Jeo sam samo kod 'Bucka' nedelju dana i više nisam isti čovek

Dajte mi parče pice sa goveđom salatom i pomeriću svet.

|
15 Mart 2019, 9:49am

Stara njujorška izreka kaže “ako želiš da otkriješ dušu grada, probaj uličnu picu”. Postoji ozbiljna šansa da sam tu izreku izmislio jer ne mogu sada da je nađem na Guglu, ne može čovek više ni u šta da bude siguran u ovom dobu fejk njuza i debeovskih Fejsbuk stranica. Ipak, jedno sa sigurnošću mogu da kažem: onaj ko nije probao picu kod “Bucka”, nije živeo u Beogradu.

Bucko prodaje i sendviče i picu, ali pica je ono zbog čega smo pre svega ovde, jer po pici je Bucko postao simbol Beograda. Ipak, uspeh ne bi bio kompletan, a ni moguć, bez druge stavke koja je ujedno i poslednja na meniju: sendviča, to jest, da budemo precizni, “salata” koje se dodaju kao prilog u pomenute sendviče. I koje su “salate” taman koliko je kokakola “sok”.

Buckova pica je, naime, u narodno predanje ušla zahvaljujući nekom neznanom junaku koji je pre dvadesetak godina, verovatno pijan od cigara, lud od jeftine votke ili odvaljen od albanske vutre prskane amonijakom, u naletu inspiracije kakva se dobija jednom u životu rekao majstorici da mu krne tu goveđu salatu na picu. Kuće-štaće, majstorica krne - i otvori se zvezdana kapija, ljudska rasa neprimetno evoluira za jedan malecni korak i svi zajedno stupimo u novu dimenziju uživanja u žući, što bi reko Moskri.

Danas je Buckovo “parče s goveđom” ili “pilećom” (ili baš baš retko sa nekom trećom salatom) možda i najkontroverznija ulična prehrambena pojava Beograda. Nekima se okrene dijafragma na samu pomisao na amorfnu masnu žućkastu masu zveknutu kutlačom preko parčeta možda ne baš do kraja dopečene pice sa paradajz pireom, šunkaricom i kiselim kačkavaljem. Drugi su navučeni na ukus za koji se kunu da je u rangu sa big mekom, tako mi svetog Burdejna nek mu je lako carstvo nebesko i svi obroci u njemu. Treći su pa navučeni na nju iz okolnosti, jer jebiga komad košta marku ili evro od kada postoji i verovatno će tako biti dok je sveta i veka, što je čini popularnim izborom studenata, novinara, kurira i ostale urbane sirotinje.

omot pice na asfaltu
SIguran znak da su studenti u blizini

Bucko ima moj respekt i zato što se postojano kano klisurine već preko 20 godina drži na dve lokacije i što odbija da se proširi, jer gazdu očigledno to ne interesuje. Plus što neke zaposlene tamo viđam već godinama, iz čega zaključujem da su mu i ljudi zadovoljni, što je za jebeni aplauz. Mislim, verovatno se negde u ovom kapitalizmu događa da neko petnaest godina radi u istom fast fudu (a da nije vlasnik), ali složićemo se da je to generalno dosta retko za karijeru koja od mogućnosti napretka nudi da sa pravljenja plikova na roštilju osam sati dnevno pređeš na usluživanje gladne mase na pola klabinga subotom uveče.

Jasno je valjda do sada da sam ja čvrsto u taboru buckobožavatelja, a omiljena kombinacija mi je parče pice sa goveđom salatom. Uprkos stalnim naglabanjima hejtera da unos tolike masnoće i šećera, bez ikakvog povrća osim luka i majoneza i bez ijednog vlakna van salvete ne može da bude preporučljivo za stomak, a ni za opšti psihofizički tonus.

Pošto savremena medicina ne poznaje način da hejterima te tvrdnje opovrgnem, ostalo mi je samo da lično to proverim. Zato sam uzeo da nedelju dana jedem samo kod Bucka, da vidim da li će mi to prijati ili ću završiti kao onaj lik što nisu mogli da mu u bolnici izvade krv jer je bila toliko masna da je zapušavala uređaje.

Priprema

Kod ozbiljnog eksperimenta, sve je u pripremi i jasno postavljenim parametrima, kako bi i rezultati mogli da budu proverljivi i uporedivi, pa da neko može i da ih reprodukuje (pišite svoja iskustva redakciji).

Zato sam se pripremio za ovaj mali korak za čovečanstvo tako što sam se potrudio da budem u najlošijoj formi u životu, ne radeći nikakve vežbe i jedući uglavnom masno i slatko čak dva meseca pre početka eksperimenta, tj. od početka novogodišnjih praznika i propasti moje lične novogodišnje rezolucije 1244. Realno, to bih radio i inače, ali eto, zgodno se namestilo.

Pre početka eksperimenta, postavio sam sebi tri pravila: 1) ješću i sendviče i picu jer valja šarati po svim grupama hrane, 2) probaću sve salate da bih uneo tu neku živinu u jelovnik, jer živ sam čovek i 3) ješću tri obroka dnevno tj. neću potrošiti više od 360 dinara dnevno na hranu.

Naravno, već prilikom postavljanja pravila sam uspeo da uhvatim krivinu i kao bonus pravilo sam “nedelju” definisao kao “radnu” nedelju tj. pet dana, jer ipak je ovo posao, što znači da sam obavezan na ovo samo radnim danima, molim lepo.

Prvi dan

Ujutro stajem na vagu. 82,8kg, oduzmemo pola kile jer sam se setio da stanem na vagu tek pošto sam obukao pantalone, a ne da mi se da ih skidam sada.

crvene čarape na vagi
Računamo 82kg, koga smeta neka pati.

Okej, sad još samo pre zvaničnog početka eksperimenta treba da uradim analizu krvi, kako bismo imali osnovne parametre sa kojima bismo uporedili moje eventualno unutrašnje raspadanje organizma posle onoga čemu planiram da ga izložim.

Bratu u laboratoriji opraštam krvničko nabadanje vene od kojeg me ruka posle bolela cele nedelje, podržavam obuku mladih medicinskih radnika u praksi, tako da ćutim i trpim za dobrobit tog mladog čoveka.

Za divno čudo, rezultati su mi bili sto odsto u redu, što je uspeh s obzirom na to kako se hranim i da mi srce preskače nekoliko puta dnevno. I DE MO.

1552642814477-IMG_2067
Sreća ima pet slova i piše se BUCKO

Rešio sam da uđem jako, punom snagom i motivacijom, pa sam počeo jednom od moje dve omiljene salate i apsolutnim favoritom u disciplini „sendvič posrkan za manje od 2 minuta“ – dobrom starom ruskom. Ipak je ona jedina koja ima povrće – hej, šargarepa je zdrava, čak i kada je udavljena u majonezu i šunci, jel da? Doduše, verovatno tu nema ni pola sastojaka koji inače idu u rusku, ali realno to nije bitno - ukus je bitan, a i količina od jedne standardne kutlače. Jedva sam disao posle toliko masnog za doručak, više sam zadovoljno brektao i sve je bilo u redu sa svetom.

Ipak, ne mogu da prestanem da mislim na ručak. Na to parče sa goveđom. Koliko ga dugo nisam jeo, jedno dve nedelje? Predugo.

Ručak sam rešio da odlažem maksimalno i pretvorio ga u večeru, sve kako bih imao opravdanje da pokidam dva parčeta sa goveđom odjednom, kao nekad. Kada mi je zahuktala majstorica izbacila porudžbinu na pult, kunem se stajao sam par sekundi i samo gledao u porciju masnoće i ugljenih hidrata koju ću uskoro utovariti u sebe.

Ali, iako sam bio gladan, prvo parče mi nije baš leglo. Sad, Buckova pica je uglavnom ujednačenog ukusa i ispečenosti. Uglavnom. Ali ne i danas. Kao da nije bila skroz pečena, a goveđa masnija nego inače. Dobro je, samo nekako nije to to. Bar je korica bila kako treba, krckava i slana, pohrskao sam je kao grisin.


Pogledaj i:


Možda sam pregladneo. Možda je bilo psihološki, jer sam znao da sam tek na početku puta koji ne znam kuda vodi. U svakom slučaju, nije mi leglo koliko sam želeo da mi legne. Da li će ovo biti teže nego što sam očekivao? Dok sam išao kući mljackajući masno, mislio sam samo o tome da li ću sebi ovime ogaditi nešto što volim?

Drugi dan

Posle sinoćnjeg škripanja sa goveđim favoritom, valjalo je probati nešto novo, uraditi restart, osvežiti paletu. Zato sam za doručak uzeo sendvič, a u njemu salatu sir-susam, na preporuku koleginice. Malo me je sramota ali moram priznati da nikad ranije nisam probao ovu salatu - uvek bude "hm mogao bih ovaj put nešto drugo“ ali kada dođe red na mene da "šta ćemo“, nekako iz svojih usta uvek čujem "rusku“ ili "parče s goveđom“ i to bude to, eventualno dodam kečap.

Ukus je bio iznenađujuće dobar, slan i susamast, dakle što u izlogu to u radnji, molim lepo. Jeste falilo to nešto majonezasto što nam nude naši prvoborci, drugovi govedo i pile, ali nikako nije za bacanje. Mogao bih uvesti sir-susam u svoje redovne nedeljne izlete kod Bucka. Ako ih posle ovog eksperimenta uopšte bude.

Za ručak sam rešio da nastavim sa dnevnom temom i napravim nekakvu promenu, pa sam otišao do drugog lokala, u Francuskoj ulici, da uzmem moje parče sa goveđom. To se ispostavilo kao dobitni gambit, jer mi je parče mnogo bolje leglo nego juče, mada mi je i dalje bilo malko premasno. Šta se to događa?

zbunjen ispred bucka
Šta ja to sebi radim?

Da bih proverio da li je do mene ili do goveđe, za večeru sam se vratio svom drugom favoritu, sendviču sa ruskom. Bio je skroz dobar, kao pekara. Znači, blago razočaranje za ručkom je ipak bilo do goveđe, a ne do mene.

Drugi dan je doneo i prve naznake da nije sve tako bajno u buckastom kraljevstvu (mog probavnog trakta) – provalio sam da teže tj. predugo obavljam carski poziv. Što je u mom slučaju sve duže od dva minuta jer sam ja onaj lik što čeka do poslednjeg trenutka, pa kada pređe u žutu uzbunu, uletim, spustim ćega, bacim bombu i bežim, stil Boško Buha, metabolizam Legolasa.

Treći dan

Doručak, opet sendvič, ovaj put salata s pečurkama. Zanimljiv izbor, najblaža od svih salata do sada, bogata pavlakom, jer naravno da masnoća mora da ispunjava kvotu koja se očekuje od firme nazvane "Bucko“.

Za sada sve ide sasvim okej, malo zatvora ali bože moj. Ipak, nisam zadovoljan. Kako se bliži ručak, razmišljam o onoj goveđoj od juče i prekjuče. I ne radujem se. Štaviše.

Valjda je to ljudski, kad znaš da nešto možeš da imaš lako, ne privlači te toliko. Sa tek malim naznakama kosmičkog užasa priznajem sebi da mi se prvi put u novijoj istoriji uopšte ne jede goveđa. Ma koliko je strašno voleo, a volim je koliko je masna, što je puno.

Ne znam da li je ovo psihički, da li je moje meta-znanje o tome da sprovodim eksperiment uticalo na tok eksperimenta, da li sam sȃm sebe pretvorio u Šredingerovog mačka, koji se od sada zvanično zove mačak Bucko? Znam samo jedno: za ručak ću morati nešto drugo, nešto novo, nešto divlje.

kod Bucka
Dakle, parče s pilećom!

Već pri prvom zagrizu sveže ispečene pice osetim kako se sir rastopljen od toplote meša sa debelim slojem pileće salate, koja je kao ona dečija pileća pašteta, ali obogaćena majonezom ili pavlakom ili... Ma koga briga čime, samo se razlij po mojim ustima, daj da te posrčem za 80 sekundi i ne gledam unazad, bebo!

Dok proždirem parče, pitam se kako sam mogao da zaboravim da je pileća jebote ovoliko dobra. Bez razmišljanja jedem parče i za večeru - jedina razlika je što ovaj put nisam dobio picu direkt iz peći, što doduše kod Bucka uopšte nije redak slučaj, s obzirom na promet koji je otprilike level moskovskog metroa u 8 ujutro.

To veče se u klonji dodatno podiže nivo napetosti. Ustajem sa šolje 20 minuta kasnije sa utrnulim nogama i palcem koji je dobio upalu od skrolanja. Jebote kome je normalno da redovno sedi na klonji 20 minuta? Serem se u takav život.

Četvrti dan

Dobro, vreme je da vidimo šta još ima za doručak... U je, ima VITAMINSKA salata! To ladno postoji u Bucku? Nikada nisam primetio ranije, svega mi.

Sad moram da je probam. Nije loša vitaminska, ima cveklu i pavlaku, volim i jedno i drugo, moguće da ima i nešto treće ali se ne provaljuje šta, a i bolje da ostane tajna. Ali, suočimo se s time, nije to pileća i nije ništa čudno što je nisam primetio jer je ona pozadinska plesačica na koncertu Arijane Grande, sve je to super, go girl, ali niko ti neće zapamtiti facu.

primordijalni užas
Ćao, lepotice

Stomak mi je javio da je vreme ručka došlo brže nego inače. On je bio gladan, ona je bila pileća, zar treba još nešto da kažem?

Za večeru se nadljudski borim da ne uzmem opet pileću, jer vreme je ipak da ga malo zakovrnemo, ne treba se sada opustiti, blizu smo. Pomaže mi što nisam lično otišao da uzmem svoju dozu, nego sam bio kod kuće sa ćerkom, pa mi je žena donela jedan sendvič s tunom - koji je, zar ste sumnjali, imao standardno sir i naravno šunku, pa preko toga krk kutlaču salate sa tunjevinom. Nakrcane majonezom, lukom i svime što "salata“ mora da ima kad je od Bucka.

Uprkos moj patetičnom pokušaju da malo kao jedem ribu, ovo je bilo veče kada se dogodila prva pomalo zabrinjavajuća zdravstvena posledica – krv na toalet papiru. Sveža i jarka kao kečap na goveđoj salati, dakle običan hemoroid, a znam to jer sam odradio medicinsku edukaciju na netu pre ovoga, šta vi mislite.

Ukratko, čestitam, niste više devica. A i dalo se očekivati da će nešto da popusti, poslednjih par dana je tu bilo napetije nego na konkursu za dodelu budžetskih sredstava za kulturu.

Peti dan

Pileća. Pileća. PILEĆA! Jedem je za sva tri obroka, jebeš hemoroide, neću kenjati dok ne prođu, danas ću i na poslu i u kući da uživam u žući, jer znam da mi mozak (i žena) posle ovog neće dati da jedem kod Bucka bar sledećih mesec dana, ok nedelju dana.

sendvič na tanjiru
Pileća!

Na kraju dana šećerno padam i idem na spavanje bez da odem u klonju, gejmujem sistem, sanjam piliće kako pijuču i sami se dobrovoljno razmazuju u žuti premaz preko pice koja mi se smeši, očima od razlivenog sira i ustima od roze šunke, iz nekog razloga mi se obraća glasom Super Marija.

Šesti dan

Ustajem, stajem na vagu.

Opušteno sam smršao skoro kilo, ali ok, to se može podvesti pod varijacije u količini vode, gasova ili ega. Da vidimo mi šta kaže krv, jer u krvi je istina, kako kaže stara poslovica, ne znam čija. Možda sam i nju izmislio.

Provaljujem da se, od kada sam ustao, osećam malo tromo i bezvoljno. Razmišljam o tome da bih posle vađenja krvi baš mogao jedan sa pilećom, jedan za ta stara dobra vremena juče i prekjuče... Ali ne, ne, moram biti snažan.

Odlazim do laboratorije, fina sestra mi stručno vadi jedno decilitar krvi neophodne da se odrade svi testovi. Mnogo je bolja od ortaka iz prve laboratorije, nežna ali stručna, ljubazna ali pravična.

Sada samo još da čekam. Jedem voće za doručak, jebiga.

Sat vremena kasnije, stižu mi rezultati. Drhtavim prstom tapnem na ekran mobilnog, otvaram .pdf i čitam. Svi parametri kul. Dobri holesterol – veći nego ranije. Loš holesterol – manji nego ranije. ŠKK? Ne verujem, gledam ponovo. Ne, tačno je, rezultati su mi se čak poboljšali. Š K jebeni K?

Da li to znači da je u stvari zdravo jesti Bucka, bar ako se ograničiš na kampanje od nedelju dana? Razmišljam grozničavo dok još jednom pregledam rezultate. Ova laboratorija ne bolduje brojke koje odskaču od normale, možda se nešto provuklo. I tada ga primetim.

1552607434332-rezultati
Mini-gejm: nadji rezultat koji ne valja i osvoji sendvič kod Bucka!

Glukoza. Malo iznad, maksimum je 6, a ja imam 6,3. Znači, kad jedeš Bucka, to ti je kao da jedeš neki slatkiš. Ima smisla.

Sedmi dan

Odmaram. Razmišljam o budućnosti ishrane, pre svega moje. Jedem voće. Normalno idem u klonju, mada tek uveče. Gledam beleške za tekst. Dok ih čitam, shvatam da nesvesno mljackam. Jer zamišljam kako jedem. Parče. Sa pilećom.

Shvatam da ga nisam fotkao nijednom. Toliko sam alav bio da ga pojedem.

Eksperiment je dao rezultat. Više nisam isti čovek koji sam bio. Goveđa više definitivno više nije moja omiljena salata kod Bucka.