Fotografije njujorških repera pre nego što su postali zvezde

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, engleska fotografkinja Dženet Bekman živela je u Ist Vilidžu u Njujorku, na Aveniji B i bavila se muzičkom fotografijom za britansku štampu. Slikala je i po nekoliko koncerata nedeljno. Dženet je fotografisala portrete pionira hip-hop pokreta, koji ju je u mnogo čemu podsećao na pank pokret koji je slikala deceniju ranije u Engleskoj. Oba pokreta su proizašla iz marginalizovanih zajednica u kojima su lokalni mangupi osećaj uzaludnosti pretvorili u fantastičnu kreativnost.

Bekmanova je bila jedna od 60 fotografa, i jedna od retkih fotografkinja čije su slike završile u čuvenoj monografiji Contact High: A Visual History Of Hip-Hop, a koja je insipirsala prošlonedeljnu izložbu u Los Anđelesu (Annenberg Space for Photography) . Ova izložba donela je pogled na postere, omote ploča, naslovnice magazina i video materijale koje je donela rana hip-hop kultura. Zvuci Notorious B.I.G. i Dr. Dre-a su promenili muziku, ali je isti uticaj imao i njihov stil oblačenja i ukupni izgled. Bekmanove magične fotografije sastava Salt-N-Pepa - sa crvenim karminima, zlatnim kajlama, likrom i prevelikom garderobom, ili elegantne crno-bele fotke Queen Latifah i Gang Starr, su prosto kultne. One odišu dahom svežeg vazduha i utiru put hiper stilizovanim zvezdama koje su danas standard. U razgovoru sa VICE ova fotografkinja opisuje vreme i magične trenutke u kojima su slike nastale. Kada si odlučila da se baviš fotografijom?

Odrasla sam u Londonu, i tamo sam išla u umetničku školu, gde sam studirala fotografiju. Kada sam završila školu, početkom osamdesetih, dešavao se pank. Moj prvi koncert koji sam fotografisala je bio Siouxsie and the Banshees. U sred noći otrčala sam da razvijem fotke. Ujutru sam ih odštampala, odnela urednici u magazin i odmah mi je dala novi zadatak.

Za Melody Maker sam slikala vrlo često izvođače za koje niko do tada nije čuo, poput Boy George, a uskoro sam otišla u Italju da snimam The Clash. Slikala sam i po tri koncerta nedeljno. Sve je bilo revolucionarno, i bendovi i klinci koji su ih gledali.

Kako je izgledala ta tranzicija od britanskog panka do američkog hip-hopa?
Kada je prvi američki hip-hop bend došao na turneju u Britaniju prijavila sam se da im da ih slikam. Otišla sam prvo da ih vidim u hotel, i već u lobiju kad sam ih videla sam im rekla da izgledaju vrlo neobično i pitala ih da mi poziraju. Ispalo je da su to neki od najvažnijih ljudi u istoriji hip-hopa: Futura, Rammellzee, Afrika Bambaataa , Grandmixer DST , Fab Five Freddy. Iste večeri su svi bili zajedno na bini. Nikada ranije nisam prisustvovalo ničemu sličnom. Nekoliko meseci kasnije došla sam da vidim prijateljicu u Njujork i ostala tu da živim.

Koliko ti je bila bliska njihova muzika? Koliko je ta bliskost bitna za pravljenje portreta koji se pamte?
To je baš važno. Sve su informacije bitne kada radite portret osobe. U to vreme, podrazumevalo se da portretima prethodi odlazak na koncert umetnika, tako da sam poznavala njihovu muziku. na turnejama sam visila u bekstejdžu. Nekada sam morala da čekam i po tri dana da dobijem sliku koju sam želela, jer fotografi i nisu baš na listi njihovih prioriteta na turnejama.Svakako, nismo tada znali da će hip-hop postati tako bitan, ali je britanska štampa bila opsednuta njima.

Sve je to mnogo drugačije danas, kada postoje neki ljudi koji se brinu o imidžu muzičara, izvođača.Sve je nekako umiveno i uređeno, kao da nedostaje autentičnosti?
Sve te supkulture nastale su iz radničke klase. Nije bilo budućnosti za njih, niti posla. London i Njujork su bili siromašni, ljudi prosto nisu imali novca za nekakve stiliste ili ozbiljne menadžere. Tek devedesetih su stvari u hip-hop svetu počele da se menjaju. Odjednom su se pojavili PR ljudi koji su počeli da ograničavaju pristup ljudima na sceni. Baš skoro sam slikala Njuport Džez festival gde nam je dozvoljeno da slikamo samo prvu pesmu. To je besmisleno. Pa bendovi najbolje izgledaju na poslednjoj pesmi, kada su znojavi i uzbuđeni. Na sceni imamo recimo Bijons, koja je sama po sebi prelepa. Sa njom moraš da potpišeš ugovor da nećeš objaviti nijednu fotku sa koncerta koju ona prethodno ne odobri. A tu je i Fotošop, pa svi izgledaju perfektno. Po meni, industrija je jako puno izgubila na autentičnosti. Tu nema više prave priče, jer ih bendovi kontrolišu.

Kada si se prvi srela sa tim trendom?
Još kada sam prvi put stigla u Njujork, 1983.godine, imala sam u svom portfoliju već omote ploča koje sam radila za Clash, Boy George i Sex Pistols. Išla sam po izdavačkim kućama nudeći svoje usluge. Ali već tada su mi govorili: tvoji radovi su suviše sirovi, ljudima se vide bubuljice, a mi sređujemo sve te fotke znaš. Na kraju, prvi omot koji sam uradila je bio za novi hip-hop bend Fearless Four. Bili su šareni i kovrdžavi, i rečeno mi je da sam dobila posao, jer zapravo ono što je moj stil njima uopšte ne treba. Na svu sreći i dalje ima puno ljudi koji cene autentičnost. Ove godine slikala sam za Dior u Londonu, Gucci i Dapper Dan, i globalnu kampanju za Levis. To sam dobila jer se kreativnom direktoru sviđaju moji rani radovi. Sve smo slikali napolju, na ulici. Napravili smo pravu žurku.

Kaži nam nešto o snimanju “Women Rappers NYC” serijala. Uz neke izuzetke, rep je i dalje nekako muška stvar, a ovo je nastalo daleke 1988. Deluje nekako radikalno. Kako je izgledalo snimanje? To sam slikala za Paper Magazine, koji su osnovali moji prijatelji, Kim i Dejvid. Svi smo u početku radili besplatno za njih. Znali su da sam u to vreme slikala često Salt-N-Pepa i MC Lyte, i druge nadlozaće ženske rep zvezde. Bilo je jako uzbudljivo jer su se one zapravo obraćale momcima. Odlučili smo da slikamo za tu priliku samo devojke. Snimanje je bilo u nekom meksičkom restoranu na zapadnom Brodveju. Sve devojke su se pojavile na lokaciji sa momcima, ali su im urednici saopštili da su slobodni narednih nekoliko sati i da odu. Ostale su samo žene, i one su se sve poznavale, jer je hip-hop zajednica tada bila mala. Sve one izgledale su moćno, snažno i srećne što su okružene jedne drugom. One su zaista legende.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE US.