Quantcast
Fotografija: Flickr, Phi Requiem

Kako vas sve telefon "druka" na internetu i kako da to sprečite

Vuk Bošković

Vuk Bošković

Ne možete da pobegnete. Ali možete makar malo da se sakrijete.

Fotografija: Flickr, Phi Requiem

“Fejsbuk me prisluškuje” je postala uobičajna rečenica u komunikaciji između ljudi. Od krilatice paranoika, ona je, sa vremenom i globalnom dominacijom ove, i drugih društvenih mreža, prešla u svakodnevicu - u nešto o čemu se priča dok se ispija kafa, ili nešto što se, ironično, kuca u Mesendžer.

Primeri u kojima je jedino objašnjenje to “da me Fejsbuk sluša preko mikrofona” su raznovrsni: oglas za radnju pored koje se prošlo pre 15 minuta se pojavi na tajmlajnu; oglas za opskurno kuhinjsko pomagalo se pojavi nakon što se o njemu pričalo tokom telefonskog razgovora; oglas za restoran blizu posla o kome ste 20 minuta ranije pričali sa kolegom; oglas za kafić u kome ste radili ceo dan; oglas za avionske karte za Indiju koji iskoči nakon što se sa prijateljima, uživo, ćaskalo o prednostima Budizma. I najjezivije – oglas za venčanice na Instagramu čiji se tekst sastojao od imena korisnice i njenog partnera, iako njen nalog na Instagramu ne sadrži lično ime a partner nema nalog.

Dakle, uvek oglasi, uvek pravljeni “kao po meri” za korisnika, na osnovu konteksta u kome se korisnik naloga nalazi.

Dobra vest je da to nije tačno. Na osnovu mnogobrojnih istraga, znamo da Fejsbuk ne prisluškuje korisnike preko mikrofona.

Loša vest je da ni ne mora to da radi da bi znao sve o vama.

Vi drukate sami sebe

Skoro je u svetu izbio skandal povezan sa karakteristikom da mobilni telefoni i drugi uređaji koje ljudi nose sa sobom služe, u suštini, kao “prislušni uređaji”.

Aplikacija za fitnes “Strava” je krajem prošle godine objavila svetsku mapu na kojoj su prikazani svi podaci koje su otpremili korisnici aplikacije – preko tri miliona jedinstvenih GPS koordinata ljudi koji su koristili ovu aplikaciju za praćenje fitnes aktivnosti. Među njima su bili i američki vojnici koji su se nalazili na tajnim ili strateški osetljivim lokacijama američke vojske. Što praktično znači da su korišćenjem aplikacije, ne znajući, celom svetu odavali vojne tajne.

Naravno, postavlja se pitanje kako vojska nema pravila koja sprečavaju da se ovakve stvari dese? Ali kada se pređe preko činjenice da je “najmoćnija vojska u istoriji sveta” nesposobna da zaštiti osnovne tajne, dolazimo opet do bazične spoznaje - isto kao i u slučaju oglasa za venčanja – da naši “pametni uređaji”, pored toga što nam pokretom prsta omogućavaju pristup celom univerzumu informacija i konekcija, istovremeno sakupljaju podatke o nama, koje onda šalju proizvođaču telefona, proizvođaču softvera telefona, kompaniji čiju mobilnu mrežu koristimo, vlasniku Wi-Fi mreže na koju smo prikačeni, društvenoj mreži koju koristimo, poslodavcu čije uređaje koristimo, i u krajnjoj instanci – državnim obaveštajnim službama.

Ništa od ovoga nije novo, ali nekako nam svima konstantno ispada iz vida. Suštinski problem je što mi, kao korisnici, i dalje ne razumemo u potpunosti odnos sa našim telefonom i aplikacijama koje se nalaze na njemu. Fejsbuk je besplatan za korišćenje, Guglove mnogobrojne usluge – od pretrage, preko e-pošte do mapa- sve su besplatne za korišćenje. Kompanije, u javnoj komunikaciji, akcentuju ovu prednost, a uspešno i domišljato skrivaju šta uzimaju od vas u zamenu za sve te usluge. To “šta uzimaju” je taksativno napisano u “uslovima korišćenja” ali uslovi korišćenja su namerno pisani opširno i dosadno da ih ne biste čitali. Plus, uvek su, u bilo kojoj aplikaciji, stavljeni kao poslednja stavka koju treba čekirati pre početka korišćenja usluge, u trenutku kada je serotonin već počeo da se luči zbog obećanja divnih čuda koja nas čekaju, samo da kliknemo “Da”.

Sve te kompanije, od Fejsbuka do Vajbera, bez obzira kako su brendirane, u svojoj srži su kompanije koje se bave “direktnim marketingom”. Vama pružaju određenu uslugu, u zamenu za to, vi im omogućavate da sakupljaju podatke o vama – svaku pretragu koju obavite, svaku reč koju otkucate, svaku fotografiju koju okačite, svaku lokaciju koju posetite. Sve to postaje “njihovo”. Onda, oni sve te podatke ponude na ograničeno korišćenje kompanijama koje hoće da se reklamiraju kod njih. U zamenu za novac, oni upotrebe vaše podatke – koji su sada njihovi – da bi vas gađali oglasima koji su skrojeni baš i isključivo za vas. Vi ste i ruda od koje sve počinje i krajnji korisnik eksploatacije te rude.

Sa druge strane, sve velike internet kompanije su, prema priznanjima ljudi koji su ih stvarali, konstruisale svoje usluge tako da izazivaju zavisnost u vašem mozgu, sa ciljem da nastavite da što više vremena provodite koristeći njihove usluge. To onda znači da im dajete sve više podataka, što znači da su vremenom oglasi kojima vas gađaju su sve precizniji i sve “relevantniji” za vas. Tako se dese svi već pomenuti primeri “prisluškivanja”- Fejsbuk (i Instagram i Votsep, čiji je vlasnik) zna pored kojih radnji prolazite, koji restorani se nalaze blizu vašeg radnog mesta, koju religiju ste istraživali na netu, koja kuhinjska pomagala je vaš prijatelj kupio preko interneta, s kim ste u vezi. Ovaj krug se iznova i iznova ponavlja i postaje sve veći i sve intenzivniji – do te mere da u jednom trenutku, oni znaju o vama više nego što vi znate o sebi, jer za razliku od vašeg mozga, serveri nikada ništa ne zaboravljaju.

Fejsbuk ne mora da vas prisluškuje, jer mu svakog dana, dok kucate po tastaturi i gledate u ekran, govorite sve više i više o sebi. U odnosu sa njim, i sa Guglom, i Amazonom, i Tviterom ste intimniji nego što ste sa bilo kojom drugom osobom na svetu. I najznačajnije od svega: vi to postajete a da niste u potpunosti svesni toga.

Opet, ništa od ovoga nije skriveno. Ne postoji zavera, ne postoji tajni plan, ne postoji prevara. Sve ovo piše u uslovima korišćenja. Ali u sitnom fontu i tehničkom, pravničkom jeziku. Prednosti korišćenja dobijate odmah na početku. Mane se otkrivaju kasnije.

Kao društvo, kao kultura, kao civilizacija, svi i dalje podrazumevamo da je internet prostor iz koga uzimamo informacije. Da je odnos jednosmeran. A u, stvari, on je dvosmeran. I taj odnos nije recipročan. Mi sa njega uzimamo “po potrebi”. On od nas uzima uvek – i dok ga koristimo, ali i kada telefon samo stoji na stolu ili se puni pored kreveta dok spavamo.

"Nemam šta da krijem"

Klasičan kontra-argument za “kompanije vas prate” je “ja nemam šta da krijem”. Ovaj argument, pored toga što je lažan (da nije tako, ljudi bi otvoreno delili sa svetom pornografiju u kojoj uživaju isto kao što dele rasu psa koju najviše vole) u suštini maši poentu. Nije stvar “skrivanja” nego privatnosti. Stvar je kontrole informacija koje svet zna o vama. Ne zbog toga što će svet onda “znati” nešto o vama, nego kako će se ta informacija onda upotrebiti. A ni ovde nije samo stvar zlonamerne upotrebe. Stvar je toga da informacije “postaju slobodne”, da gube kontekst i da izmiču kontroli. Kompanije ne moraju da budu zlonamerne da bi informacije o vama bile upotrebljene protiv vas. Ideja o “ja nemam šta da krijem” može da funkcioniše ako se podrazumeva da je ono što “nemate zašto da krijete” bezbedno i sigurno u nečijim rukama. Ali nije. Hakovi se stalno dešavaju a kompanije stalno lažu o tome koliko su vaše informacije sigurne. Prošle godine, Uber, ne samo da je lagao o tome da li je hakovan, već je dogovorio sa hakerima otkup i pokušao da prikrije celu stvar. U ovom slučaju “nemam šta da krijem” se odnosilo na brojeve kreditnih kartica 57 miliona ljudi.

Dalje, sve te kompanije, na jedan ili drugi način sarađuju sa državom. Ranije, što sad znamo preko Snoudena, velike internet i telekomunikacione kompanije su dozvoljavale državi da se bukvalno nakači na njihove servere i da uzme šta god da im treba. Ali problem ne mora da bude samo u hakovanju ili u odnosu države i velikih kompanija kod kojih su svi naši podaci. Može da bude samo problem ljudske prirode.

U poslednjih nekoliko meseci, na internetu je eksplodirao "Deep fakes". Na Redditu se pojavila aplikacija "Fake App", koja uz pomoć veštačke inteligencije omogućava korisnicima da promene lica ljudi - sa zastrašujuće uspešnim rezultatima - u video snimcima. Naravno, prva stvar koju su korisnici radili (jer je to Reddit i internet) je stavljanje lica poznatih glumica u pornografske snimke. Redit, a kasnije i PornHab su zabranili te snimke ali priroda interneta je da ništa nikada stvarno ne može da bude obrisano. I onda stvarno nije teško videti kako bivši partner, ili prijatelj sa kojim ste se posvađali, ili ljudi koji vas mrze, ili jednostavno, neki nasumični ljudi koji su našli visoko kvalitetne fotografije na vašem Instagramu nalogu, mogu ovu tehnologiju da upotrebe protiv vas. A problem je mnogo širi od "lažnih pornića". Na Jutjubu je i dalje video kompilacija u kojoj je lice Nikolasa Kejdža stavljeno u različite scene filmova u kojima nije igrao.

Ona pokazuje koliko je ova aplikacija uspešna. Znamo da je "lažnjak" zato što znamo da Nikolas Kejdž nije glumio Luis Lejn u Supermenu, ali šta ćemo kada se radi o video snimcima u koji nam nisu poznati? Ako se nečije lice stavi ne u pornografski snimak, već snimak vršenja nekog krivičnog dela?

Sa druge strane, sada, kada je ova aplikacija dostupna i kako bude počela da se širi internetom, da li možemo da budemo sigurni da je bilo koji video uopšte autentičan? Ne mora da se radi o pornografiji ili kriminalu, nego uopšte, da li ćemo u narednim godinama moći da tvrdimo za bilo koji video da je autentičan? I takođe, ako se neka javna ličnost uhvati u kompromitujućoj poziciji, kako ćemo uspeti da opovrgnemo njegovu tvrdnju da se radi o "lažnoj vesti" i fotomontaži? Kako ćemo mi sami znati da li je video stvaran ili lažan?

I naravno da država treba “da uradi nešto” po ovom pitanju. Ali ako mislite da država ili bilo ko može da spreči deljenje informacija preko interneta, dovoljno je da pogledate u listu torenata filmova koje ste skinuli sa interneta u poslednjih nedelju dana. I pored neverovatnih napora filmske industrije i raznih država da spreče pirateriju, da li vas bilo ko sprečava da skinete “skriner” najnovijeg filma i pogledate ga, potpuno besplatno, na tvom laptopu/televizoru?

Kako da sprečite sve ovo

U suštini, ne možete. Na osnovu svega što sam pretraživao i čitao u pripremi ovog teksta, algoritmi raznih kompanija su počeli da me spamuju reklamama za poboljšanje moje bezbednosti. To je genijalnost njihovog biznis plana. Sam cilj i sadržaj nije bitan. Ako si “nakačen”, oni znaju dovoljno stvari o tebi da bi mogli da te gađaju “relevantnim oglasima”.

Američki komičar Bil Hiks je imao priču o svom odnosu prema advertajzingu i kako ljudi koji rade u njemu vide njegovo vikanje protiv advertajzinga samo kao još jednu vrstu advertajzinga.

Jedini način kako možete da “sačuvate svoje podatke” je da ne budete na internetu. Što znamo da se neće desiti. Sa druge strane, čak i ako prekinete da koristite neku od usluga, sve što ste im već dali ostaje njihovo (u EU je moguće zahtevati od kompanija da obrišu vaše privatne podatke). A ni ne morate da budete na Fejsbuku da bi Fejsbuk imao podatke o vama. Prošle godine je utvrđeno da Fejsbuk pravi “senke profila” za ljude koji nisu na mreži. To funkcioniše ovako: vi niste na Fejsbuku ali imate prijatelje koji jesu. I ti prijatelji imaju vaš broj telefona, vašu fotografiju koja ide uz broj telefona, adresu vaše elektronske pošte i ko zna šta sve ne. I onda ti prijatelji pristanu da sinhronizuju svoje kontakte sa Fejsbukom. Od svih informacija o vama koje vaši prijatelji imaju, formira se vaš “senke profila”.

Dakle, bežanja nema. Ono što možete je da zamaskirate svoje postojanje i da zbunjujete algoritam. Sledi lista saveta kako to možete da uradite.

Koristite Tor

Iako Tor prati jako loš glas – s razlogom – da služi samo kriminalcima i pedofilima, on pruža dosta visok stepen privatnosti. Nije baš najlakši za korišćenje tako da ga verovatno nećete koristiti uvek, ali je najbliže što imate “sigurnosti”. Fajerfoks, Brejv i Opera su pogodne alternative.

Koristite VPN

VPN ili virtuelna privatna mreža vam omogućava anonimnost na javnim mrežama. To ne znači da vas neće videti ali vaša lokacija i vaš saobraćaj mogu da budu skriveni. Bolje je ako kupite neki (nisu skupi)nego da koristite besplatne, jer su oni manje pouzdani.

Ne uključujte lokaciju na uređaju

Da, manje stvari možete da radite svojim telefonom ako isključite lokaciju ali ako je držite tako, em će vam se baterija sporije prazniti, em će vam se manje dešavati da dobijete oglas za radnju pored koje ste prošli pre 15 minuta. Takođe, i najbitnije – neće ceo svet znati gde se trenutno nalazite. Mada opet, ako ste na Androidu, ni ovo vam ne može pomoći.

Ne instalirajte mikrofone u dnevnoj sobi

Ne kupujte Aleksu. ne kupujte bilo kojeg konkurenta Alekse. Ne stavljajte prislušni uređaj u svoju kuću. Ne kupujte bilo koji drugi “pametni uređaj” koji reaguje na vaš glas. Ne pretražujte stvari svojim glasom preko telefona. Mislim, naravno da možete to da radite ali onda bukvalno, ne samo da omogućavate kompanijama da vas prisluškuju, nego im i sami instalirate opremu.

Promenite podešavanja na vašem telefonu, kompjuteru i nalogu na društvenim mrežama.

Ne možete da sprečite da sakupljaju podatke o vama, ali možete da limitirate kako te podatke koriste.

Fejsbuk

U podešavanjima, prvo možete da odete na “privatnost” i da, po sopstvenim potrebama, podesite šta i kako drugi ljudi mogu da vide o vama. U delu “oglasi” možete da isključite targetiranje oglasima na osnovu vaše aktivnosti. Takođe, kad ste već u oglasima, možete da vidite “vaše kategorije”, tj. sve kategorije u koje vas je Fejsbuk stavio da bi vas gađao relevantnim oglasima.

Gugl

Svako slovo svakog mejla koji ste poslali je skenirano, ali ono što možete da uradite je da “pauzirate” skupljanje vaših aktivnosti. U vašem nalogu, u delu “lične informacije i privatnosti”, u “activity controls” možete pauzirati sakupljanje podataka o vašoj aktivnosti. Takođe, odmah ispod, u “ad settings”, možete da isključiti personalizovane oglase.

Instagram, Tviter, Snepčet

Za sve ove aplikacije je ključno da nikada ne dozvolite lokaciju. Takođe, u podešavanjima u ovim aplikacijama, moguće je umanjiti njihovu sposobnost da koristi vaše podatke – mnogo više na Tviteru nego na Instagramu i Snepčetu. Takođe, bitno je da uklonite EXIF podatke sa fotografija koje postavljate. To su metapodaci o samoj fotografiji, kako je, gde i kada fotografisana i moguće ih je ukloniti putem posebnih aplikacija koje su jednostavne za korišćenje i nalaze se u prodavnici aplikacija.

Prošle godine je postojao manji “hak” kojim ste mogli da u potpunosti uklonite oglase sa svog Instagram tajmlajna, ali izgleda da je Fejsbuk uspeo da tu mogućnost ukine.

Na kraju, za sve, ali apsolutno za sve aplikacije i naloge koje koristite, uključite “verifikaciju u dva koraka”. To nema veze direktno sa vašim odnosom sa servisima koje koristite, ali umanjuje šansu da vaši nalozi budu hakovani. I da, sve šifre bi trebalo da vam budu komplikovane ali pamtljive fraze.

Vajber, Signal, Mesendžer, Telegram i Votsep

Koristite šifrovanu komunikaciju. Gotovo sve platforme za instant poruke je sada omogućavaju i treba koristiti tu opciju. Moguće je da nijedan od ovih servisa nije toliko bezbedan i privatan koliko tvrdi da jeste, ali, bar u slučaju Signala, znamo da se sve poruke šifruju tako da niko, ni kompanija, pa ni niko ko ih možda presretne u transferu, ne može dekodirati. Opet, moguće je da ćemo u skorijoj ili daljoj budućnosti otkriti da to baš nije tako, ali za sada, ovo je najbolja opcija.

MacOS i iOS

Epl, generalno, pruža veću dozu privatnosti od Gugla. Razlog nije čistoća duša ljudi u Eplu, već biznis plan. Oni vam uz softver prodaju i hardver pa je potreba za monetizacijom vaših podataka manja nego kod Androida, čiji je vlasnik Gugl.

Ukoliko isključite lokaciju, završili ste pola posla, ali takođe, u podešavanjima, pod “privatnost”, možete isključite praćenje zarad oglasa, kukije, pristup mikrofonu i kameri od strane aplikacija, generalno praćenje od strane Safarija i razne druge, manje, pojedinosti. Takođe, opcija automatskog brisanja svih podataka sa telefona u slučaju 10 neuspešnih ukucavanja šifri je dobra za “miran san”.

Android

Gugl je intruzivniji i od Fejsbuka. Sposobnost kompanije da kvantifikuje svaki vaš klik joj je omogućila da postane jedan od najvećih giganata na svetu. Pored isključivanja praćenja aktivnosti, moguće je isključiti automatsko kreiranje kopija svega i isključivanje dozvola različitim aplikacijama, ali kroz to mora da se ide pojedinačno u podešavanjima. Opet, najvažnija stvar je isključivanje lokacije. Takođe, ProtonMail je odlična, šifrovana, alternativa za Gmail s obzirom na to da Gmail, iako je jako dobar što se tiče zaštite od svih spolja, on sve vaše podatke tretira kao da su Guglovi – jer i jesu.

I da, sve ovo smara. To i jeste poenta. Napravljeno je tako da bude ogromno cimanje da biste zaštitili svoje podatke od servisa koje koristite. Ako ništa drugo, vaša lokacija treba da bude isključena u svim situacijama u kojima vam to nije neophodno (u sred noći se pijani nalazite u nepoznatom gradu i treba vam putanja do hotela). Takođe, nemojte nikad sinhronizovati svoje kontakte sa bilo kojom uslugom jer to je drukanje drugih ljudi.

Nemojte biti apsolutista. Nemojte pristupati sa stavom “sve ili ništa”. Svakako nemojte verovati u “ja nemam šta da krijem”. Moguće je umanjiti svoju izloženost. I da, treba da odvojite pola sata, ali bićete mirniji kada sve to obavite jer će umanjiti sposobnost tih kompanija da vas istovremeno koriste i kao rudu koju treba eksploatisati i mušteriju koju treba odvojiti od novca koji ima (plus će verovatno proslediti te podatke državi).

Naravno, druga opcija je da zatvorite račun u banci, isključite se sa interneta i sakrijete se negde u planinu da biste čitali Prusta ili otkrili Boga. Mada, i tamo će vas naći.