"Dnevnik incesta" je brutalno iskrena ispovest ćerke koju je silovao otac

Tekst je objavljen na Broadly

Šta znači želeti? Moderno je, u poslednje vreme, govoriti o "požudi" (posebno "ženskoj požudi"), ali romantizovanje te reči prikriva telesnu konfrontaciju senzacija, načine na koje je ona istovremeno direktna i zbunjujuća. Žudnja stvara atmosferu blagog nagoveštaja, nečeg senzualnog i neodređenog; požuda je drčna prava linija. Ili makar tako deluje. Ali nešto što deluje kao direktna emocija — ne postoji prostija reč koju mogu da upotrebim od požude — često izaziva mučne komplikacije. Kada želite stvari koje su "loše" po vas. Kad istovremeno želite dve suprotstavljene stvari. Kad razumete zašto želite stvari za koje znate da su loše po vas — kad možete da razlučite psihološke i sociološke impulse koji izazivaju želju koju ne biste smeli da osećate — ali uprkos tome nastavljate da ih želite.

Dnevnik incesta, anonimni memoari objavljeni u izdanju FSG-a, postavljaju ova pitanja ali, na svoj opušteno spokojan, bistrooki i brutalan način, ne pokušavaju da odgovore na njih. Tanušna i s odbojnom sivkasto-smeđom koricom, knjiga se sastoji od niza mučnih vinjeta o tome kako je otac silovao i zlostavljao autorku od njene treće do 21. godine, ali najneprijatniji trenuci u njoj nisu jezivi, često nasilni opisi silovanja. Umesto toga, to je autorkino insistiranje, iznova i iznova, tokom čitave njene iskrene ispovesti o fizičkom i psihološkom mučenju kojem je bila izložena, da je ona "želela" svog oca. Pričajući na samom početku knjige o "bajkama o incestu između oca i ćerke", ona postavlja problem koji će kasnije rasvetliti, ali nikad do kraja razrešiti: "Ćerke su upravo onakve kakve očekujete da budu: užasnute seksualnom navalentnošću svojih očeva. One rade sve u svojoj moći da ih izbegnu. Ali ja to nisam uradila. Dete ne može da pobegne. A kasnije, kada sam mogla, već je bilo prekasno. Moj otac je kontrolisao moj um, moje telo, moju požudu. Želela sam ga. Odlazila sam kući. Vraćala sam se po još."

Priča odatle neprestano skače kroz vreme i vraća se, ali autorka uvek pred sobom ima jasan cilj sa svim tim neprijatnim detaljima; svaki je trenutak vredan prepričavanja. Ona opisuje "poslednji seks sa svojim ocem" u porodičnoj vikendici na plaži: "Prve dve noći nisam mogla da prestanem da masturbiram, razmišljajući o tome koliko mi je otac blizu… Nisam mogla da se suzdržim. Želela sam i nisam želela da uđe kod mene i pojebe me. Treće noći je to i uradio." Ona opisuje brojne prilike u kojima joj je otac pretio, povređivao je i silovao, ali opisuje i emotivne i fizičke posledice svega. Ona opisuje kako ju je otac vezivao za stolicu i zaključavao u plakar i kako se osećala zahvalno kad bi je oslobodio. Ona opisuje kako je videla da njen otac jebe njenu majku i kako je osećala zavist. Ona opisuje kako je crtala crteže na kojima su devojčice nabijene na nebodere; kako su morali hitno da je nose u bolnicu zbog stomačnih bolova; kako su nastavnici bili zabrinuti za nju, ali nikad ništa nisu preduzeli po tom pitanju; kako njena majka, koja je bila depresivna i opsednuta konjima, takođe ništa nije preduzela. Ona opisuje kako se osećala usamljeno u porodici prijateljice iz detinjstva, u prisustvu "oca koji je bio samo otac i ćerke koja nije bila ništa više od ćerke". Ona opisuje kako je njena majka izjavila da bi volela da autorka nikad nije ni rođena. Ona opisuje aferu koju je imala sa mnogo starijim muškarcem dok je boravila godinu dana u Čileu, što je situacija takođe ukorenjena u porodici i tajnovitosti, i za koju kaže da je bila "povratak na mesto zločina". Ona opisuje kako je znala "kako da ostavi svoje telo za sobom" kad ju je silovao kolega posle izlaska. Ona opisuje kako je, tokom svog dvanaestogodišnjeg braka, pokušavala da održava "domaćinstvo bez seksa". Ona opisuje, konačno, neku vrstu iskupljenja, ali čak i ono pravi pun krug i vraća se na incest, stvar od koje ne može da pobegne.

Više nego jednom, autorka se osvrće na trenutak ispovesti pun nade — porodičnoj prijateljici, majci, baki — samo da bi je osoba kojoj se poverila ignorisala. U drugim slučajevima poveravala se nekom drugom, ali je detalje zadržale za sebe, čineći da sve deluje manje brutalno nego što je bilo. (Neuspeh eufemizma zlostavljanje u tim trenucima postaje očigledan.) Pri početku knjige ona se suočava sa ocem, a on joj se iznova izvinjava i plače. Potom je zove.
Rekao mi je da ako budem istrajavala u optužbama da me je silovao, više mu neću biti ćerka.

On kreće da se žali porodici i prijateljima; autorkin deda pokušava da je smesti u instituciju za mentalno obolele, a njen brat doživljava nervni slom za koji se ona oseća krivom. Na kraju povlači "optužbe", izjavivši da mora da ju je silovao neko drugi.
Ispovest koja sledi načinila bi tu tvrdnju smešnom da sve nije tako tužno. U napomeni na početku knjige, urednik Lorin Stajn opisuje odluku FSG-a da je objavi: pored toga što je "umetničko delo" i, uz malo sreće, "izvor nade i potvrde za druge", piše on, "situacija koju opisuje (iako stalna tema u umetnosti i mitologiji) retko je bila opisivana na ovaj način, iznutra ka spolja." I zaista, Dnevnik incesta ima mnogo sličnosti sa drugim narativima o incestu — tajnovitost, sramota, specifičnost psiholoških i društvenih reperkusija — ali autorkin nepokolebljivi naglasak na incestu i njegovim posledicama izdvaja Dnevnik incesta od drugih dela. Incest je često tema, sveprisutna motivacija ili objašnjenje, ali retko poenta.

Naravno, postoje razlozi za to. Tabu incesta je realnost i izbor autorke da ostane anonimna ne iznenađuje; u uvodnoj napomeni, ona piše: "Promenila sam mnoge specifičnosti kako bih sačuvala svoju anonimnost. Ali nisam menjala suštinu. Molim čitaoca da poštuje moju želju da ostanem anonimna."

Uprkos tome, rane reakcije na knjigu bile su razočaravajuće konzervativne, ističući potencijalni skandal ili štetu koju može da izazove. Jedan naslov glasi, "Izdavač Harija Potera planira da objavi memoare devojčine osamnaestogodišnje zlostavljačke veze s ocem" (U Velikoj Britaniji će knjigu objaviti Blumsberi, ali pored toga nema nikakve veze sa Harijem Poterom). Pozivajući se na "uznemirujuće" memoare Margo Fragozo iz 2011. godine Tigar, Tigar, recenzent Glouba i Mejla primećuje: "Kritičari su sasekli roman Tigar, Tigar zato što je bio ekvivalent dečje pornografije i s pravom se zapitali ko bi to čitao. Vrlo je verovatno da će neki čitaoci imati istu odbojnu reakciju na Dnevnik incesta: knjiga je više nego plastična u opisima, što je problematično." U Njuzviku, Lisa Švarcbaum nazvala ju je "marketinški zahvalnim doprinosom lukrativnom biznisu memoara o lečenju i izlečenju. A sa sobom nosi dodatnu atraktivnost po izdavača, zato što je nešto što će čitalac poželeti da zafrljači preko sobe, a potom prosledi drugima zbog prljavštine i šoka čitavog iskustva."

Ove ocene zvuče pomalo apsurdno, ako ne i uvredljivo. Pod jedan, FSG deluje kao da ima veoma skroman marketinški plan, koji je maltene nepostojeći mimo prepuštanja da delo govori samo za sebe. (Čula sam za knjigu zato što se promo-primerak pre mesec dana zatekao u mom sandučetu; nisam dobila nijedno od napadnih saopštenja za medije koji obično prate neku knjigu, pogotovo kad su ženski memoari o traumi u pitanju.) Što je još važnije, međutim, ovi ustupci pokazuju autorkin napor da iskreno ispita sve što joj se desilo — a desilo se i mnogim drugima — zarad pristojnosti i temeljitosti. Pomenute kritike jasno daju do znanja da vrlo malo ljudi ume da govori o incestu — kao i zašto je knjiga poput ove preko potrebna.