Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.---------Talal Akašeh ima 19 godina i prvobitno je sa porodicom pobegao iz Sirije u Egipat. Kad je napunio 16 godina, ostavio je majku, oca i malu sestru u Kairu kako bi otišao u Kopenhagen, gde trenutno živi sam u stanu.Danska je dobra zemlja jer nudi obilje mogućnosti. Moja porodica se nikad neće preseliti ovamo, ali ne mogu da zamislim ni da ću se ja nekad vratiti u Siriju. San mi je da postanem doktor kao moj stric, tako da želim ovde da se probijem sam. Radim mnogo kao barmen, izdržavam samog sebe i trenutno pohađam 11. razred, gde intenzivno učim danski. Ali ovde u Danskoj me najviše uveseljava kad se posvetim parkuru.
Reklame
Sve fotografije: Daniel HjorthParkur mi pomaže da zaboravim stvari koje inače ne mogu. Pruža mi interesovanje i prostor u kom mogu da isključim sve ostalo. Čitav moj život vrti se oko činjenice da sam izbeglica. Kad učim danski, kad pričam preko Skajpa sa porodicom i vidim svoju malu sestru – koja je toliko porasla da je jedva prepoznajem – sve me to podseća koliko sam daleko od kuće. Da mi je domovina izbombardovana u paramparčad. Da živim u stranoj zemlji i nemam predstavu šta me čeka u budućnosti. Sve te misli u mojoj glavi nestanu čim počnem da radim parkur. Verovatno sam zbog toga postao tako dobar u njemu. Deluje na mene terapeutski.Svakog dana vežbam tri sata u Gejm Kopenhagenu, centru za ulične sportove. Vežbanje parkura je kao penjanje uz stepenice – prvo se popnete uz jedno stepenište, a kad stignete na vrh, krenete da se penjete uz drugo, i tako dalje. Ispočetka morate da naučite pravilno da skačete i dočekujete se na noge. Zatim počinjete da uvežbavate salto i salto unazad, i tome slično. Tu počinje prava zabava. Upravo sam dosegao tu tačku.
Kad radite parkur, morate da budete neustrašivi i da vežbate kao ludi. Povredićete se iznova i iznova – a pre ili kasnije, slomićete ruku ili nogu. Meni se to još nije desilo, ali moja devojka vodi računa o tome da me stalno upozorava da budem pažljiv. Zove se Ema, upoznali smo se u školi i zajedno smo osam meseci.I moja porodica prati moj napredak, zahvaljujući Fejsbuk stranici koju sam otvorio, na koju postavljam gomilu video snimaka. Moji roditelji ne brinu toliko da ću se povrediti – oni znaju da će sa mnom sve biti u redu. Pobegao sam od rata i putovao od Kaira do Kopenhagena sa 16 godina – oni znaju da umem da izađem na kraj sa nekoliko modrica.
Reklame
Znao sam da ću biti dobar u parkuru još pre nego što sam počeo. Kod kuće u Damasku, gledao sam gomilu snimaka na Jutjubu i sve vreme mislio: 'Koliko teško može da bude?' Atletski sam građen i dobar sam u skakanju i ronjenju, zašto onda ne bih mogao da naučim i parkur? Znam da u Danskoj ne bi trebalo previše da se hvališ onim u čemu si dobar, ali sam u ovome zapravo bolji od većine ljudi koji se time bave dvostruko duže od mene.Imam prijatelje sa kojima vežbam i instruktora koji mi pomaže oko tehnike, ali najveći deo vremena provodim sam. Tako više volim. Kad stignem na vežbanje, zacrtam sebi određeni cilj i ne vraćam se kući biciklom sve dok ga ne postignem.
Parkur mi se više sviđa od košarke i vožnje skejtborda, zato što se osećam kao da je ta moja veština posebna. Ne pričam tako dobro danski kao ostali momci koje srećem ovde i nemam mnogo novca zato što moja porodica računa na to da im svakog meseca šaljem deo plate. Ali niko ne može da mi oduzme ovaj talenat, a to znači da ne moram da govorim besprekorno danski ili da posedujem najnoviji ajfon da bih stekao nečije poštovanje. Verujte mi, savršeno držim sve pod kontrolom.Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .Ovde možete uplatiti donaciju Refugees Welcome Denmark, dobrotvornoj organizaciji koja pruža pravne savete i pomoć azilantima u Danskoj.