​Kako sam šmrkao koku i dobijao batine u turskom zatvoru

Pedeset šest kila hašiša teško je kao vaša devojka, a na ulici vredi oko 800 hiljada evra. Toliko je bilo sakriveno ispod automobila Kapila Goša kad je u decembru 2009. zaustavljen na sirijsko-turskoj granici. Tada dvadesetogodišnjak, ovaj britanski državljanin osuđen je na devet godina u zatvora zbog krijumčarenja. Nakon 20 meseci, prebačen je u Britaniju i pušten iz zatvora Luis krajem prošle godine.

U vestima je u skorije vreme bilo nekoliko krupnih slučajeva krijumčarenja u kojima su učestvovali britanski državljani. Melisa Rid (20) i Majkela Mekolum (21) osuđene su za krijumčarenje kokaina u vrednosti od skoro dva miliona evra u Peruu prošle godine, dok 58-godišnja Lindzi Sandiford, koja tvrdi da ju je na krijumčarenje prisilila banda kriminalaca, može uskoro da završi pred streljačkim vodom u Baliju.

Kapilov slučaj nikad nije stigao do medija. On i dalje tvrdi da je nevin, navodeći da je poslužio kao mamac za policiju dok je u toku bila mnogo veća operacija.

Uhapšen pod optužbom za krijumčarenje droge, dok je robijao upao je u društvo prodavaca i uživalaca droge koji vladaju turskim zatvorom. Ispričao mi je sve o svom ličnom Ponoćnom ekspresu i godinama iza rešetaka u stranoj zemlji.

VICE: Kako je bilo u turskom zatvoru?

Kapil: U poređenju sa turskim zatvorom, engleski je dečja šala. Kad su me prebacili u Vendsvort, koja je po engleskim standardima rupčaga, bio sam srećan – ono, stvarno srećan.

Ćelije su bile praktično kao kuće. Svaka je drugačija i deliš je sa 30 do 50 ljudi, ali su zato velike. Postoji prostrana prizemna prostorija sa stolovima, dva tuša, dva toaleta i lavabo. Kao toalet je služila rupa u podu, naravno, nije bilo redovnog ve-cea. Zatim su tu bile spratne prostorije gde su kreveti, organizovane poput lavirinta. Imali smo i baštu.

Kako je bilo živeti tamo sa toliko ljudi?

Ispočetka teško. Tu je još i hrkanje – mnogi hrču i ne svi u isto vreme. Zamislite samo jednu osobu kako hrče, a onda zamislite njih 50 i kako svi hrču drugim ritmom. Uzimao sam pilule za spavanje – šmrkao sam mnogo koke dok sam bio u zatvoru – tako da smo uzimali pilule da bismo se spustili i mogli da spavamo.

Dakle, droga je prosto bila dostupna?

Jeste. U malom zatvoru u kojem sam prvo završio bilo je hašiša, mogao sam da ga namirišem čim sam stigao, a čuvari su ga pušili s nama. Ali to je bilo samo zato što je zatvor mali. Kad stignete u veliki zatvor, tamo je Žandarmerija. Oni su hardkor, ako nanjuše travu rasturiće vam ćeliju, a svakog meseca su radili redovan pretres. Ali koka i heroin su bili dostupni.

I nudili su ti ih tek tako?

Tip po imenu Jusif me je uzeo pod svoje jer je govorio engleski i postali smo dobri prijatelji. Oni su prodavali koku, on i njegova banda, pa smo se odvaljivali. Nije bilo šta drugo da se radi nego da se odvaljuješ. Bili smo pušteni s lanca. Srećom pa nisu dilovali heroin. Bilo je uvrnuto, ali kad si mlad, mnogo su ti veća muda. Ne bih to radio danas. Ne mogu da verujem koliko sam tada bio hrabar.

Šta je najneobičnije što ti se desilo dok si bio tamo?

Jusif i ja smo jednog dana rano ujutro počeli da šmrčemo koku. Obično bismo čuli čuvare kad dolaze i nagurali bismo frižider na špijunku, da imamo vremena da se rešimo svega. Ali taj put nismo čuli čak ni otvaranje vrata i čuvar je ušao. Prosuo je koku i nije ju je čak ni skupio na gomilicu – mislim da je bio očajan, pošmrkao ju je tako, na licu mesta. Potom ju je uzeo, strpao u svoju torbu i, dok je odlazio, rekao nešto. Razumeo sam nešto malo, ali sam pitao Jusifa šta je rekao, čisto da budem siguran. Jusif je bio stvarno odvaljen, rekao mi je: "Ako budemo pričali, vratiće se i jebaće nas." Pogledali smo se i pokidali se od smeha. Zaključili smo da je narkoman i da nas je čuo kako šmrčemo jer smo to radili tako rano.

Je li bilo mnogo tuče?

O da, bezbroj puta sam dobio batine. Najluđe je bilo kad je izbila pobuna u našoj ćeliji. Grupa u kojoj sam bio sukobila se sa drugom grupom. Bili su rivali napolju. Ubijali su prijatelje jedni drugih, ali su nekako – i ja ne znam je li to slučajnost – završili u istoj ćeliji zajedno. Jednog dana sam se posvađao s nekim i taj tip je hteo da mi uzvrati, nazvao je momke s kojima sam bio "top", što znači gej, a u muslimanskoj zemlji to je velika uvreda.

Svi su skočili na noge, sve je brzo eskaliralo i odjednom su se svi tukli sa svima. Nekad bi čuvari čuli tuču, nekad ne. Najčešče se tuča prekidala, ali taj put su u pitanju bili ogromni neredi. Upravo su me ubili od batina i zviždalo mi je ušima, baš glasno, i tek sam tad primetio da je već ušla Žandarmerija i duva u pištaljke. Ušli su i pitali svakog: "Je li bilo tuče?", jer žele da cinkarite. Ležao sam na stomaku, sav u krvi, a čuvar mi je prišao i pitao: "Je li bilo tuče?" Odgovorio sam mu: "Nije, nije". "Ojun", govorio bih – što znači "igra". Ležao sam tamo sav krvav i govorio mu da smo se samo igrali.

Samo je jednom neko izboden nožem. Zbog toga što su te dve grupe radile sve, koku i sve ostalo, kad nekog izbodu, Žandarmerija će znati – a ako umre, nastaje veliki problem. Ući će, pretresti ćeliju, pronaći oružje i pronaći koku i heroin. Momak iz naše grupe je izbo nekog i njegovi su ga naterali da prizna – izbacili su ga napolje. Očigledno je odležao dodatnu kaznu, ne znam koliko godina. Nikad ga više nisam video.

Zbog čega su ostali služili kazne?

Mnogi su zapravo bili ubice, ležali su po 35 godina. Zbog njih sam baš očvrsnuo. Pitao sam se zašto je moj prijatelj tako smiren sve vreme, a on mi je odgovorio na turskom: "Strpljenje". Mene su osudili na devet godina, a bilo je verovatno da ću izaći posle šest, ali nisam smeo da se žalim jer to nije ništa. Svi su oni bili mladi, 24-25 godina – mojih godina danas.

Šta si pomislio kada si bio osuđen na devet godina?

Znate šta? Pao mi je veliki teret s leđa. Majka mi je pričala da čak nisam izgledao zabrinuto kad su mi rekli da sam osuđen na devet godina. Počeo sam da pišem, ušao sam u rutinu i to je bilo savršeno. Najteži deo bio je čekanje.

Šta se desilo kad su te prebacili u domovinu?

Ministar za Evropu zauzeo se za mene i vrlo brzo uspeo da sredi da me prebace nazad. Samo su došli po mene, a ja sam u tom trenutku bio u veoma dobroj ćeliji u Turskoj. Bio sam sa jednim Škotom i bilo nas je svega osmoro u ćeliji. Svi smo se dobro slagali, bilo je tople vode dvaput nedeljno, dobre hrane, mesa jednom dnevno. Došli su i rekli da idem u zatvor u Istanbulu i tamo sam proveo šest nedelja. Kad su došli da me odvedu, bilo je to iznenada, bio sam srećan što idem, ali i zaista tužan. Osetio sam olakšanje, ali sam bio i tužan što se rastajem od prijatelja.

Kakva je bila hrana?

Evo, sad ću sve da vam kažem. Bilo je pasulja i pirinča, graška i pirinča, boranije i pirinča, leblebija i pirinča, crnog pasulja i pirinča. Kad bismo dobili čorbast pasulj i pirinač, skakao bih od radosti – to mi je bila omiljena hrana.

Imali smo dva obroka dnevno, jedan u podne, drugi uveče, za doručak bi svakom zatvoreniku dali po veknu hleba i možda malo maslina ili voća. Bilo je jednolično. U to vreme nisam znao koliko su važne masline, ali da sam znao sve bih ih pojeo. Mogli ste da naručite salatu iz menze.

Na koji način te je to iskustvo izmenilo?

Moj mentalni sklop je danas potpuno drugačiji. Mnogo sam sazreo, mnogo naučio. Razmišljam pozitivno – pozitivna energija je važna. Najveća lekcija koju sam naučio u zatvoru jeste da ostanem pozitivan, jer kad sam pozitivan, dešavaju mi se lepe stvari. Ide mi muvanje riba, dobijam ponude za posao, sve. Ali kad sam negativan ili nisam zadovoljan sobom, dešavaju mi se samo sranja.

Imam radne navike, želim da zaradim lovu. Ranije bih se trudio samo da zaradim za jedno veče. Sad vodim više računa o budućnosti. Ljudi misle da sam lud, ali meni je drago što sam bio u zatvoru. Znam da je to pet godina mog života, ali se inače ne bih promenio.

Rekao si da si se mnogo drogirao u zatvoru. Da li se još drogiraš?

Iskreno, i dalje mi se sviđa koka, ali je nisam ni pipnuo otkako sam izašao. Ne mogu više – važno mi je da se dobro osećam ujutro. Drogirao sam se na dopustima kući, druže, ali shvatio sam da ne želim to da radim, oduzima mi suviše energije.

Šta je najstrašnije što si doživeo?

Desilo se u Engleskoj, u vreme kad sam se osećao prilično ranjivo. Čuvao sam nešto nekom jer sam mu dugovao. Momci za koje sam mislio da su s njim došli su i pokrali ga. Rekli su mi da je on rekao kako mogu slobodno da im dam paket, što me je uvalilo u velika govna. Ta banda je dugo pokušavala da se dokopa tog paketa, ali je on sve vreme kružio i konačno su prokljuvili da je kod mene. Morao sam čak da zovem roditelje i požalim im se da sam u nevolji… oni su mislili da me drugi zatvorenici maltretiraju i zvali su čuvare, koji su došli na vrata i to me je uvalilo u još veća govna – nisam želeo da ljudi misle da cinkarim.

Čak su i moji drugari mislili da sam drukara, ali nikad to nisu rekli. Morao sam sve vreme da se osvrćem oko sebe, čak i kad mi je bilo dozvoljeno da izlazim i družim se, ostajao bih u ćeliji jer sam želeo da budem spreman ako me neko napadne. Bio je to užasan period. Morao sam da trpim to jedno dva meseca.

Pričaj mi malo o povratku u Englesku.

Došli su ljudi iz Interpola, izvukli me iz Turske i odveli na aerodrom. Tu su me dočekali otmeno odeveni likovi u odelima koji su zapravo bili čuvari iz Vendsvorta. Stavili su mi lisice, ali su bili dobri momci. Hrana u avionu je bila sjajna. Jedan od čuvara mi je dao svoju čokoladicu, na čemu sam mu bio veoma zahvalan.

Od izlaska iz zatvora, Kapil je pronašao posao u kol-centru i piše knjigu o vremenu koje je proveo u zatvoru.