Stres nam uništava sposobnost da planiramo

Kraj je radnje nedelje, fizički ste i psihički iscrpljeni. Šef vas je „zamolio“ da radite preko vikenda jer kolege zabušavaju, a kad se vratite kući, partner se ljuti što ste preuzeli tolike obaveze na poslu.

Pada vam na pamet da se planirano putovanje bliži, još samo mesec dana, a još ništa niste isplanirali. Avionske karte nisu rezervisane, obilasci atrakcija nisu ugovoreni, a ni šefu ništa niste najavili. Smeši vam se kompletna katastrofa ako se ne saberete i utanačite sve to što ste načelno dogovorili.

Ipak, niste sposobni ništa da isplanirate. Znate da je neophodno, ali muka vam je i od same pomisli da sad nešto unapred odlučujete.

Zašto se to dešava? Zašto nas porast stresa sprečava da planiramo? Nova istraživanja bave se ovim fenomenom iz perspektive mehanizama samokontrole. Zaključci sugerišu da se suvišnog stresa moramo lišiti ako želimo da održimo kakvu-takvu kontrolu nad sopstvenim životom.

Planiranje je sposobnost koja nas deli od ostalih životinja. Za razliku od njih, mi nismo prinuđeni da se oslanjamo samo na instinkt i živimo od trenutka do trenutka. Mi fleksibilno razmišljamo, predviđamo događaje koji će uslediti, žrtvujemo sadašnji komfor u korist ciljeva koji leže u budućnosti.

Ova sposobnost nam omogućava samokontrolu, strateško odlaganje donošenja primamljivih izbora u slučaju da predviđamo još povoljniji ishod na duge staze. Jedno poznato istraživanje rangiralo je decu po sposobnosti da odlože gratifikaciju i zaključilo da ona bolje kotirana imaju bolje izglede da u životu ostvare uspeh, kako na profesionalnom tako i na društvenom nivou. Takođe, postoje dokazi koji ukazuju na to da ekonomija bolje funkcioniše u zemljama spremnim da kao prioritet postave buduće a ne sadašnje potrebe građana.

Planiranje i samokontrola idu ruku pod ruku. Obe aktivnosti zahtevaju sposobnost da se u sadašnjem trenutku donese odluka koja će pokazati rezultate tek u budućem, da se izbegnu prepreke i iskušenja. Sve to zahteva određeni mentalni napor.

Nismo sposobni da se kontrolišemo i da planiramo kad nam ovog ograničenog resursa ponestane. Kad smo napor uložili u rešavanje drugih problema – np. stresnih situacija na poslu – manje smo sposobni da mislimo o budućnosti. Drugim rečima, stres crpi kognitivne resurse potrebne za efikasno planiranje.

Kako se kapacitet za kontrolisano donošenje odluka razlikuje među pojedincima i situacijama, naučnici su vezu između samokontrole i planiranja pod stresom ispitali na nekoliko načina. Hipoteza im je glasila: češće planiraju ljudi skloni samokontroli, a ređe ljudi istrošenog ega.

U sklopu prve studije, ispitivala se sklonost ka planiranju kod ljudi sa visokim stepenom samokontrole. Dve stotine i jedan ispitanik trebalo je prvo da oceni sopstvenu samokontrolu, a onda da navede koliko su aktivnosti planirali u toku prethodne nedelje, te koliko ih planiraju za sledeću.

Pošto je hipoteza potvrđena, i uzdržani ljudi se pokazali skloniji planiranju, drugo i treće istraživanje sastojalo se od eksperimentalnog merenja efekte manje samokontrole (iscrpljenog ega) na planiranje.
Stotinu pet ispitanika nasumično je podeljeno na dve grupe.

Obe grupe dobile su zadatak da izmene svoj stil pisanja po zadatim kriterijumima, od kojih su neki zahtevali malo napora a neki mnogo više. Na primer, druga grupa morala je da se uzdržava od korišćenja slova koja se inače često upotrebljavaju, tipa A ili N. Ovo je zahtevalo konstantan mentalni napor, rezultovalo stresom, i crpelo resurse ega potrebne za samokontrolu.

Zatim je ispitanicima ponuđen izbor: ili će otići na kraću opuštajuću pauzu, ili će isplanirati svoje aktivnosti u periodu za predstojećih mesec dana. Takođe je trebalo da ocene sopstvenu spremnost za svaki od ovih izbora, na skali od 1 do 11. U skladu sa predviđanjima, ispitanici iz grupe izložene većem stresu značajno su ređe birali da planiraju.

Treći eksperiment bavio se uticajem fizičkog napora na sposobnost planiranja. Stotinu dvanaest lica ispitano je direktno posle kupovine u IKEA salonu; ocenili su svoj nivo umora, a zatim su im ponuđene ranije navedene opcije: kraća pauza ili planiranje aktivnosti za sledeće četiri nedelje.

Ponovo se pokazalo da što su ljudi umorniji, to su manje skloni planiranju. Ispitanici koji su tek ušli u IKEA salon nisu demonstrirali ovu razliku jer još nisu ni bili izloženi stresu koji izaziva kupovina.

Navedeni rezultati sugerišu da planiranje jeste kognitivno zahtevna aktivnost koja troši iste one resurse potrebne za samokontrolu i donošenje drugih vrsta odluka. Kada druge aktivnosti ove resurse potroše, kod čoveka se javlja snažna averzija ka planiranju – osećamo da za tako nešto trenutno nemamo snage.

Upravo zato nam je mučna sama ideja planiranja – makar i zabavnih aktivnosti – posle napornog dana. To ne znači da smo lenji, ni da smo loše osobe; znači prosto da smo previše umorni za tako zahtevnu aktivnost. Treba odmoriti mozak, prikupiti snagu, i planiranju prići samo u novom svežem stanju.

Nik Hobson je psiholog i predavač Univerziteta u Torontu. Njegov rad možete naći na Psychology Compass