"Banditi u potrazi za mamom": socijalna drama o odrastanju i slobodi na FEST-u

Omiljeno doba u godini za nas zaljubljenike u sedmu umetnost počelo je u petak. Prošle nedelje smo za vas pripremili vodič za deset filmova koje ne bi trebalo da propustite na ovom festivalu, ali ipak, možda najveći dezert predstavljaju ostvarenja domaće kinematografije koja će biti prikazana u okrviru domaćeg takmičarskog programa. Posle premijere dugoočekivanog filma Ederlezi Rising Lazara Bodrože i filma Petra Pašića O bubicama i herojima, u utorak nas čeka premijerno prikazivanje filma Banditi u potrazi za mamom, debitantskim delom mladog i talentovanog reditelja i scenarista Koste Ristića. Priča o "Banditima" je uzbudljiva socijalna drama o odrastanju i slobodi. Dok tragaju za mamom koja je otišla Kristijan, Edi, Emran i Sunita ulaze u svet ulice. Postaju deo ulične džeparoške bande, koju u akciji hvata policija. Kristijan jedini uspeva da se izvuče pa se pred njega postavlja zadatak da oslobodi braću i sestru iz Doma.

Samo snimanje filma je trajalo oko četiri nedelje, a čitav proces - ideja, scenario, preprodukcija, snimanje, postprodukcija i plasman tri godine. Kako kažu reditelj i direktorka fotografije, film bi možda bio završen i brže da su imali više para, jer je film sniman sredstvima koja su dovoljna za kratki studentski film, ali uz podršku koproducenata. Ipak, produkcija svakog filma u Srbiji traje od tri do pet godina, a ono što je najbitinije je da će film večeras imati premijeru na jednom velikom festivalu.

Uoči premijere našla sam se sa Kostom i direktorkom fotografije Milicom Drakulić kako bismo pričali o filmu i glumcima.

VICE: Kako ste se odlučili baš za ovu temu?

Kosta Ristić: To je priča o čoveku, detetu, koje je usamljeno i traga, za nečim, ni samo ne zna za čim: za ljubavlju, za slobodom, za otadžbinom, svojim mestom pod suncem, a sve to na neki način simbolizuje mama. Ljubav je gde je mama, otadžbina je gde je mama, sloboda je, na kraju, tamo gde je mama. Igra je takođe važan motiv filma.

Milica Drakulić: Mene je pre svega privukla prilika da se intenzivno družim sa fenomenalnim klincima, koji su me pustili da zavirim u njihov svet, meni potpuno stran. Kroz priču o njima, naš film se bavi egzistencijalnim pitanjima ali ovo je u isto vreme i film o radosti življenja.

Kako ste došli do glumaca iz vašeg filma? Ko su oni?

Kosta: Glavni glumac u filmu je Kristijan Garip, zatim Edin Arifi, Sunita Garip i Emran Garip. Kristijana sam upoznao u knjižari-antikvarnici “Baraba”. Kristijan je bio strašno popularan i svi žele da se igraju sa njim. U to vreme Milica i ja smo spremali kratki film “Dijamant za Baja Kaliforniju”, brehtijansku vestern komediju inspirisanu latinoameričkom legendom da je Buč Kasidi prenosio oružje za Panča Vilju negde na severu Meksika. Po uzoru na junaka Pepea iz filma “Za šaku dinamita” Serđa Leonea, koji sam obožavao, mi smo u film ubacili junaka Pepita, kao Pančo Viljinu desnu ruku. Da li je Pepito postojao pre ili nakon što sam sreo Kristijana – toga se više ne sećam – uglavnom nakon što smo dobili dozvolu od njegovog tate, Kristijan se našao u toj ludoj desetočlanoj ekipi koja se strpala u dvoje kola i zaputila za Zlatibor, gde treba da rekreira Meksiko iz 1911. godine ! Prvog januara 2015. sam ja iz zezanja otišao sa nekom kućnom kamerom kod Kristijana, Emrana, Edija i Sunite i mi smo tog dana tako igrali i snimili filmski predložak od 20 minuta koji sam nazvao “Banditi”, jer su ih tako zvali kući i u široj familiji, čemu je i posvećena jedna scena u filmu. Tu se rodila ideja da o Banditima i njihovoj priči treba snimiti film.

Kako su se snašli klinci i šta za njih znači ovaj film? Kako su reagovali na ovaj angažman?

Kosta:

Emran je jako dobar sa tehnikom, sa kolima, sa elektronikom. Kristijan je nesumnjivo rođeni glumac i uopšte talenat za bavljenje javnim poslom usled visoke socijalne inteligencije. Sunita je jednostavno pametna, za sve. Njoj treba pružiti podršku u školovanju, u nekoj naučnoj ili pedagoškoj karijeri. Sunita je jako važan faktor u održavanju te porodice, u svojoj brizi prema tati i svojoj braći. Edi je posebna ličnost, apsolutno najomiljenija i najsimpatičnija u celom društvu, i najmlađi od sve braće. Nadam se da su klinci snimanjem stekli nove veštine i neko novo obrazovanje. Takođe mislim da smo doprineli poboljšanju njihove discipline. Oni su uvek išli u školu, ali znali su da joj ne budu posvećeni i da prave gluposti, ali sada su se zaista uozbiljili. Ali kao što već rekoh, svima nam je glavno bilo da se igramo i to leto 2015. ćemo svi sigurno zauvek pamtiti.

Milica: Klinci nisu glumci i nisu imali iskustva pre toga sa snimanjem igranog filma (osim Kristija), ali brzo su skapirali kako sve funkcioniše. Pošto su prirodni talenti i opušteni pred kamerom, nikada nisu imali tremu od snimanja. Dobro su se zabavljali, dok smo se mi trudili da "uhvatimo" sve te momente. Ipak, nadam se da će im ovaj film pružiti nešto više od lepih uspomena i druženja.

Milice, šta je tebi bio najveći izazov kada je fotografija u pitanju? Kako su klinci reagovali na tebe i kameru?

Kosta i ja smo želeli da film izgleda bajkovito, što je podrazumevalo stvaranje određenih vizuelnih atmosfera. Takav zadatak zahtevao je temeljno bavljenje fotografijom. Ipak, najbitnije mi je bilo da kamerom ne remetim i ne upadam u flow klincima, pa sam se trudila da funkcionišem u skladu sa time. Mislim da je kombinacija tih elemenata dala konačan izgled filmu.

Šta se desilo sa klincima nakon snimanja filma?

Kosta: Od snimanja filma je prošlo neko vreme, ali ovih dana naši “banditi” su upali u pravu humanitarnU krizu koja mora hitno da se reši, i mi ćemo ovaj film 100% upregnuti za te napore. Njihovu kućicu je, koliko znamo, na Dorćolu je srušio prošlog leta izvesni investitor. On ih je smestio privremeno i obećao im da će ih smestiti u opremljene kontejnere na Dorćolu. Kristijanova porodica, i još jednu porodica su pre dva dana smeštene u kontejnere pored pruge bez struje i vode, u potpuno nehigijenske i nebezbedne uslove. Ta stvar mora pod hitno da se reši. Mi bismo voleli da se ceo Donji Dorćol, škola Braća Baruh, lokalne zanatlije, trgovci, kafići , kulturni centri, lokalni odbori, građani angažuju da se Kristijanu i njegovoj porodici pruže životni uslovi kakve zaslužuju.

Hvala drugari, vidimo se na premijeri!