Kako razgraničiti seksualni rad od umetnosti

U smiraj međunarodnog dana seksualnih radnika, trećeg marta, našla sam se sa pola flaše fina u seks-motelu u Montrealu, sa svojom dildo-kolekcijom spakovanom u torbu. Bližila sam se nečemu što je ličilo na set jeftinog porno filma. Možda se pitate otkud ja tu, ili već kreirate za sebe tužnu priču koja me je dovela na to jadno, prljavo mesto. Ali da me znate bolje, već biste bili svesni da ja ovo radim iz zabave.

Možda me se sećate kao golišave devojke sa prethodnih izbora u Kanadi, kada sam sa pokretom „ Drolje protiv Harpera " vodila kampanju Votes4Nudes. Pa, nije se mnogo toga promenilo od tog vremena. Još sam naga, i još sam drolja. Takođe sam još uvek i performans umetnica koja žarko želi da se politički angažuje. Ipak, ovog sam se na okruglom krevetu ispod ogledala na plafonu zapitala, da li je ovo još uvek performans, ili je samo pornografija? Tu su se stvari iskomplikovale.

Već dugo nastupam kao „drolja" preko Instagrama, ali postavlja se pitanje – u kom trenutku prestaješ da se pod pritiskom praviš da si devojka koja se skida ispred kamere, i prosto postaješ devojka koja se skida ispred kamere? Tretirala sam svoj rad kao performans jer me za njega niko nije plaćao. Jeste bilo ponuda, ali mislim da ono što su hteli da kupe nije bila moja… umetnost. Dakle, kako razgraničiti umetnost performansa od seksualnog rada?

Kao fem žena, obično imam utisak da mi je glavna društvena funkcija seksualna objektifikacija, zbog koje brojni mali svakodnevni zadaci sadrže element seksualnog rada htela ja to ili ne. Nekad moram da se sredim da budem seksualno privlačna na određeni način da bi me primili u određene prostorije, da bih dobila određene poslove ili stekla poštovanje. Nekad prosto moram da istrpim mikro-seksizam u vidu neželjenih dodira i predrasuda u razgovoru. Sve fem žene se, u neku ruku, bave seksualnim radom.

Jedna stvar je konfuzija oko razgraničenja između performansa i pornografije, ali kad se doda taj neplaćen seksualni rad koji žene moraju konstantno da izvode na sitne načine, granicu je još teže uočiti. Šta se tačno menja ako žena eksplicitno nudi seksualne usluge da bi se finansijski osigurala, osim što joj se nalepi stigma „seksualne radnice"? Možda taj seksualni rad ima ovu reputaciju upravo zato što nas podseća da seks možda nikad i nije bio besplatan – da su seksualne usluge podložne komodifikaciji, da su se od kad je sveta i veka pružale u zamenu za bezbednost, obradivu zemlju, robu, ili novac.

Znači, ako seks nikad nije stvarno besplatan, onda mora da je vredan resurs – a seksualni radnici se na eksploataciju istog oslanjaju da bi preživeli. Ali evo me tu, obučene samo u štikle, ispod hotelskog tuša; radim za džabe i pitam se da li bi možda ipak trebalo da im naplatim nešto kad već imam priliku.

Odbacujem ove ideje o monetizaciji svojih projekata ne zato što insistiram na jasnoj liniji između „nas" i „njih" – umetnika koji se bave seksom i pravih seksualnih radnika. Naprotiv, svojim delovanjem želim da pokažem da se svi mi bavimo seksualnim radom, bilo to ispred kamere sa dildom u ruci, ili kao kurva na ćošku, ili kao žena koja se trudi da ne skine smešak s lica dok joj šef uručuje neprikladne komplimente. Trebalo bi da priznamo tu zajedničku karakteristiku, tu moć seksualnosti kao resursa. To bi pomoglo da se skine stigma sa onih koji odluče da eksploatišu taj resurs.

Na kraju krajeva, ta stigma oduzima seksualnim radnicima osnovna ljudska prava koja su zagarantovana svim ostalim radnicima u Kanadi. Svest upravo o tome pokušava da proširi Međunarodni praznik seksualnog rada.

Zato živeli, braćo i sestre i drolje. Ovu hotelsku sobu posvećujem baš vama.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu