Šta sam očekivao, a šta sam dobio od samostalnog života u Beogradu

Taj trenutak ranog tinjedžerstva kada su roditelji prvi put otišli na more bez mog brata i mene pamtiću po munjevitoj misli koja mi se javila kad su oni stigli jedva do granice sa Makedonijom – ovo je strava i jedva čekam da živim sam! Hej, ćale, kevo, da, kilometrima ste daleko i ne pada mi na pamet da vas zovem "mama" i "tata", samo da vam javim da ne morate da se vraćate, jer verujem da vam je tamo super. Naravno da sam isključio rernu, zar mislite da sam glup? Zašto nikada nemate poverenja u mene? ZAŠTO-O-O-O-OOOOOOOOOO? MOGU JA DA UPRAVLJAM SVOJIM ŽIVOTOM, ZNATE? (plačem u agoniji, sklupčan u položaju fetusa)

I takav tinejdžerski san me je držao godinama, više godina, deset i više godina, možda čak i predugo za bilo kakav san.

Ideja o samostalnom životu može da varira tokom godina. Logično je da već sa 18 godina nisam više želeo onu mini-rampu za skejt koja je šesnaestogodišnjem Ukiju činila ključni deo stambenog inventara. Sa 20 nisam želeo desktop računar, a sa 22 nisam želeo tepih. Ali ta osnovna želja za slobodom i lomljenjem roditeljske stege ostaje nepromenjena. Imao sam gomilu ideja od toga kako će mi gajba izgledati, ko će u njoj boraviti i kako će mi život biti organizovan. Međutim, kada je trenutak pravog preseljenja konačno stupio, sve se nekako izgubilo u vrtlogu klinačkih želja, iluzija o svetu odraslih i realnih mogućnosti.

Moj život nije loš, samo je drugačiji od onoga kako sam ga zamišljao. Zapravo sam shvatio da ako želite da vam život bude makar približan onome kako ste ga zamišljali, morate malo da se pomučite. Moja očekivanja nisu bila prevelika, samo se uopšte nisam potrudio da se ostvare.

Imao sam 25 godina kada sam zakoračio u svoju, doduše iznajmljenu, gajbu. Sada imam 26 i prošlog vikenda sam konačno kupio veš mašinu, pa mislim da je ovo velika prekretnica u mom životu i savršen trenutak da se osvrnem na samovanje i vidim šta sam mislio da ću dobiti od života, a šta sam zapravo dobio.

Očekivanja: Ulazim u sveže okrečen i renoviran stan koji ni u tragovima ne sadrži mirise nekada spremane hrane. Niko više neće pržiti bilo šta, a da sva vrata nisu zatvorena, aspirator uključen, a sve stvari koje bi potencijalno mogle da budu ugrožene odavno sklonjene na bezbedno. Frižider neće biti ispunjen bespotrebnim namirnicama, a ja ću naučiti da spremam ona fensi jela sa 24kitchen za koja ljudi misle da ne mogu da pronađu sastojke. Neću ih spremati prečesto, ali barem ću se osposobiti za kuvanje. Sebe ću jednom mesečno častiti jelom u nekom restoranu, a jednom nedeljno ću zažmuriti i otkinuti se u Mekdonaldsu, KFC-u ili nekom sličnom restoranu brze hrane, ložeći se kako imam pravo na američki san i bindžovanje serija.

Ustajaću ranije pre posla kako bih spremio jači doručak – prženice, kajganu, tost sa hiljadu sastojaka u bagetu ili celokupan engleski doručak, a na posao ću nositi raznovrsnu užinu kako bih održavao bioritam. Uvek ću u kući imati sveže voće, ne previše, da se ne bi pokvarilo, obavezan je dnevni unos vitamina, a i sam ukus je strava.

Realnost: Ne stignem nikad da doručkujem kod kuće, već samo izlećem iz stana i ako imam tu sreću da na posao kasnim manje nego inače, stižem do pekare gde kupujem pecivo koje mi je ranije bilo do jaja i najprlibližnije onom iz francuskih pekara, a sada mi se u potpunosti zgadilo. Hranu sam poneo samo nekoliko puta na posao, pa najčešće poručujem pileća krilca, jedem u Meku ili u restoranu firme.

Znam da sam hteo da kontrolišem ko će šta i kako spremati, ali pod tim nisam mislio da niko neće spremati ništa. Frižider je pun neiskorišćenih namirnica, od kojih za dobar deo ne znam kako se pripremaju, ni konzumiraju, a mnoge nisam sam doneo, već su mi doneli moji tokom poslednje posete.

Naučio sam da spremam samo supe iz kesice i omlet. Nadam se da sam naučio, jer jedina osoba koja je degustirala taj omlet sam ja. Stalno osećam nadutost od svih kebaba, pica, šiševa i ostalih sranja koje redovno kupujem u ulici gladnih. Voće se redovno ubuđa.

Očekivanja: Dolaziće ko god poželi, kad god želi. Više nema ušunjavanja i igranja Xbox-a na mute. U dnevnoj imam samo kauč, jer sam ostavio prostor za stoni fudbal. Prva veća investicija, neki polovni projektor za maraton directors cut Gospodara prstenova. Pušenje je dozvoljeno u ekstremnim prilikama i to samo u jednoj prostoriji, ali i to je previše liberalno u odnosu na uslove u kojima sam do skoro živeo.

Realnost: Može da dolazi ko god poželi i kad god želi, ali niko ne dolazi. Transkribovaću skorašnji razgovor sa jednim prijtateljem.

Čovek 1: Koliko dugo već živiš u Beogradu?

Ja: U septembru će biti godinu dana.

Čovek 1: I za tih godinu dana, koliko puta sam bio kod tebe?

Ja: Hmmmmmm…. Nula?

Čovek 1: Nula.

Ne znam da li sami odbijaju da dolaze ili ih ja odbijam svojim krajnje asocijalnim ponašanjem, izgovorima da imam posla čak i kada nisam na poslu, kada je nacionalni praznik ili finale Lige šampiona. Ali uglavnom nema nikog, pa mi društvo prave holandski kuvari sa televizije koji spremaju jela čije sastojke stvarno ne mogu da nabavim ovde.

Umesto stonog fudbala ubacio sam još jedan kauč i tepih. Filmove gledam na laptopu ležeći na kauču, a mrzi me da zamenim baterije na džojstiku za Xbox.

Očekivanja: Prva stavka svakog meseca mi je plaćanje računa. Odmah ću odvojiti novac za to, kako bih kasnije lepo isplanirao troškove. Neću se previše štekati, ali neću ni ići preko sopstvenih mogućnosti. Bilo bi strava kada bih svakog meseca uspeo da odvojim makar nešto sa strane za putovanje. Imaću dovoljno love za umerenu količinu garderobe, knjiga, stripova i hrane. Možda neću u samom startu biti u potpunosti finansijski nezasvistan od roditelja, ali vremenom ću se uhodati.

Realnost: Ne znam kako novac ovako brzo nestane. Ne bih imao problem da izguram mesec ako bi on trajao dvadeset dana. Okej, 22. Nemam blagu predstavu na šta zapravo potrošim novac. Račune nikad ne platim pre dvadesetog u mesecu, a i često ih plaćam selektivno. Selektivno u smislu da taktiziram koje ću platiti sada, a koje prebaciti za naredni mesec.

Mislim da previše para odlazi na hranu, ali previše para odlazi i na sve ostalo. Ne znam da li mi je gore ako pogledam račun prilikom kupovine u supermarket ili da živim u blaženom neznanju koliko koštaju gluposti koje kupujem. Ako sam nešto uštekao prošlog meseca i pretvorio u evre, kako bih sebe sprečio da ih potrošim, poslednje nedelje u mesecu teškom mukom menjam taj novac.

Ali hej, zarađujem novac, leže mi plata na račun i stiže mi izveštaj iz banke, pa se u toj jednoj milisekundi osetim kao zrela, bitna i odgovorna odrasla osoba.

Očekivanja: Preselio sam se u grad sa najbogatijom ponudom noćnog života u regionu. Nemam više osamnaest godina, pa samim tim ni potrebu da posetim svaku moguću žurku u gradu, ali ići ću na dobre stvari. Posle šest meseci će se pozdravljati sa ljudima u prolazu, a naći ću i omiljeni kafić u koji ću ujutru odlaziti sam, a popodne i predveče sa ekipom. Konačno ću skapirati koja mi se kafa sviđa i doći ću do tog stadijuma da moji jutarnji razgovori sa konobarom zvuče ovako:

Konobar/ica: Ćao, standardno?

Ja: Da. Da li možeš i novine da mi dodaš, ako ste uzeli današnje?

Realnost: Lista izgovora zbog kojih ostajem kod kuće je dugačka. Mogu na prstima da nabrojim koliko puta sam izašao u poslednjih godinu dana. Na pristima jedne ruke. Vikende provodim spavajući i obavljajući usputne stvari koje ne stižem u toku nedelje, poput pranja automobila ili jedenja supe.

Očekivanja: Češće ću imati seks.

Realnost: Nemam češće seks.

Očekivanja: Biće malo zajebano sa masterom, to što moram pravo posle posla da idem na predavanja, ali izguraću nekako. Učiću kada se vratim sa posla, ručam natenane i odremam nekih 45 minuta na kauču. Treniraću nekoliko puta nedeljno, ne previše, ali moraću da nekako održavam kondiciju, s obzirom da ću dobar deo dana sedeti. Vikendi mi ostaju za učenje, čitanje i gledanje filmova i serija.

Realnost: Kako bih stigao na predavanja, morao sam da izlazim sat vremena ranije sa posla i da se vučem preko Gazele u najvećem špicu. Od dosade i nemogućnosti da nađem normalnu radio stanicu, slušao sam audiobukove na telefonu. Učio sam uvek dva dana pred kolokvijume, koji su pritom jedina stvar koju sam položio, jer ispite nisam nijednom prijavio. Samo hordujem stripove i knjige, a za filmove i serije imam imaginarnu listu pod nazivom "Gledaću".

Ako ništa drugo barem redovno treniram. Levo stopalo na kvačilu i desnu ruku na menjaču. Okej, i prste na Whatsapp-u.

Kada ovako pogledam, deluje mi da nešto i ne radim baš kako valja. Ali promeniću se i dovesti u red.

Obećavam.

Od ponedeljka.

Još na VICE.com:

O selidbama i sranjima koja nosiš sa sobom

Šta moraš da znaš pre nego što kažeš roditeljima da se seliš i da se ne vraćaš

Stvari koje su nas najviše iznenadile kad smo počeli da živimo sami