Droge

Novi film Timotija Šalamea nudi drugačiji narativ o problemima zavisnosti

Ova porodična drama fokusirana je na porodične odnose umesto na senzacionalizam, pa na zavisnost gleda usko ali osećajno.

pisao Lauren O'Neill
22 Oktobar 2018, 10:36am

Fotografija putem BFI London Film Festival

Kad su u pitanju filmovi o problemima zavisnosti, obično znamo šta da očekujemo. Kako u "Atlantiku" piše Dejvid Sims, publika predviđa "jasnu strukturu od tri čina: prvo drogiranje, onda pad na dno, a onda povratak u normalu". Od euforije do bede, a zatim do neke vrste iskupljenja.

Beautiful Boy, prvi film na engleskom jeziku belgijskog režisera Feliksa Van Groningena, ne pokušava da zadovolji ta očekivanja. Baziran na stvarnim iskustvima oca i sina, Dejvida i Nika Šefa (odnosno njihovim memoarima, Beautiful Boy i Tweak), film nam priča priču o Nikovoj zavisnosti od kristal meta i drugih droga, sa puno osećaja ali tvrdoglavo sistematski. Van Groningen nam prikazuje svaki pad pojedinačno, sa fokusom ne toliko na Nikovu ličnu motivaciju koliko na razorne posledice po njegovu porodicu i posebno oca.

Stiv Karel ubedljivo tumači Dejvida Šefa, pisca i oca troje dece, od kojih je najstarije ophrvano bolešću zavisnosti. Karel vešto menja emotivna stanja – njegov Dejvid je ljut, zatim zbunjen, zatim beznadan – iako ga je teže uzeti za ozbiljno u intenzivnijim scenama (Majkl Skot, nažalost, ovde uzima primat). Ipak, mnogo je upečatljivija njegova saradnja sa Timotijem Šalameom.

Odnos između oca i sina predstavlja nam se u vidu flešbeka, narativne tehnike koja bi trebalo da odrazi haos u Nikovom mozgu, ali deluje previše konfuzno; više puta sam se zapitala kada bi tačno scena koju gledam trebalo da se dešava. Jednom prilikom idu na surfing, Dejvid misli da se Nik izgubio, a onda se pojavi na ogromnom talasu. Drugi put Nik vrišti uz Nirvanu u tatinim kolima; treći put nudi ocu da zajedno puše travu. Ovim scenama postavljaju se temelji emocijama koje Dejvid iskusi pošto počne da gubi sina zbog droge, i kompenzuju nedostaci kod ostalih donekle papirnatih likova, koje gledamo gotovo isključivo u kontekstu Nikove zavisnosti.

Vodeći dvojac ipak nudi značajno dublje performanse, i najbolje funkcionišu kada im se likovi predaju osećanjima. Šalame deluje srceparajuće u krupnom kadru neposredno pošto se vratio drogi u porodičnom domu svoje devojke sa fakulteta – krivica, kajanje, i hemijsko opuštanje mogu mu se istovremeno prepoznati na licu. Karelovo pitanje „Jesi li mu uzeo tih osam dolara“, kojim optužuje Nika da je opljačkao mlađeg brata zbog beznačajno male sume novca, hoda po konopcu bola, iznenađenja, i konfuzije jer otac počinje da shvata kolike je razmere poprimio sinovljev problem.

Timothée Chalamet beautiful boy
Fotografija putem Amazon Studios

Upravo emocija u središtu ilustruje najočigledniji pokušaj ovog filma da dekonstruiše tipičnu narativnu strukturu filma o bolestima zavisnosti. Za pohvalu je to što se ne teži senzacionalizmu, već prepoznatljivim porodičnim odnosima kroz koje se ističe tragedija zavisnosti. Na de fakto mantru filma, "svako posrnuće je deo oporavka", publika se nasmejala po prvi put kad smo je čuli, ali smeh je prestao kada se ova rečenica uspostavila kao osnovna poruka dela. Reklo bi se da je i obrazovanje javnosti deo namere autora.

Karel i Šalame su tokom promotivnih aktivnosti isticali da im je u snimanju filma namera bila da otkriju manje poznate strane problema zavisnosti, konkretno američke opioidne krize. Gostujući kod Džimija Falona, Šalame je na trenutak prekinuo intervju šaljivog tona kako bi objasnio šta filmom želi da postigne: "Mnogi ljudi, posebno naši mladi sugrađani, danas prolaze kroz zavisničku krizu, a javnost kao da se iz nekog razloga ustručava da priča o tome. To naš film namerava da u neku ruku izmeni". Takođe je dodao da "zavisnost nije lako prepoznatljiva bolest. Ona utiče na sve nas. U društvu nam nije potreban ni moralni tabu, ni stigmatizacija. Problem ćemo rešiti samo ako se njim budemo bavili direktno."

Film želi da predstavi priču o zavisnosti u novom kontekstu, da je preoblikuje u nešto bliže stvarnosti, kako bi se javnom diskursu na ovu temu doprinelo u pozitivnom smislu. Šalame u razgovoru sa Semom Lanskijem za TIME opisuje snimanje filma na sledeći način: "iz scene u scenu, zaista smo pokušali da vrednim i predanim radom damo sve od sebe".

Iako pohvalan, ovaj pristup nije imun na kritiku. Na primer, film odiše privilegijom: porodica Šef živi mirno i udobno, kao da su sa stranica Boden kataloga, u rustičnom bungalovu na severu Kalifornije. Kad god Nik završi u bolnici, niko ne postavlja pitanje kako će se pokriti troškovi lečenja ili boravka u klinici za odvikavanje. Kako ističe Džošua Rivera za GQ, film "kao da je potpuno nezainteresovan za onu verziju priče u kojoj Dejvid Šef nije dobrostojeći beli novinar, pa stoga Nik uopšte nije u poziciji da dobije pomoć koja mu je neophodna." Da Beautiful Boy zaista želi da doprinese javnoj raspravi na temu bolesti zavisnosti u SAD i u svetu kao što tvrde glumci (i citati prikazani na kraju filma), pokušao bi da obradi i populaciju van belih i ekonomski zbrinutih društvenih grupa.

Postoje i problemi u strukturi filma. Primenjiva je ista zamerka izneta u originalnoj kritici knjiga iz 2008., u kojoj se navodi da "bolan ciklus zavisnosti ume da sputa sposobnost pisca da postavi sebi granice, da prepozna kad je bilo dosta". Nikovo ciklično odvikavanje od droge i povratak istoj razvija se u spirali oko filma koja do kraja postaje predvidivo neprijatna. Projekciju ćete napustiti kao pretučeni porukom filma – neporecivo važnom i vrednom i brižljivo sročenom – zato što deluje kao da Van Groningen nije umeo da prepozna kad je dosta. Namera im je bila da obrazuju gledaoce, tu je svakako bitno ostati neumoljiv, ali moguće je da bi širi, manje fokusiran pristup bio nešto efikasniji.

@hiyalauren

Tagged:
Zavisnost
Recenzija
Filmovi
DROGE
beautiful boy
david sheff
Timoti Šalame
Stiv Karel