera.

Priznajem, ovo je baš koska. Do sada nismo uspeli da promenimo način života dovoljno da sprečimo klimatsku katastrofu. Ali nalaženje puta kroz ove izazove nije tako nemoguće kako se čini. Jedan od načina da se suprotstavi ovom argumentu, kaže Lemb, jeste da se pogledaju istorijske analogije, pokreti za građanska prava, na primer, koji su uspešno „promenili mišljenje i promenili politike u prošlosti“.

Klimatske promene nisu binarna stvar, pa da ili imamo klimatske promene ili ne. „Već smo se pomirili s određenim promenema u klimi“, kaže Kuk, „ali nije zakucano koliko će tačno biti loše“. Takođe, možete se reći da postoji moralni problem s ovakvim stavom. Mi u Evropi ili Severnoj Americi nismo prvi ili najteže pogođeni klimatskim promenama, a odustati od borbe znači odustati od svih ljudi koji, eto, slučajno ne žive baš tu gde mi živimo.