Kako muška posesivnost ubija žene

Kad čitate horor priče u vestima o tome kako su muškarci ubili svoje supruge ili devojke, one vam se možda učine kao izolovane tragedije koje nikad ne mogu do kraja da se objasne. Ali da li ste se ikad zapitali postoji li neka zakonitost u ubistvima žena koje počine muškarci?

Profesorski tim supružnika želeo je odgovor na to pitanje i posvetio svoje životno delo njegovom pronalaženju. Profesori Rebeka i Rasel Dobaš, kriminolozi sa Univerziteta u Mančesteru, proveli su desetak godina intervjuišući ubice koji služe doživotne kazne po zatvorima u Britaniji i sproveli do sada najveću studiju o muškarcima koji ubijaju žene.

U njihovom istraživanju je na videlo izašlo nekoliko neprijatnih problema društva. Najvažnije od svega, istraživanje je pokazalo da mnoge žene ubijaju ljubomorni, posesivni i kontrolišući muškarci. Slepo uverenje da ti nešto po pravu pripada ukorenjeno u muškom svetu u nekim slučajevima dovodi do smrtnog ishoda.

Razgovarala sam sa profesorom Raselom Dobašem o njegovoj i knjizi njegove supruge o njihovoj decenijskoj studiji ovog tipa ubistva, Kad muškarci ubijaju žene.

VICE: Zašto je bilo važno uraditi tako temeljnu studiju o tome zašto muškarci ubijaju žene?

Profesor Rasel Dobaš: Većina studija o ubistvima sadrži samo statistiku kao što su starosna dob i pol počinioca i žrtve. Mi smatramo da nam to ne govori mnogo o tome zašto ljudi počine ubistvo i želeli smo da istražujemo malo dalje od toga.

Dobili smo podatke o muškarcima koji su ubili muškarce, žene i decu. Većina studija usredsređena je na slučajeve kad su muškarci ubili muškarce, ali mi smo želeli da znamo nešto više o ženama, zato što su u Velikoj Britaniji 30 odsto žrtava žene, a u Sjedinjenim Državama 20 odsto.

Možete li nam ukratko predočiti o čemu govori vaša studija?

Posetili smo sedam britanskih zatvora, pregledali dosijee ubica i identifikovali tri glavna tipa ubica sa žrtvama koje su žene. Proučili smo 105 slučajeva ubistva intimnog partnera – supruge, partnera ili devojke. Seksualnih ubistava, ubistava pojedinih žena koje nisu intimni partner, ali su stradale u seksualnom ubistvu, bilo je 98, od kojih su četiri počinile serijske ubice. I, na kraju, ubistva žena starijih od 65 godina, sa 40 slučajeva. Poredili smo ih i sa 424 slučajeva ubistva muškaraca.

Ukupno smo pregledali 866 slučajeva i sakupili statističke podatke o prirodi tih ubistava, broju povreda, koje je oružje upotrebljeno, i tako dalje. Sakupili smo i informacije o njihovim životnim tokovima, kao što su problemi u detinjstvu i odraslom dobu, ako ih je bilo, i lično razgovarali sa 200 ubica muškog i ženskog pola.

Šta su bili vaši ključni nalazi?

Otkrili smo da u velikoj većini slučajeva muškarci ubijaju svoje partnere zbog seksualne ljubomore. Ili u trenutku kad žena kaže: "Ne mogu više da trpim da me mlatiš, odoh ja" – zato što je 65 odsto muškaraca već vršilo nasilje nad svojim partnerima – ili nakon što ga ona napusti. Uglavnom se desi sledeće: on želi ženu i smatra je svojom, pa pokuša da je pridobije nazad. To se često desi tako što pokuša nekako da je obmane ili, da ironija bude veća, ponovo premlati. U ovim slučajevima, pre ili kasnije oni shvate da se ona neće vratiti i projekt menjaju u njenu likvidaciju.

Kod ubistava intimnog partnera sreli smo se nekim od ubica koji su imali najjasniju nameru da ubiju. Mnogi su imali problematično detinjstvo i odraslu dob, dobar deo njih je imao probleme sa alkoholom i nije imao zaposlenje. Ali postojao je i određeni broj neosuđivanih, koji nisu imali problem s alkoholom i bili su redovno zaposleni. Svi su oni imali iste posesivne sklonosti prema svom partneru. Bilo da je pripadala srednjoj ili radničkoj klasi, ona ga je ostavila i svega joj je bilo dosta. Pronašli smo i 62 kolateralna ubistva. U njih spadaju ubistva žene sa njenom decom ili "zaštitnicima" kao što su prijatelji, rođaci, novi momci i muževi, što samo pokazuje koliko je snažan taj osećaj posesivnosti.

To su, dakle, ubistva intimnog partnera. A šta je sa seksualnim ubistvima?

Seksualna ubistva uglavnom vrše, mada ne uvek, seksualni nasilnici. U većini slučajeva, kod seksualnog ubistva se desi da on radi ono što obično radi, zaskoči ženu u nekom izolovanom kraju ili je vidi preko puta i pokušava da dođe do seksa s njom, a ona mu se opire. On zatim prelazi na brutalni napad, koji često podrazumeva davljenje, ali i šutiranje, udaranje i gaženje.

Seksualne ubice su obično imale veoma problematično detinjstvo, mnogo više nego ubice intimnih partnera. Obično su konzumirali alkohol ili su zavisnici. Oko 37 odsto žena nije poznavalo ubicu, a ostale su počinioca znale kao komšiju, rođaka ili prijatelja. Samo oko 20 odsto ubica bilo je ranije osuđivano za seksualni napad, što je veoma zabrinjavajući podatak. Neki od njih su se našli na sudu, ali nisu osuđeni ili je žena povukla tužbu zato što nije bila sposobna da istera stvar do kraja.

Postoji verovanje da droge igraju veliku ulogu u ovim ubistvima, koje verovatno potiče iz Sjedinjenih Država, i možda je to tamo važno, ali ovde u Evropi i Velikoj Britaniji to je ipak najčešće alkohol. U slučajevima seksualnog ubistva, ti tipovi su najčešće u pabu, shvate da žele ženu, izbauljaju napolje, pronađu ženu koja se vraća kući s posla ili iz paba, i napadnu je.

___________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentaracAndre Gets Heckled

____________________________________________________________________________

A treća kategorija koju ste proučavali bila su ubistva starijih žena.

Kod ubistava starijih žena, 40 odsto zločina počinili su nepoznati ljudi, koji su je viđali i znali da živi sama. Ostale su bile komšinice, prijateljice i rođake. Ti ljudi su napadali starije žene uglavnom zato što su ranjive. Polovina njih izvršili su seksualno ubistvo žene starije od 65 godina. Samo je par seksualnih ubistava počinjeno u staračkim domovima. Kod seksualnih ubistava starijih žena, ubijene su bile uglavnom žene starije od 80 godina. Muškarac bi često provalio u njenu kuću sa namerom da je opljačka ili ima seks s njom, ona se opirala a on je onda postao nasilan. Samo je nekolicina od početka imala nameru da je napadne, ali potom nisu razmišljali o posledicama pa su je namrtvo prebili. Provalnici su često bili narkomanski zavisnici, za razliku od drugih slučajeva ubistva. Ubistva starijih žena čine svega oko šest odsto ostalih ubistava, ali to bi moglo da bude u porastu sa sve starijim prosečnim stanovništvom.

Možete li nam date neke konkretne primere?

U jednom slučaju ubistva intimnog partnera, žena je napustila muškarca pre sedam godina i bila udata za novog partnera. Bivši muž je i dalje bio posesivan prema njoj, mislio je da mu ona i dalje pripada i ubio je.

U drugom slučaju, par je bio rastavljen a ona je ima starateljstvo nad decom. Deca su, dvojica dečaka, za vikend bila kod bivšeg muža, a on ih je ubio. Ne zato što je mrzeo tu decu, već zato što je bio ljut na nju.

Jedan lik je počeo da vrši nasilje nad ženama kad je imao 12 godina, dok je radio u staračkom domu, gde je premlatio i opljačkao jednu stariju ženu, a zatim je ubio ženu kad je odrastao.

Da li ste se potresali tokom rada na projektu?

Ponekad bismo ostali zapanjeni radeći intervjue s ubicama. Kad pričaju o ubistvu, oni govore "neko je ubijen" ili "nož je izvučen", ili za ženu kažu "to je umrlo". To nas je prilično potreslo. Muškarci su često sebe doživljavali kao objekte radnje, a retko kao nosioce. Pokajanja uglavnom nije bilo. Ne bismo bili ljudi da se nismo potresli, ali na prvoj liniji fronta su zapravo policajci, psiholozi i oficiri za uslovnu slobodu.

Da li se i šta promenilo tokom dugih godina otkako ste počeli da radite na ovom projektu?

Osamdesetih smo držali lekcije policajcima o ubistvima intimnog partnera i seksualnim ubistvima, a preovlađujući stav bio je da su žene to zaslužile zbog toga kako su se obukle ili izgledale, ili da počinilac uopšte nije kriv jer je bio naveden na krivično delo.

Poslednjih deset godina, vesti u medijima o zlostavljanju dece u institucijama i žrtve koje o tome otvoreno govore u javnosti navele su ljudi da shvate kako se to stvarno dešava. Počeli su da uviđaju da to nije plod mašte žena ili dece. Na osnovu medijskih izveštaja o zločinima može se zaključiti da je došlo do 17 odsto porasta u uspešnom krivičnom gonjenju fizičkog i seksualnog nasilja nad ženama. Policija se sada smatra odgovornom, više nego ikad pre. Ženski pokreti – konkretno pokreti kao što su Women's Aid, Rape Crisis i drugi – mogu da budu ponosni na pozitivni uticaj koji su izvršili na policiju, tužilaštvo i zatvorsku službu.

Šta možemo da učinimo kao društvo da sprečimo ovaj tip ubistava?

Moramo da uzmemo te likove koji su nasilni prema svojim partnerima i stavimo ih pod kontrolu i nadzor, i, u zavisnosti od slučaja, podvrgnemo ih programu koji će ih primorati da se suoče sa načinom na koji razmišljaju pre nego što ubiju nekog. Moraju da razumeju poricanje, pokajanje i saosećanje, i počnu da ih doživljavaju. Bezbednost žena je najvažnija kad govorimo o ovoj vrsti nasilja i to treba da nam bude glavna vodilja u ophođenju prema njemu.

Programi za nasilnike u kojima će oni razgovarati sa stručnjacima pre nego što ubiju nekog veoma su važni. Takođe, moramo da počnemo da podučavamo mlade ljude raskidima u vezi i kako da se nose s njima, zato što muškarci uglavnom teže podnose raskide od žena, a manji deo njih čak postane nasilan. Prošle godine je 15-godišnji dečak ubio svoju bivšu devojku i pobio još neku decu u školi nakon što ga je ona ostavila.

Koren problema leži u osećanju da vam nešto pripada koji toliko preovladava u muškoj kulturi. Verovanje da muškarci moraju da imaju kontrolu. Često to viđate u popularnoj kulturi, i ne samo u repu, ali i tamo. Imate mnogo primera koji su zastrašujući i ukazuju na to koliko je to rasprostranjeno. Jedan od primera je tekst pesme "Every Breath You Take" grupe Police. Posesivni, ljubomorni muškarac je dominantna figura u popularnoj kulturi. Ali ne bi trebalo da odobravamo ili ohrabrujemo taj način razmišljanja, jer ga ove ubice imaju u izobilju.

Mnogo vam hvala, profesore.