Odrastanje uz nervni gas u komšiluku

Kada krene VHS snimak koji je mojoj porodici poslao "Program pripremljenosti u slučaju opasnosti od hemijskih zaliha" ( Chemical Stockpile Emergency Preparedness Program), ona prosto izgleda, isprva, kao loše odglumljeni nastavni video sa časa odbrane i zaštite iz devedesetih. Kao deo većeg sigurnosnog paketa — uključujući, neobjašnjivo, izolir-traku i makaze — sa ciljem da članovima zajednice pomogne da se u slučaju katastrofe "zaštite u sopstvenom domu", jeftina melodrama snimka gotovo da skreće pažnju sa njene nadrealne, kvazi-apokaliptične namene.

"Draga, jesi li čula nešto o vežbi danas?", javlja se proćelavi muškarac u neuglednom džemperu, promolivši glavu iz kuće tipične prigradske kuće.

"Ne. Ne, nisam. Misliš li da je ovaj put stvarno?", odgovara žena, podigavši pogled sa bašte u kojoj sadi nevene s iskrenim strahom u očima. "Hajdemo, deco, uđimo smesta unutra."

U daljini, sirene krešte i zavijaju dok u pozadini blešti jarkoplavo nebo.

Svi sede za kuhinjskim stolom stisnutih vilica, na ivici da počnu da se tresu dok na radiju pokušavaju da nađu stanicu za hitna obaveštenja. Da li se to stvarno dešava?

Udisaj. Stanka.

"Ovo je samo vežba sistema za hitno uzbunjivanje…", robotski ponavlja automatizovani glas preko zvučnika, a majka od olakšanja ispušta vazduh iz pluća.

Ufff. Bila je to samo proba. Porodica na video snimku je preživela današnji dan.

Ali šta će biti sutra? Šta je sa realnošću?

Sutradan će strah od katastrofe i dalje postojati. Sutradan ćemo možda svi biti izloženi nervnom gasu .

***

Okrug Medison, u državi Kentaki, bio je iz više razloga, idilično mesto za odrastanje. Ustalasala polja duvana, potoci sa blatnim dnom i šume zarasle u šipražje činili su nepregledne delove zemlje u koje smo mogli da piljimo i da ih istražujemo. Svake godine su budući kraljevi i kraljice maturskog bala paradirali glavnom ulicom pred veliku fudbalsku utakmicu, dok je zajednica mahala svojim sinovima i ćerkama.

Na pravi pogled, sasvim šarmantno.

Spokojni gradić kom sam poklonila srce, međutim, ima i neočekivano mračnu stranu — mračnu stranu koja izaziva zabrinutost čitavog sveta. Okrug Medison je, naime, dom jedne od dve poslednje aktivne zalihe hemijskog oružja u Sjedinjenim Državama , uključujući nervni gas (VX i sarin), kao i iperit.

Od na desetine hiljada tona smrtonosnog hemijskog oružja koje su Sjedinjene Države razvile (ali nikad nisu upotrebile) tokom Drugog svetskog rata, otprilike dva odsto drži se u bazi u Kentakiju, dok se u prvo vreme podiglo sedam drugih postaja širom Sjedinjenih Država.

Lociranom na prostranstvu od 14.600 jutara zemlje svega nekoliko kilometara od zadnjeg dvorišta mojih roditelja, u Vojnom skladištu Blu Gras ( Blue Grass Army Depot – BGAD) nalazi se 902 "igloa" nalik bunkerima punih oružja za hemijski rat ( otprilike 523 tone ), napravljenog isključivo da masovno osakati neprijatelja. BGAD služi kao spremište za iperit od 1941. godine, a nervni gas od ranih šezdesetih.

Nervni gas u svakom obliku postao je sinonim za onu vrstu beskrupuloznog hemijskog rata koji Sjedinjene Države danas gotovo u potpunosti osuđuje (Islamska država je samo jedna od terorističkih grupa za koju se tvrdi da je odnedavno počela da pribegava hemijskom ratu i upotrebi nervnog gasa). Nažalost, zaostavština iz vremena kad naša zemlja nije bila izričito protiv i dalje je prisutna.

Kad udahnete nervni gas, vaš nervni sistem gasi se delić po delić, da bi se disanje na kraju potpuno obustavilo i nastupila smrt. Čak i u malim dozama, što je vremenom osoba više izložena nervnom gasu, to su neurološka oštećenja ozbiljnija i trajnija. Iperit, s druge strane, istovremeno je i karcinogen i mutagen, tako da na plućima i koži žrtava izaziva brojne plikove i opekotine trećeg stepena. Oba su nedvosmisleno stvorena da ubiju — i teško ih je uništiti.

Dok sam bila dete, nisam mogla da pojmim opasnost i značaj supstanci lociranih u Vojnom skladištu Blu Gras, samo na skok, poskok i trk od mesta na kom sam pikala loptu i odlazila kod dečjeg zubara. Objasniti demilitarizaciju bojnih otrova deci nije bilo na listi prioriteta nijednog našeg školskog zvaničnika, a o zalihama se pričalo sa takvom pasivnošću da je izgledalo kao da nema razloga za zabrinutost. U razgovoru, zalihe su se uglavnom zvale prosto "nervni gas".

Na njihovo prisustvo mi je naglo skrenuta pažnja tek 11. septembra 2001. godine, posle višedecenijske borbe oko toga kako ih se rešiti.

Iz povećanog straha od potencijalnog terorističkog bombaškog napada na BGAD i izloženosti zajednice gasovima, moja srednja škola počela je da drži "vežbe zaštite od nervnog gasa" zbog naše velike blizine skladištu. Tokom ovih probnih vežbi, svi učenici bili bi nagurani u autobuse i kobajagi evakuisani iz grada, teorijski nas spasavajući od sigurne propasti koju bi izazvalo naše komšijsko hemijsko oružje. Protokol koji smo sledili ne bi bio od velike koristi usred prave katastrofe, ali za mene, to je imalo više lični značaj.

Sve mi je to najednom otvorilo oči i skrenulo pažnju na istinski uznemirujuću prirodu supstance u travom prekrivenim igloima u BGAD-u i ljude koji su radili na tome ih se reše — konkretno, Fondaciju Kentakija za zaštitu životne sredine.

Fondacija Kentakija za zaštitu životne sredine (KEF) zvanično je nastala 1991. godine naporima vođe pokreta Krega Vilijamsa, koji je radio na širenju informacija o zalihama bojnog otrova u okrugu još od 1984. godine. Nakon što se vratio iz Vijetnamskog rata, Vilijams se šokirao kad je saznao da Ministarstvo odbrane namerava da odloži preostalo hemijsko oružje u BGAD, gotovo nimalo ne mareći za zdravlje i bezbednost obližnje zajednice. (U ono vreme, druga predložena opcija bila je ispuštanje hemijskog oružja u okean, sa 32.000 tona nervnog gasa i iperita koji su već bačeni na taj način .) Njegova lična misija brzo je prerasla u pokret koji je, na kraju, uspeo da zaustavi prvobitni plan spaljivanja.

Čvrst narodski pristup organizovanju KEF-a pomogao je da se pokrene razgovor o najbezbednijem metodu kako se otarasiti oružja, sve vreme se protiveći spaljivanju koje bi ugrozilo zajednicu. KEF je postavio temelje za ujedinjenje po ovom pitanju koji bi se čuli širom zemlje, jer su se ugroženi gradovi i zabrinuti građani odasvud ujedinili i digli glas protiv spaljivanja hemijskog oružja.

Pogledajte i VICE dokumentarac "Eksperimenti na životinjama: u labaratoriji za majmune":

Kongres je 1997. godine ratifikovao sporazum Konvencije o hemijskom oružju , koji je naložio svim zemljama članicama da u određenom roku unište hemijsko oružje i postrojenja za njihovu proizvodnju. Ključno pitanje brzo je postalo glavna briga: Kako to — tačno — uraditi u Kentakiju?

Nakon mnogo godina neslaganja, večito bušnih bunkera , nepristajanja na tuđe uslove i debata koje su se svodile na nadvikivanje, zvaničnici su se na kraju odlučili za (relativno nov) metod oksidacijom superkritične vode kao najboljim načinom za neutralizaciju zaliha u BGAD-u. Ovaj proces funkcioniše tako što gura vodu preko njene termodinamičke kritične tačke, nakon čega ona postaje tečnost sa svojstvima koja joj omogućuju da odbaci štetni otpad poput halogenih materija i, da, nervnog gasa.

Bacanje? Spaljivanje? Zaboravite. Kreg Vilijams — i zajednica — su pobedili.

***

Teško je proceniti je li bolje to što u detinjstvu uglavnom nisam bila svesna hemijskog oružja oko sebe. Na kraju krajeva, bila sam (i još sam) sklona tome da brinem oko svega i svačega, tako da bi me svest o tome da su ove hemikalije povremeno i neopaženo curele na svega nekoliko kilometara od mene maltene ubacila u stanje katatonije.

Ipak, čudno mi je što i dalje gajim toliko uspomena iz detinjstva na posete BGAD-u — kad sam nekom poklonila plakat za Matchbox 20 na žurci kraj bazena na teritoriji baze ili kad sam izgubila na takmičenju u limbo densu tokom svadbene proslave u oficirskom klubu skladišta — sa samo blagom svešću o tome da su se u mojoj neposrednoj blizini nalazili smrtonosni bojevi otrovi. (Dotični civilni ulaz u bazu našao se pod strogom stražom nakon što je u julu neuračunljivi strelac otvorio vatru na dva vojna centra u Čatanugi, u Tenesiju, ubivši petoricu oficira na dužnosti.)

Posle 2005. godine, postignut je brz napredak u izgradnji "Prvog postrojenja za uništenje hemijskih agenasa Blu Gras", u kom će nervni gas iz zaliha hemijskog oružja koje se drži u Kentakiju biti bezbedno uništen uz pomoć tehnologije oksidacijom superkritične vode.

Usvojeni plan, čini se, odgovara svim učesnicima, od kojih su mnogi deo robusnog Savetodavnog odbora zajednice za uništenje hemikalija. Sačinjena od izabranih predstavnika, stručnjaka za zaštitu životne sredine, vojnog osoblja i drugih, ova radna grupa bavi se osetljivim pitanjima neverovatno složene izgradnje i sistematizacije postrojenja.

"Svi zaista vredno rade zajedno, atmosfera više nije tako neprijateljska kao što je nekad bila", rekao je Vilijams. "Vojska sada shvata da zajednica ima svoj glas i da je važno poslušati ga. Nisu to shvatali dugo vremena."

Naravno, ne slaže se svako sa izabranom metodom uništenja. Penzionisani pukovnik Džek Edvards, bivši komandant Vojnog skladišta Blu Gras sve do 2002. godine, i dalje veruje da bi spaljivanje bilo bolje rešenje.

"Federalne odbornike iz Kentakija obrlatila je marginalna grupa radikalnih katastrofičara koji nikad nisu imali poverenja u vladu. Oni se plaše dima od spaljivanja", napisao je pukovnik Edvards u mejlu. "'Ako gori, onda mora da proizvodi toksični oblak!' A naprotiv: čistije je od većine elektrana. Međutim, ova manjinska grupa ljudi uspela je da osvoji pažnju vlade i zahtevala je nešto drugo. Ne sme da bude dima. I tako smo dobili eksperimentalni postupak koji nije dokazan na širem planu." (Važna napomena: pukovnik Edvards je otac mog dečka iz srednje škole.)

Neutralisanje hemijskog oružja je spor proces i još mnogo godina neće biti u potpunosti dovršen. Iperit se pokazao kao posebno problematičan jer se stvrdnuo u posudama u kojima se čuva, što znači da ne može da se obradi uz pomoć iste tehnologije uništenja kao i nervni gasovi. Umesto toga, detoniraće se tehnologijom eksplozivnog uništenja, metodom pomoću koje se hemijsko oružje (jeste, dobro ste pretpostavili) diže u vazduh u kontrolisanom okruženju. Sličan pristup primeniće se da bi se uništile zalihe stvrdnutog iperita i u Pueblu, u državi Kolorado.

Trenutno se očekuje da će svo oružje koje se drži u BGAD-u biti uništeno do 2023. godine, a plan je da projekat bude okončan do kraja 2026. godine — maltene deset godine nakon roka koji je Kongres 2007. godine odredio za 2017. godinu. Ostaje da se vidi hoće li rok biti pomeren (ili će Kongres samo predložiti produženje prvobitnog datuma).

U čast proslave 25. godišnjice od osnivanja Fondacije Kentakija za zaštitu životne sredine i njihove decenijama duge borbe, ova grupa snimila je dokumentarac po imenu NERV, koji će publiku upoznati sa "realnošću neodgovarajućeg pristupa uništenju bojnih otrova i opasnosti koje oni predstavljaju za male gradove i zajednice širom planete."

Sve dok ne budu u potpunosti uništeni, međutim, svi mi koji imamo veze sa Kentakijem sada iščekujemo— sa nadom u srcima — pozitivan ishod. Čekamo godinu kad taj paket "zaštite u sopstvenom domu" više ne bude stizao tačno kao sat. Godinu kada će zalihe hemijskih otrova zauvek nestati. To će možda biti godina kada ću ozbiljno početi da razmišljam o povratku kući.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu