Muškarci o tome kako su se osećali nakon što su njihove partnerke imale abortus

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Netherlands.

Kada govorimo o muškarcima i abortusima, obično napominjemo da oni ne bi trebalo da polažu pravo na odluke koje su vezane za tela koja nisu njihova. Ali, naravno, na milione muškaraca širom sveta abortusi takođe imaju uticaj, a mnogi od njih i sami osećaju bol, krivicu i stid koji dolaze zajedno sa stigmom koja postoji kada govorimo o abortusu.

Razgovarali smo sa muškarcima čije su partnerke prošle kroz ovaj zahvat kako bismo čuli više o njihovoj strani ove priče.

Saznali smo da je moja devojka trudna na proleće 2018, iako smo koristili kontracepciju. Samo mesec dana pre toga, desilo se da smo razgovarali o tome šta bismo uradili u ovakvoj situaciji. Ja sam bio siguran da ne bih želeo da ima abortus, ali moja devojka nije bila sigurna kako se oseća po ovom pitanju.

Nakon testa na trudnoću, stvari su se promenile. Odmah je znala da definitivno ne želi da rodi bebu. Ja sam i dalje bio student - nije bila najbolja situacija za odgajanje deteta. Ipak, sumnjao sam, jer sam oduvek znao da želim mlad da postanem otac. Dok sam odrastao, moj otac je bolovao od teške bolesti, tako da nisam imao tu aktivnu figuru oca u svom životu. Mnogo sam se premišljao - u jednom trenutku osećao bih se kao da je to bio pravi trenutak da imam porodicu, ali racionalno, znao sam da to nije bilo moguće. Na kraju je moja devojka presekla i donela odluku.

Pre samog zahvata, išli smo kod jednog lekara opšte prakse, što je bilo užasno iskustvo. Ovaj doktor pretpostavio je da moja devojka ne želi da abortira, i prema meni se postavio kao prema lošem liku. Napustili smo njegovu ordinaciju ljuti i razočarani, što je smo dodatno pogoršalo situaciju.

Zahvat je bio zakazan za 8 sati ujutru u klinici u Roermondu [200km od Haga, gde Rik živi]. Sve druge klinike bile su popunile sve termine. Za razliku od onog lekara opšte prakse, radnici u ovoj klinici bili su ljubazni i nisu nas gledali popreko. Bio sam u čekaonici tokom operacije, u slučaju da se nešto desi.

Nekoliko dana nakon abortusa bili su najteži. Hormonalni balans moje devojke bio je skroz sjeban. Osećao sam se kao da je ona u bolovima mojom krivicom. Seks više nije tako zabavan i bezbrižan kao ranije. I dan danas, ova tema je kao tabu.

Ne možeš pričati ljudima okolo da se osećaš kao govno jer je tvoja devojka imala abortus. Svesno sam odlučio kome ću reći. Bio sam uplašen da će me ljudi shvatiti pogrešno ili osuditi, a nisam bio siguran u sebe da ću moći da se iskontrolišem ako neko reaguje negativno.

Na neki čudan način, ovo iskustvo je moju devojku i mene još više zbližilo i osnažilo nas. Sada se radujemo trenutku kada ćemo biti spremni da imamo decu.

Živeo sam u Njujorku u to vreme. Imao sam šesnaest godina, a ona sedamnaest, i imali smo seks bez zaštite. Ona je bila ubeđena u to da ne može da zatrudni jer je imala problem sa jajnicima, ali mi je nekoliko nedelja kasnije stigla poruka u kojoj je pisalo da je trudna. Bio sam u šoku.

Ona je želela da je na abortus u klinici isprati njen prijatelj, i pitala da li joj mogu dati deo novca da plati, pošto abortus nije pokriven zdravstvenim osiguranjem u SAD. Nismo želeli da kažemo roditeljima. Pristao sam, ali sam imao samo šesnaest godina i nisam imao novac, bio sam potpuno pod stresom. Morao sam da nađem četristo dolara [308 evra po kursu iz 2010] u roku od samo nekoliko nedelja, pa sam prodao puno trave.

Nakon abortusa, prošlo je nekoliko nedelja pre nego što sam osetio olakšanje. Prvo sam bio uplašen da ću biti okrivljen za sve, ali se to nije desilo. Razgovarali smo površno nekoliko puta, i to je stvorilo određenu dozu tenzije. Nisam bio siguran koliko je uopšte bila u stanju da se emotivno otvori prema meni. Mnogo sam se stideo i osećao sam krivicu. Ovaj zahvat kroz koji je ona morala da prođe desio se mojom greškom - tako sam se osećao.

Ovaj abortus učinio je da po prvi put shvatim koliko je važno biti finansijski nezavistan, ali i da je činjenica da nisam prosto seksualno biće - već i da sam u stanju da se razmnožavam.

Tužno je što postoji stid kada govorimo o abortusu. Obe naše porodice su progresivne i pro-choice – mi smo tu negativnost internizovali od društva uopšte.

Tada nisam u potpunosti znao šta sve to znači. To je bila prva “stvar za odrasle” koja mi se desila u životu kao problem i koju sam morao sam da rešim. Ipak, pravo i odgovornost za ovu odluku mnogo je važnije za žene. Abortus je nešto na šta žena treba da se odluči, jer je njeno telo u riziku, a ne moje. I iako je osoba koja proazi kroz abortus uvek najvažnija, važno je i da su svi uključeni u to da njeno pravo da bira bude zaštićeno.

Moja supruga imala je dva abortusa, jedan pre četiri godine i jedan pre dve. Oko godinu dana nakon rođenja našeg prvog deteta ona je ponovo zatrudnela jer ni ona ni ja - jako glupo - nismo pazili. Tajming je bio užasan. Ona je otvorila svoj pab a ja sam planirao da se vratim na studije. Odlučili smo da želimo još dece, ali tada nije bio pravi trenutak za to.

Oba puta sam se osećao kao da je moja uloga tamo bila da budem podrška. Nisam bio u operacionoj sali, što je možda dobro za mnoge žene, ali čini da se mi osećamo izostavljeno, pogotovo ako se jako volite. Ipak, moraš pokušati da shvatiš koliko je to iskustvo teško, i to samo od signala i reči koje dobijaš od svoje partnerke.

Bilo je jako tužno, ali je žalost takođe bila i smirujuća. Bili smo tužni zajedno. Bol traje neko vreme. Sve deluje pomalo nerealno, kao da raskidaš sa nekim koga jedva poznaješ, a ko je bio jako zaljubljen u tebe. U toku narednih nekoliko nedelja, primetio sam da sam razmišljao o tome mnogo manje nego moja partnerka. Žalost joj se vraćala češće nego meni; ona je bila u bolu mnogo više nego što sam ja mogao i da zamislim. Ima smisla, uzevši u obzir to da je ona osećala i fizičke efekte.

Drago mi je što abortus postoji kao opcija u Holandiji, ali to i dalje nije tema o kojoj se lako priča. Na sreću, imam prijatelje sa kojima sam mogao da razgovaram. Osetio sam se postiđeno jer znam ljude koji su pokušali sve da dobiju svoje potomstvo, a nisu uspeli, i zaista sam želeo da im uspe. Takođe, bilo mi je teško da pričam o tome jer sam se osećao kao da nije bilo moje da osećam te emocije, već da je trebalo da se fokusiram na emocije moje žene, pošto su mi one delovale važnije. Mislim da je zbog toga teže otvoreno razgovarati o abortusu - žene bolje razgovaraju na ovu temu u odnosu na muškarce.

*Ime sagovornika je promenjeno.