Intimne fotografije žena: Između hrabrosti i samoprezira

Mari Hald je danska fotožurnalistkinja koja fotografiše žene na način na koji ne ume svako. Ova dvadesetdevetogodišnja fotografkinja ima način na koji prilazi ženama koje svi poznajemo, ali čije borbe konstantno ne uspevamo da razumemo, bilo da su u pitanju borbe oko rodnog identiteta, poremećaja ishrane ili prostitucije.  

"Nikad ne vidim sebe samo kao neku fotografkinju koja fotografiše žene. Mislim, ja jesam žena i ja jesam fotografkinja, ali pre nekog vremena, kustos moje izložbe o devojkama sa anoreksijom je prokomentarisao činjenicu da su uvek ženske priče te na koje se koncentrišem. To nije izbor koji pravim svesno, ali možda jednostavno osećam jaču vezu sa tim pričama, jer na neki način osećam povezanost sa njima" kaže Mari .

"Moje fotografije se uvek bave nečim što je blisko mom srcu, ali se takođe trudim da radim priče žena koje mogu dovesti do nekih promena. To su žene koje se bave protiv predrasuda, koje žele da se obrati pažnja na neki veliki problem, ili žene čiji je poziv u pomoć, poziv na akciju."

Za ovaj članak, Mari Hald je pregledala svoju arhivu i izabrale neke od njenih omiljenih radova. Objasnila nam je zašto su priče ovih žena posebne i vredne pričanja i kako je bilo fotografisati te žene. 

Boni je tridesetdevetogodišnja majka koja ima troje dece. Živi od seks rada. Počela sam da je fotografišem tokom mog poslednjeg semestra u Danskoj školi za medije i novinarstvo. Boni je uvek sanjala kako će jednom ispričati svoju priču i pokazati ljudima da je mnogo više od "obične kurve". Ona je pre svega osoba i majka koja bi sve uradila za svoju decu.

Ovaj projekat je trajao dve godine i nekako se desilo da su baš te dve godine bile jako turbulentne u mom ličnom životu. Dobrim pričama je potrebno vreme da se ispričaju. Bila sam kao član njihove porodice i često se dešavalo da prespavam u njihovom domu kako bih ujutru otpratila Boni na posao. Poznavala sam je već godinu dana kada je nastala ova fotografija. Postale smo jako bliske. Najbitnije je da mi veruju i kada zadobijem to poverenje, to mi najviše znači.

Boni posprema kuću između dve posete klijenata. Tokom dana sam videla mnogo muškaraca koji dolaze i odlaze. To je baš teško posmatrati. Pomagala sam joj malo, otvarala vrata i služila vodu i pivo. Kuća je uvek bila čista kao suza. I uvek je mirisalo na sveže opran veš.

Mislim da mi, žene, uvek stremimo ka savršenstvu. Vidim to kod mojih vršnjakinja, drugarica i naravno, kod sebe. Mnogi mi govore da je ta vrsta stresa jednostavno normalna kada si u dvadesetim jer je to doba kada lutaš unaokolo i trudiš se da nađeš pravi put. Ali kada se osvrnem, osećam se kao da se nešto promenilo. Sve više mojih drugarica doživljava nervne slomove. Odustaju od školovanja, uzimaju antidepresive i razne druge terapije. Ono što nas vuče na dno je zapravo to što mislimo da svet od nas očekuje da donosimo savršene odluke u svim životnim sittuacijama.

Kada pogledam moju generaciju žena shvatam da se sve neprestano trudimo da prevaziđemo samoprezir, koji su nam nametnula očekivanja društva. Trpimo pritisak da izgledamo lepo, da se nosimo sa tuđim problemima i da budemo posbene. Nama je predodređeno da budemo mršave, pametne, zgodne, dobre devojke i da imamo zdrav društveni život. Fotografisala i pričala sa svojim drugaricama i drugim devojkama moje generacije o tome šta se dešava kada sve ovo postane previše.

Tereza, 24

"Živimo u vremenu u kom žene non stop moraju da se dokazuju. Osuđuju te na osnovu svih postupaka koje napraviš, a ne na osnovu tvog karaktera i onoga ko si. U našoj kulturi koja je skocentrisana na rezultate, sebe ceniš samo na osnovu onoga što si postigao. 

 Ceo taj kliše koji govori da bi trebalo da radiš ono što voliš – to je tako lako reći. Nisam sposobna da se osetim srećno, ni da volim to što radim. Nekim danima, sve je mračno i haotično, život je čini trivijalno i beznačajno. Većinu vremena provodim šetajući i razmišljajući. Nisam prisutna na ovoj planeti, mentalno. Svega mi je previše."

Ana Katrin, 21

"Pre nego što sam osnovala svoju kompaniju, Body Fitness, uopšte nisam bila zadovoljna svojim telom. Imala sam manjak samopouzdanja još otkad sam bila tinejdžerka, nikada mi se nije sviđalo moje telo. Većina mojih drugarica imala je ta tipična mršava, elegantna tela, a stalno se žalila kako je debela. "Ako si ti debela, šta sam onda ja?" Mislila sam u sebi. Kada sam preuzela kontrolu nad svojim telom, sve se promenilo". 

Mlade žene i njihov odnos prema telu je tema o kojoj stalno mislim. Pokišavam da zamimslim kakva bih ja bila da sam odrastala u ovo vreme koje je preplavljeno plastičnim telima mnogo više nego kad sam ja pre deset godina bila tinejdžerka. To je dovelo da provedem celo leto 2015. u gradu Malavi u Poljskoj u centru za devojke koje se bore protiv anoreksije.

Kaija(19) i Karolina (18) su postale najbolje durgarice tokom boravka u ovom centru. One boluju od anoreksije dve i tri godine. Na ovoj fotografiji, rešile su da podele cigaretu pre spavanja.

Agata (17) gleda kroz prozor jedne kućice u kojoj je smešteno 16 devojaka. Kada ljudi vide ovu fotografiju, često mi kažu "Vau, pa ona izgleda kao pravi model."

Posle svakog obroka, devojke moraju da sede još sat vremena za stolom pre nego što ustanu. Ovo je metoda koja sprečava da odmah odu u toalet i povraćaju.

Ovu fotografiju sam napravila jednog dana odmah nakon doručka. Na njoj je Agata(17) koja sedi u dvorištu. Ona se ljuljala napred-nazad i borila sa glasovima u sebi koji su joj govorili da je pojela previše. Mnoge devojke anoreksiju opisuju kao glas koji živi u njima. Često ga zovu Ana.

U decembru prošle godine otišla sam u Pakistan da uradim zadatak. Pored ostalih stvari, fotografisala sam i razvoj rastuće trans zajednice.

Ono što mi je bilo veoma posebno u ovom mestu je činjenica da njeni stanovnici na trans ljude gledaju kao na neku vrstu svetih figura, uprkos stigmi koja prati ovu zajednicu. Zapošljavanje ovih ljudi kao plesača na venčanjima, krštenjima i drugim događajima je duga tradicija koja se praktikuje.  Na ovoj fotografiji glumac Laki izvodi svoju tačku.