Reklame
Droge

Susret sa decom – beguncima međunarodnih krijumčara droge

Autorka – koja je kao dete bila prinuđena da se seljaka po svetu zbog svog oca koji je švercovao vutru – razgovara sa drugima koji su imali slične živote.

pisao Tyler Wetherall
19 April 2018, 6:38am

Autorka (beba sa čirokanom) na medenom mesecu svojih roditelja, na Mauiju, dok je porodica bila pod prismotrom. Čovek u belom, u pozadini, je agent Ef-Bi-Aja. 

Imala sam devet godina kada sam otkrila da je moj tata begunac. Umesto da nas jednog jutra odvede u školu, mama je pozvala moju sestru i mene u sobu, okupivši nas zajedno na ogromnom bračnom krevetu, sa šoljama čaja u rukama. Rekla nam je da naše prezime nije naše, već je alijas, i da naša porodica beži od Ef-Bi-Aja proteklih sedam godina. To je za mene bio čitav život koga se sećam.

To je bilo nekoliko godina pre nego što sam saznala šta je on uradio. Organizacija mog tate je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u SAD prošvercovala mariuane u vrednosti od skoro pola milijarde dolara. U trenutku kada sam ja rođena, Ef-Bi-Aj je već nadgledao našu kuću. U roku od dve godine, obruč oko njega se stezao, i moji roditelji su odlučili da, umesto da nam se porodica raspadne zbog odlaska u zatvor, treba da pobegnemo iz zemlje. Nadali su se da će čitava stvar da protutnji.

Sa naknadnom pameću, jasno je da je to bio loš potez. Ali u to doba nismo bili jedina porodica koja to radi, i to iz dobrog razloga: obračun Ronalda Regana osamdesetih protiv droge je doneo više nego udvostručene kazne zatvora, sa obaveznom minimalnom kaznom, i bez mogućnosti odlaska na uslovnu slobodu. Liberalni pristup prethodnog predsednika Džimija Kartera je značio da je zajednica krijumčara vutre bila relativno benigna – hipici sa malo smisla za biznis i sa vezama da profitiraju u tim vremenima. Ali pored sve sile Reganovog novofomiranog odeljenja za borbu protiv droge usmerene protiv njih, mnogi su se razbežali – i sa sobom poveli svoje porodice.

Kada smo 1985. prvi put iz Kalifornije stigli u Evropu, postali smo deo mreže begunaca rasutih po celom kontinentu. Ovi begunci su razmenjivali informacije i kontakte: savete o tome kako da prijavljuju decu u škole pod lažnim imenima; ko je bio uhapšen i koliku kaznu je dobio; i gde da kriju ilegalan novac.



A tu smo bili i mi, deca, koja su skupljala poštanske brojeve, adrese i imena, kao što su druga deca skupljala Barbike. Koja su odrasla čuvajući tajne zbog kojih bi njihovi roditelji mogli da završe u zatvoru.
Klaudija* je imala deset godina kada su joj roditelji prvi put rekli da mora da promeni ime. Njen otac, Aron, je kod kuće u Kaliforniji malo švercovao sa mojim ocem i obojica su bili optuženi za združeni kriminalni poduhvat, poznat kao Statut dilera, koji je po novim zakonima sa sobom nosio minimalnu kaznu od 20 godina. Aron je bio blag, opušten čovek, koji je malo pre nas pobegao sa svojom ženom i dve ćerke. Klaudija se seća kako je sedela u restoranu na jugu Francuske nadajući se sladoledu, kada joj je tata rekao da od tog trenutka mora da koristi prezime Sevel. Prvih šest meseci, Klaudija je pogrešno izgovarala svoje prezime. Njen otac se nije dosetio da joj kaže kako se izgovara. Tata joj je rekao da je u nevolji zbog izbegavanja plaćanja poreza. I nama su to rekli, računajući na dečje neznanje kada je u pitanju porez.

Klaudijina sestra, Ana, imala je 18 meseci kada je otišla iz Sjedinjenih Država. Odrastala je verujući da svako dobije novo ime kada se preseli u Evropu, dečje objašnjenje za neopisivo. Nikada nismo dovodili u pitanje ono što nam se kaže, barem ne u početku. To je bilo sve što je trebalo da znamo. Umesto toga, ne shvatajući smo popunjavali praznine.

Moja porodica se iz Italije preselila u Portugaliju, a zatim na jug Francuske, da bismo se pridružili drugim beguncima koje smo poznavali, i koji su se uspešno tamo skrasili. Tamo gde smo živeli, Bejbi Dok – diktator sa Haitija – nam je bio prvi komšija, a saudijskoarabijski diler oružja Adnan Kašogi je živeo preko puta. To je bilo mesto gde su neviđeno bogati mogli mirno da borave . Čak i kada smo se preselili u UK i kada su nam se roditelji rastali, leta smo provodili u Francuskoj, sa porodicama drugih begunaca. Deca nikada međusobno nisu razgovarala o našoj situaciji. Svi smo odrasli sa jednim pravilom: ne govori! U Klaudijinom okruženju to ni dan-danas niko ne zna, osim par ljudi.

Aleksander je prvih devet godina svog života proveo u pokretu: ni sam ne zna koliko kuća i škola je promenio. Ime je menjao tri puta, i svaki put mu je otac govorio da ga isponova i isponova zapisuje, da bi bio siguran da će ga napisati ispravno. Aleksander se seća kada je sa osam godina prespavao kod drugarice i rekao joj da ima dva imena. Njegova drugarica mu je rekla da je to čudno, pa je na putu do kuće Aleksander u kolima pitao svog tatu za to. To je bio prvi put kada je čuo svoje pravo prezime.

Osetio se kao da je u toku avantura, i da je sada upućen u tajnu. „Definitivno smo bili ekipa“, rekao je, govoreći o svojoj bliskoj porodici. Kada se svet okomi na tebe, zbiješ redove. Mi protiv njih.

Postali smo majstorski lažovi, majstori za čuvanje tajne. Kada bi neko doveo u pitanje određene aspekte mog detinjstva koji mu nisu imali smisla – česte selidbe i dubioznu prirodu poziva mog oca – ja bih izmislila nešto. Govorila sam da smo otišli iz Amerike da bi mama bila bliža svojim rođacima iz Engleske, ili da je moj tata bio preduzetni kapitalista. Obe ove stvari su takođe bile istinite. Aleksander to opisuje kao dvostruko razmišljanje: veruješ i u istinu, i u svoju izmišljenu priču.

Hapšenje jedne druge grupe begunaca je ugrozilo bezbednost utočišta na jugu Francuske, i veći deo naše bande konspiratora je otišao. Aleksander se seća da je bio uplašen kada je njegov tata pobegao da se sakrije u Pariz, i kada mu je rekao, „Ako se nešto dogodi, staraj se o svojoj mami i bratu“. Klaudija je došla iz škole kući na letnji raspust, kada su joj rekli da se neće vraćati u školu. Njena porodica se selila u Firencu, i ona nije smela da kontaktira svoje prijatelje, niti da bilo kome kaže kuda odlaze. „Tada sam shvatila da je stvar ozbiljnija od neplaćanja poreza“, rekla je. Ubrzo nakon toga, gledala je vesti sa mamom, kada je došao segment o švercerima droge, i Klaudija je pitala, „Je li ovo kao sa tatom“?

Razgovarajući sa mnom iz Njujorka – sada četrdesetdvogodišnja majka i vlasnica bara – ne zna da mi kaže kako je znala. „On nikada nije imao posao, ali ja to nisam dovodila u pitanje“, rekla je. „Telefonsku govornicu smo nazivali njegovom kancelarijom“. Njen otac nikada nije krio da duva. „Taj miris me i dalje podseti na kuću“, kaže ona. „Znaš kako drugi pomisle na pitu s jabukama? To je taj osećaj“. Kasnije, kada su se preselili u Pariz, Klaudija, tada šesnaestogodišnjakinja, mu je nabavljala vutru. „Bila sam povezanija nego on. A on se plašio da ga ne uhvate“.

Anin trenutak prosvetljenja je došao kada je gledala film Rivera Feniksa, Running on Empty – o alternativnoj porodici u begu od Ef-Bi-Aja – i prepoznala svoj život u njihovom.

Svi imamo pregršt ovakvih anegdota – naše nespretne konfrontacije sa pojavama kao iz holivudskih filmova, dok smo pokušavali da živimo normalan porodičan život. Naši roditelji su imali lažne identitete, bliske susrete sa federalnim agentima, i tajne štekove para u sefovima banaka. Ali mi smo samo teturali napred, veoma nalik prolasku kroz pubertet, koji nas je na svu muku drmao.

Dok su drugi tinejdžeri delili svoje tajne tokom igre istine ili izazova, mi smo ostajali nemi. Prvi put kada je Aleksander to rekao nekom drugaru, imao je 14 godina. „Posle toga sam se osećao grozno, kao da sam sve izdao“, rekao je, sada sa upadljivim francuskim naglaskom. „Kada sam video da mi drugar ne veruje, zaigrao sam na tu kartu i rekao mu da se šalim. Do svoje 21. godine nikome drugom to nisam rekao“.

Što se mene tiče, bilo mi je lako da čuvam tajnu, sve dok se ne naduvam, a tada bih poželela da pričam. Uvek bih zažalila sutradan, mamurna i prestrašena da će se nešto dogoditi zbog toga što sam rekla.
Na kraju nam je svima dozlogrdilo. Aleksander je to jednom iskoristio kao adut protiv svojih roditelja – uobičajeni tinejdžerski bes: „sjebali ste mi život“ – mada je uglavnom bio besan na američki pravni sistem. Ani se to dogodilo kada je imala 12; njena sestra Klaudija je već otišla od kuće, a roditelji su joj saopštili da se iz Pariza sele u Amsterdam. „Imala sam drugare, imala sam život“, rekla je Ana. „Morala sam da naučim sasvim novi jezik. Bila sam besna zbog toga“.

Anini roditelji su je posadili da sedne i rekli joj da je njen tata švercer vutre. Rekao je da su osamdesetih svi to radili i da to nije ništa strašno, ali ona nije tako gledala na to. „Pomislila sam da je to neodgovorno“, rekla je, sada samohrana majka u Njujorku. „Majku mu, već je imao pare, dvoje dece, i to nije bio trenutak da počne da valja drogu“.

Ja sam nekada zamišljala kakav bi mi bio život da tata nije upao u nevolju. Da sam odrasla u kući u Kaliforniji u kojoj sam rođena, sa privatnim jezerom, jatom paunova, serijom Vorhola na zidu i par Korveta u garaži. Verovatno bih bila razmaženo derište. Ali da, bilo bi lepo da sam mogla sama da se uverim u to.

Naši očevi su popadali jedan za drugim. 1996. je moj tata bio osuđen na deset godina, i odslužio je šest u Kaliforniji, gde sada živi. Bilo je uspona i padova, ali ostali smo bliski tokom čitave te ujdurme. Klaudijin i Anin tata se predao kada su devojke 2004. otišle od kuće. Svi su se okupili u Vankuveru na nedelju dana, i plakali su kada su se rastajali. On je popušio cigaretu, spalio lažna dokumenta, otišao u imigraciono odeljenje na kanadskoj granici, i rekao, „Za ovo ćete morati da pozovete svog šefa“. Ef-Bi-Aj je Aleksanderovog tatu konačno locirao 2016. Aleksander, koji sada ima 33 godine, bavi se video umetnošću i živi na obodu Pariza, to opisuje kao smak svog sveta. Njegov tata je proveo 30 godina u Francuskoj kao uzoran građanin i redovan poreski platiša, i tada je već ušao u osmu deceniju života. Optužnice su na kraju bile odbačene.

A što se tiče nas, dece – pa, lova je odavno iscurela, ali ostale su nam naše priče.

„Bilo je vremena kada bih popizdeo kada čujem da je moj tata duvao sa Bobom Marlijem, ili šta god. Rekao bih, ’Zahvaljujući svemu tome smo živeli onako kako smo živeli’“, kaže Aleksander, smejući se. „Ali takođe osećam i divljenje. Činio je sve što je bilo u njegovoj moći da nam pruži normalan život. Kako ja gledam na to? To me je ojačalo“.

Iskustva drugih sam čula tek posle svega, kada smo se ponovo povezali kao odrasli, kada smo u konspiraciji pričali svoje priče kao privatne šale, smejući se apsurdnosti svega. Sada ništa ne bih menjala. Osim što bih volela da je bilo malo manje patnje, i da sam sakrila barem jednog Vorhola.

*Neka imena i odlike identiteta su izmenjeni.

Tajler Vederal je autorka Nema povratka kući: sećanja na život u begu (St.Martin’s Press, 2018).

Tagged:
vice
Droga
Detinjstvo
tráva
organizovani kriminal
vutra
Dileri
Roditelji
деца
zločin