Pričali smo sa likom koji identifikuje tela posle nesreća

Pre mesec dana je u nesreći u kojoj se srušio avion Džermanwingsa poginulo 150 putnika. Kada se nešto poput ovog desi, prioritet broj jedan je naći što više tela. Ako su tela čitava, posao je manje više lakši. Ali, kada je nesreća toliko katastrofalna da su tela raskomadana, nečiji je posao da ih skupi i identifikuje.

To je posao eksperta za identifikaciju žrtava nesreće. Oni mogu da imaju dva različita zadatka – odlazak na "zatvorene" nesreće poput pada aviona gde se zna broj žrtava, ili "otvorene" nesreće, poput prirodnih katastrofa, gde se ne zna tačan broj poginulih ljudi.

Doktor Ričard Bejsd je ekspert za identifikaciju već 13 godina. Radi kao zubar forenzičar na Viktorijanskom institutu forenzičke medicine. Radio je 2002. godine na identifikaciji mrtvih nakon bombaškog napada na Balima, 2004. na identifikaciji žrtava cunamija u Indoneziji i 2009. nakon "Crne subote" u Australiji.

Razgovarali smo sa Ričardom o detaljima posla kojim se bavi.

VICE: Da li možete da mi kažete na koje sve načine, korak po korak, identifikujete tela?

Ričard: Svaki čovek obično ima zubarski karton i zubi se u ovom slučaju mnogo koriste. Oni identifikuju polovinu ili dve trećine tela u masovnim stradanjima. Zubi su dobri jer su izdržljivi, mnogo je potrebno da bi se uništili. Telo može da izgori da od njega ne ostane ništa, ali zubi ostaju. Koistimo i DNK, ali je to skuplji i duži proces. Na kraju koristimo i zdravstvene kartone – na primer ako neko ima ugrađen pejsmejker ili veštački kuk, sve to ima serijski broj po kome možemo da identifikujemo osobu. Osim toga, imamo i vlasništvo koje je pripadalo osobi u datom trenutku, poput odeće koju je nosila ili onoga što je imala u novčaniku. To koristimo kao poslednji izvor, to nisu stvari koje nam dokazuju nečiji indentitet sa sigurnošću.

Kada ste prvi put radili identifikaciju?

Bombaški napad 2002. na Baliju. Od 202 ljudi koliko ih je poginulo tog dana, bilo je 86 Australijanaca. Pre toga sam radio kao zubar forenzičar u mrtvačnicama tako da sam navikao na smrt oko sebe. Ali, kada radiš na terenu, nakon katastrofe poput ove, osećaj je potpuno drugačiji. Nivoi adrenalina i emocija su ekstremno visoki.

U siromašnijim zemljama u razvoju nema bezbednosnih procedura ni preterane organizacije nakon katastrofa. Sećam se da su na Baliju porodice nastradalih šetale po mestu nesreće i pokušavale da pronađu i identifikuju svoje rođake.

To je strašno. Znači, neke nesreće su izazovnije od drugih?

Apsolutno. Požari su strašni, poput onog u Australiji. Bilo je tako blizu kuća. Kada smo stigli, videli smo da su čitave porodice pokušače da se sakriju. Ljudi su pozivali policiju u pomoć, a u pozadini se čula vatra koja je uništavala sve pred sobom. Svako se boji da će izgoreti do smrti, jezivo je to. To je bio verovatno najizazovniji posao na kome sam ikada radio.

Sa cunamijem je opet, drugačije. Neka tela je odneo okean, neka su visila po drveću i bila razbacana svuda po obali. Nije bilo prevelike emotivne povezanosti sa načinom na koji su ovi ljudi umrli.

Šta su najveće prepreke identifikaciji ljudi?

Prva i najočiglednija je stanje tela. Kod tragedija poput pada aviona, požara i eksplozija, tela su raskomadana i delovi često budu umršeni. Nekada je jako teško razdvojiti zamršena tela. Što se zuba tiče, što je moja ekspertiza, različite zemlje na različite načina vode kartone. To može da bude problem.

Kada se desi kriminalna katastrofa, poput pada MH17 u Ukrajini, indeifikacija postaje veoma teška. Dok su pobudnjenici dozvolili forenzičarima da priđu, većina tela je počela ozbiljno da se raspada, a neke su pokupili, i vozovima odvezli u drugi deo zemlje. Većina tela nije pronađena. Avion je eksplodirao u vazduhu i veliki broj tela se rasprštao kilometrima daleko.

Da li moguće da nekoga stvarno ne možete da identifikujete?

Zavisi od toga kakva je nesreća. Recimo, cunami na Tajlandu je odneo pet hiljada života – forenzičke analize su trajale skoro godinu dana. Na kraju je ostalo nekih 400 tela koja nisu identifikovana. Onda, zemljotes na Haitiju, poginulo je 20 hiljada ljudi – da bi se svi identifikovali bilo bi potrebno 20 godina. Nema dovoljno forenzičara na svetu da bi se sve ovo radilo tako brzo.

Da li te posao nekada emotivno iscrpljuje?

Pretpostavljam da će imati neki uticaj u nekom trenutku. Nisam imao veliki emotivni lom još uvek, ali kada se vratiš kući sa posla posle ovakvih nesreća, osećaš se prazno. Teško je vratiti se svakodnevnom poslu posle nesreće. Staneš i zapitaš se – šta treba sad da radim?