Marky Ramone: Poslednji živi Ramons

Fanovi Ramonsa širom sveta znaju da je pevač Džoi Ramon patio od opsesivno kompulsivnog poremećaja. Znaju da je gitarista Džoni Ramon bio tvrdokorni republikanac i hodajući oksimoron. Panker koji je voleo Niksona i Regana. Znaju da bi basista i glavni autor Di Di Ramon uzeo svaku drogu koji bi mu ponudio. Ono što možda ne znaju je da je Džoni bio posvećeni rasista koji je šamarao devojku i besomučno začikavao Džoija, i da je kod Fila Spektora vodio političke rasprave sa Alom Luisom (glumio dedu u The Munsters). I da se Di Di, šta god on tvrdio, nikada nije borio u Vijetnamu. Ili da Džoi toliko nije vodio računa o ličnoj higijeni da je u više navrata morao da bude hospitalizovan.

Marki Ramon (rođeno ime Mark Bel) otkriva sve ovo, i više od toga, u veoma zabavnoj autobiografiji, Pank Rok Blickrig, u kojima do detalja opisuje uspon iz opskurnosti u Bruklinu do pijedestala za bubnjevima, sa ranim hard rok herojima Dust, pre nego što je sebe uvalio u pank pokvarenost Njujorka, preko bendova Wayne County & The Back Street Boys, Richard Hell & The Voidoids, i na kraju u Ramonsima. Bel je 1978. zamenio originalnog bubnjara Tomija Ramona, na njegov predlog, neposredno pre nego što je bend snimio album Road to Ruin, na kojem se nalazi više klasika, kao što je I wanna be sedated. Nije ni Marki u ovoj knjizi baš neka cvećka. U jednoj anegdoti opisuje kako je mrtav pijan kolima uleteo u jednu prodavnicu nameštaja, a u drugoj kako je stavio čivavu svog prijatelja u zamrzivač. A govori i o tome kako ga je dugogodišnja borba sa alkoholizmom koštala posla u Ramonsima.

Džoi, Džoni, Di Di i Tomi su sada pokojni, ali njihova pank legenda – kao i Marki – živi dalje. On samo želi da se sazna istina. „Sve je to istina", insistira Marki. „Morao sam da napišem ovu knjigu jer sam želeo da pobijem sve glasine i preterivanja."

Noisey: Koja su najpogrešnije predstave o Ramonsima koje si želeo da pobiješ u knjizi?

MARKI RAMON: Da je Fil Spektor uperio pištolj u nas u studiju, nije. Nosio je oružje, ali ga nikada nije uperio u nas. I nismo stvarno bili braća (smeh). Ali sam takođe želeo da ljudi upoznaju moju ličnost, i ličnosti ostalih članova benda, da saznaju kakvi su zaista bili. Takođe sam želeo da dokumentujem ono što se zaista događalo tokom snimanja Rokenrol gimnazije, i kasnije, Rokenrol holu slavnih. Ne želim da kritikujem knjige ostalih Ramonsa, ali nisu bile toliko sveobuhvatne kao moja.

Detaljno opisuješ ličnosti ostalih Ramonsa i njihove međusobne odnose, kao i odnos prema tebi. Mnogo toga ih ne prikazuje u laskavom svetlu. Da li si namerno čekao da preminu pre nego što objaviš knjigu?

Ne. To uopšte nije razlog. Samo sam želeo da ispričam svoju priču. Ponavljam, čitao sam ostale knjige, i mislim da u njima ima mnogo preterivanja. To me je inspirisalo. Hteo sam da ispravim stvari.

Kasniji članovi Ramonsa, kao što su Riči i Si Džej su i dalje sa nama, ali ako govorimo o klasičnoj postavi iz sedamdesetih i početka osamdesetih godina, ti si poslednji preživeli Ramon. Sigurno čudan osećaj.

Pa, ja sam poslednja veza sa originalna četiri Ramonsa jer sam sarađivao s njima tokom sedamdesetih. Ne osećam odgovornost zbog toga, ali rado održavam tu muziku živom. Mislim da su te pesme suviše dobre da ne bi bile svirane. Zbog toga sam okupio veoma uigran bend (Blickrig Marki Ramona) i time se bavimo. Peva mi Endrju V.K, on je sjajan izvođač. Ali ne želim klonove u bendu. Želim da muzika zvuči kao Ramons, ali ne želim da vizuelno izgledaju kao Ramons.

Imaš li neku teoriju zašto su te kao dete privukli bubnjevi, a ne gitara ili bas?

Elektronika me nikada nije posebno zanimala, da tako kažem. Ali kada su Bitlsi bili na televiziji, majka me je pozvala u dnevnu sobu da gledam. I to je bilo to. Želeo sam da budem Ringo. Zbog toga sam počeo da sviram bubnjeve.

Rano si uspeo. Dust su potpisali ugovor sa izdavačkom kućom kada si imao nepunih 18 godina.

U to vreme smo bili jedan od prvih hevi metal bendova u Americi. Svirali smo veoma žestoko i brzo, mislim zbog toga što smo živeli i odrastali u Bruklinu. Svi smo se poznavali i voleli smo istu vrstu muzike, i rezultat toga je bio Dust. Otac je želeo moju diplomu srednje škole na zidu, i kada sam to završio, prepustio sam se njujorškoj pank sceni.

Tvoj bivši kolega iz benda Dust Riči Vajz je kasnije producirao prva dva albuma grupe KISS, zajedno sa tekstopiscem Dust Kenijem Kernerom. I ti i Džoi ste bili fanovi benda KISS, što se nekako ne uklapa u jednostavnost nastupa i stava Ramonsa.

Da, gledao sam KISS nekoliko puta, u ranim danima. Još se nisu razvili, ali na kraju su zaokružili imidž i postali mnogo uvežbaniji. Ali uvek sam mislio da su im pesme zaista dobre. Imali su zarazne teme, pesme su im bile kratke, a tekstovi su se obraćali mladima, slično Ramonsima. Štaviše, KISS su obradili našu pesmu Do you remember Rock N' Roll radio? i mislim da su to dobro uradili. Bili su tu od početka, baš kao i Ramons i Njujork Dols.

U jednom trenutku si bio na audiciji za članstvo u Dolsima. Da li se ikada zapitaš šta bi se dogodilo da su te primili? Misliš li da na kraju ne bi postao Ramons?

Bio bih i u jednom i u drugom bendu. Dolsi su se raspali tri godine kasnije, zbog droge i ostalog, i možda bih na kraju završio na istoj poziciji. Ali Džeri Nolan je dobio posao i zaslužio ga je. Ja sam svirao u drugim njujorškim bendovima.

Kao Estus, bend koji je snimio album sa menadžerom i producentom Roling Stonsa, Endrjuom Lugom Oldhamom. On je pokušao da te navede na trojku sa nekom ženom…

Endrju sada živi u Kolumbiji, i videli smo se kada sam bio tamo. Ali nikada nismo razgovarali o toj večeri. Ja ne volim trojke. Imao sam svega 19, 20 godina, i za mene je to bila neobična situacija i delovalo mi je pomalo čudno. Ali okanuli smo se toga i nastavili da snimamo album.

Kasnije si postao član benda Ričarda Hela, The Voidoids, i svirao na čuvenom albumu Blank Generation. U knjizi pišeš da je naslovna pesma bila prva koja su svirao a da te je navela na razmišljanje. Ima li danas ta pesma drugačije značenje nego onda?

U to vreme, Njujork je bio baš olupan. Đubretari su štrajkovali, posvuda se pucalo na policajce, ulice su bile pune beskućnika. Vašington nam je rekao da se nosimo, tako da jeste, pripadali smo „tupoj generaciji". Da li to osećam danas? Mislim da ta pesma više govori današnjoj omladini koja je u tom položaju. Ali mi smo se prenuli i izvukli se iz toga. Održali smo se svirajući i vežbajući, i srećom smo se izvukli iz tog načina razmišljanja.

Da li misliš da je Ričarda Hela iznenadilo to što si napustio The Voidoids?

Mislim da jeste, ali gitaristu Boba Kvina je iznenadilo još više, jer mu se stvarno sviđalo kako sviram. Kada sam otišao iz grupe, rekao je da više nije bilo isto. Ali stvar je u tome što Ričard nije voleo da ide na turneje. Kada smo se vratili sa turneje sa bendom Kleš, on je samo hteo da kulira. Ja sam želeo da nastavim da idem na turneje. Ali on je imao problem sa drogom, a kada si na turneji, teško je uspostaviti kontakte koji bi te snabdevali onim što ti treba. Mislim da je to bio njegov razlog. Ali tada je Tomi rekao Di Diju da me pita da li želim da dođem u Ramonse.

Onda si imao sastanak sa Džonijem na kom ti je izneo pravila bendu, pre nego što si uopšte zasvirao na audiciji. Izgleda da je to odredilo atmosferu u Ramonsima. Džoni je imao mnogo pravila.

Pa više je lajao nego što je ujedao. Jesmo li se povinovali njegovim pravilima? Ne. Bili smo prijatelji, ali smo imali suprotna politička uverenja. Džoni je bio takav kakav je bio, i to precizno opisujem u knjizi. Opisujem kakav sam ja, kakvi su bili Di Di i Džoi. Nisam se ni na koga okomio, jer i sebe iskreno opisujem.

Džoi i Džoni su konstantno bili u sukobu, da bi na kraju potpuno prestali da razgovaraju. Stekao sam utisak da si imao malo više simpatija za Džoija, jer su većinu njegovih problema izazivale stvari koje nije mogao da kontroliše, kao što je opsesivno kompulsivni poremećaj, dok su Džonijevi problemi poticali od njegove ličnosti.

Da. Džoi je bio introvertan i veoma stidljiv. Bio mu je potreban neko u bendu s kim bi mogao da razgovara, jer nije mogao da razgovara sa Džonijem, a Di Di je uvek bio van sebe. Ali bili smo složni. Džoi je takođe uvek imao problema sa zdravljem, pa sam se i zbog toga saosećao sa njim. Ali kada bi se popeo na scenu, vladao je njom.

Kada si došao u Ramonse, da li te je iznenadilo otkriće da je Džoni rasista koji tuče devojku?

Pa, ne volim fanatike, niti muškarce koji udaraju žene. Tako da mi se nije dopadalo što je bio anti-semita i često koristio pogrdan izraz za Afro-Amerikance. Mene su roditelji vodili na prvi marš na Vašington, prvi veliki marš za ljudska prava, još 1963. godine. Odrastao sam u porodici u kojoj nije važno koja ti je boja kože ili koje si veroispovesti, dokle god si dobar čovek. Tako da me je iritiralo kada Džoni bljuje te stvari.

Džoi je bio Jevrejin, tako da ni on sigurno nije bio oduševljen.

Džoi je to mrzeo. Uvek je zezao Džoija i našeg tur menadžera, nazivajući ih „rabinima", jer su bili Jevreji. Ako bi Džoi prilazio kombiju, a Džoni već sedeo na prednjem sedištu, rekao bi „evo rabina". Ja bih Džonu rekao, „dobro, de, dosta". Kada ismevaš ljude samo da bi se zabavio, to može da postane opasno. Može da dovede do nečeg drugog – do neke drugačije vrste mržnje.

Da li je bilo trenutaka kada si poželeo da se umešaš kada bi se Džon svađao sa svojom devojkom Roksi i kada bi počeo da je šamara?

Jednom sam bio prisutan kada se Di Di potukao sa svojom ženom Verom i rekao sam mu da više to ne radi. Ali Džoni i Roksi su se tako ponašali kada su bili sami i kada ih niko nije gledao.

Kada su Ramonsi snimali album End Of The Century u kući Fila Spektora, Džoni je vodio političke rasprave sa Spektorovim prijateljem, dekom Alom Luisom iz The Munsters. To je sigurno bila veoma nadrealna scena.

Uvek. Džoni je bio republikanac i nije voleo emigrante, nije voleo ovo, nije voleo ono, ali Deka ga je postrojio.

Mnogi su stekli utisak da se Di Di borio u Vijetnamu, iako nije. Je li on sam pokrenuo te glasine?

Da. Izvadio je slepo crevo, pa je imao ožiljak. Uvek bi ga pokazivao i govorio „ovo sam zaradio u Vijetnamu (smeh)". Ponekad bi promenio priču i govorio da ga je stekao u obračunu noževima. Di Di je imao veoma detinjastu, bujnu maštu. Ali zbog toga je bio tako sjajan autor pesama.

U knjizi ne izbegavaš svoju borbu sa alkoholizom. Da li je bilo teško pisati o tome?

Morao sam o tome da pišem, zato što je tako bilo. Nisam želeo da se predstavim kao jedini anđeo u bendu, i ako to pomogne nekome ko ima isti problem, biće mi drago što sam bio od pomoći. Nije me sramota od toga.

Tokom svojih alkoholičarskih dana, u jednom trenutku si čivavu strpao u frižider na deset minuta. Da li ti je žao zbog toga?

To stvorenje je bilo pravi davež. Neprekidno je lajala i stalno me grizla za članke, svaki put kada bih došao kod tog tipa. Dozlogrdilo mi je. Hteo sam da je ohladim, pa sam je stavio u frižider. I to ne u frižider, već u zamrzivač. Kada sam je izvadio, malo se tresla i više nije lajala. Umesto da je udarim, pružio sam joj priliku da se prilagodi. Upalilo je.

Ne verujem da ćeš takvim pričama da stekneš mnogo prijatelja u udruženjima za zaštitu životinja kao što je PETA.

Pa, to se dogodilo pre nego što su svi postali politički korektni.

J. Bennett je intervjuisao i Džonija Ramona 2003, oko godinu dana pre smrti. Nosio je havajsku košulju.