Kako se svadba na Zanzibaru razlikuje od svadbe u Srbiji

Nakon višemesečnog boravka na tropskom ostrvu Zanzibar, sticajem okolnosti, moj kolega i ja dobili smo poziv za pravu zanzibarsku svadbu. Oduševljeni, jedva smo čekali taj dan i nedeljama unapred smišljali koji poklon doneti. S obzirom na to da smo tamo efektivno milijarderi, moralo je to biti nešto veliko. A i u tom trenutku nova omiljena reč nam je bila KUBVA što u prevodu sa svahilija znači VELIKO.

I tako je krenula naša potraga za velikim poklonom, cenkanje po zanzibarskim buvljacima i pijacama. Jedan daje 3 dana garanciju, drugi 7, al to je maks. Na kraju kupismo nešto najpribližnije “smederevcu” - rernu sa dve ringle odozgo. Obzirom da smo se prethodno raspitali i saznali da u celom selu niko nema takvu tehnologiju, bila nam je čast naše mladence napraviti glavnim bajama u kraju.

Zanzibarska svadba se veoma razlikuje od prosečne srpske svadbe i to u negativnom kontekstu. Stoga ću vam ovde izneti  5 sranje doživljaja sa zanzibarske svadbe iz prve ruke.

Za nekim okruglim stolovima svi sede. Nas su smestili za jedan sa jedno šest zanzibarskih babuški. Onaj tipičan big mama arhetip u šarenim haljinama.

Za stolom ispred svakoga stave flašu od pola kila vode i tanjir sa nekim bajatim perecama. Prvo mi bilo smešno, posle sam ih haso kao lud, obzirom da večera nije bila ni u planu da stigne tog dana.

Pre same svadbe, kolega i ja otvorismo flašu od pokilice vinjaka koju smo štekali za posebne trenutke. Znajući da su ovde ljudi sirotinja, a i većinski muslimani (mada su naši mladenci bili katolici), zabrinuli smo se da na svadbi neće biti alkohola, te okrenusmo našeg brata Ramadana preko koga smo i dobili poziv na svadbu. Uputili smo mu par kratkih, ali jasnih pitanja: “Oće li biti pića na svadbi? Treba li da ponesemo svoje?“, na šta nam je on odgovorio da će biti i piva i našeg omiljenog „Konjagija“ (džin od šećerne trske), kao i da nema potrebe da nosimo bilo šta. 

Međutim, kad smo došli tamo, skroz druga pesma. Nema kapi alkohola. I svi nam govore da će biti malo kasnije. Već solidno nervozni, jer nas polako pušta vinjak, cupkamo i nestrpljivo čekamo. Kad u neko jadno doba dolaze braća sa gajbama piva. Tačnije tri gajbe vrućeg piva.

Mi uzesmo tri flaše, jednu meni, drugu kolegi i treću Rami (koji ne pije). Sabismo mi po jedno i po pivo za jedno sedam minuta. Otišli do brajka tražimo dalje, kaže nema više to je to. Tri jebene gajbe piva na sto gostiju, da l’ nas neko ovde drka?

Svadba je bila na periferiji grada, u tri pizde materine, gde ne možeš da završiš ni flašu vode, a kamoli alkohol. Malo je povadilo priču kad smo upoznali lokalne bećare kojima smo dali ime Toma i Rođa. Ta braća su imali fazon 0,3 flajkicu neke zanzbarske baltik votke. Ali, u svakom slučaju, veliko razočaranje i duševni bol smo te večeri pretrpeli.

Nakon što su završili sa tim nekim ceremonijama koje su preuzeli iz američkih filmova, naša creva su se već počela u čvorove vezivati, s obzirom na to da smo došli tamo oko 19:00h, a ceremonija se završila oko ponoći.

U gluvo doba se pojaviše neki ljudi sa onim kuvarskim kapicama, reko, “Tooo, brajko moj, jebeš to što sam trezan, daj bar da ne umrem od gladi.” Stadoše kuvari u ćošak sa šerpama.

Odjednom nastade stampedo ljudi koji su oformili red dug 15 metara, k’o kad sam ček’o pohovani kačkavalj u menzi u Studenjaku četvrtkom... Stadoh i ja u red, dok sam došo ono jedva da je ostalo za po kutlaču od svega. Zavati mi ona domaćica kuvanu banančugu neku i malo oktopoda i kaže teraj miki, i to ti je mnogo... Od cele priče jestive su bile samo perece i oktopod.

Iako je tu konstantno gruvala neka muzika i baja animator se lomio da oraspoloži ljude, atmosfera je bila sablasna. Sa jedne strane sale sede mladini, sa druge mladoženjini. Kao dve zaraćene strane su se merkali. Samo sam čekao da skoči prva babuška i da krene opšte sranje.

Mlada ni mladoženja se ni u jednom trenutku nisu nasmejali, očigledno je bilo da niko na toj svadbi nije srećan i da su svi tu čisto da bi se ispoštovala ceremonija. Pitah ja tu par ljudi o čemu je reč, i saznam da je mala fasovala trudnoću i da je zbog toga cela priča više izgledala na saranu...

Da objasnim. Na Zanzibaru je zakonom zabranjeno stupanje u polne odnose sa osobom sa kojom niste u braku. Naročito u ruralnim delovima gde je sredina veoma konzervativna. Kod ovog konkretnog slučaja, mala je fasovala i njeni matorci su druknuli mladoženju u muriju i baja je ležao par nedelja, dok nije platio neke grdne pare da ga puste. Ali njegovim mukama tu nije kraj. On je u obavezi da roditeljima bukvalno plati otkup svoje buduće žene, da plati sve troškove svadbe i da obezbedi ženi i detetu novi dom i sve što ide uz to...

Sad mi je bilo jasno zašto se ovi sa mladoženjine strane nisu smejali, ali zašto sa mladine??? 

Zato što, braćo moja, trudnoća pre braka se u ovim sredinama smatra velikom sramotom za osobu, ali i za čitavu familiju. Koliko god ja ni dan danas ne shvatao ove načine razmišljanja kod ljudi, oni su itekako zastupljeni u mnogim mestima širom planete.

Mi smo banuli oko 19:00h, uleteli onako grandiozno sa smederevcem na ramenima. Bukvalno smo bili najveća atrakcija na svadbi, obzirom da smo jedini doneli poklon koji je veći od flaše vode, a pritom smo i jedini belci na svadbi. Međutim mladenci još nisu bili tu kad smo mi došli. Tek su banuli oko 20:00h.

I onda krenule te neke glupave ceremonije sve do ponoći, kad smo večerali. Iste sekunde kad su ljudi završili sa hasom, gasi se zika, svetlo, motaju kablove i zdravo. Ni doviđenja, ni hvala. Jedno veoma čudno iskustvo, u svakom slučaju. 

Burazeri moji, ne znate koja je ovo patnja. Zato vas molim da što više idete na naše svadbe, slave, rođendane i odvaljujete se od svega. Uvaljujte se slobodno, sve vam je oprošteno. Živi bili!

Filip Gačić svoje avanture šeruje na profilu @putosranje na Instagramu. Zapratite kako biste pročitali još priča.