Film

Sa režiserom andergraund hit filma "Moj jutarnji smeh" o nenamernoj nežnosti i poslednjoj ulozi Nebojše Glogovca

Debitantski film Marka Đorđevića prevazilazi žanrove i oduševljava beogradsku publiku već nedeljama, a sada konačno možemo da ga pogledamo u više od jednog bioskopa

pisao Svebor Midžić
17 Februar 2020, 11:59am

Nebojša Glogovac u svojoj poslednjoj ulozi.  Foto: Moj jutarnji smeh

Slično Čehovljevoj opasci o pušci koja mora opaliti, može se tvrditi da u jugoslovenskoj kinematografiji prisustvo seksualno nevinog mladića dospele dobi, popularnog junfera, neumitno vodi narativ u pravcu njegovog “postajanja čovekom” često uz mnogobrojne zgode i nezgode te traumatične situacije kako za samog protagonistu tako i za gledaoce.

Filmovi od Jelićevog „Bubašintera“ preko „Sjećaš li se Doli Bel“ i „Varljivog leta“ pa do negledljivih i odocnelih coming-of-age pokušaja komedije poput „Sage o tri nevina muškarca“ svedoče o perzistentnosti teme, moći identifikacije i dubioznom zadovoljstvu koje ovaj umalo pod-žanr pruža uglavnom muškoj publici kojoj je mrak bioskopa često dobro skrovište od onog drugog mraka za čije skidanje treba pomoć partnera.

Na prvi pogled debitantski film scenariste i režisera Marka Đorđevića, „Moj jutarnji smeh“ nastavlja ovaj niz te bi i to moglo objasniti pomalo iznenađujuću gledanost i underground popularnost. Međutim, ovaj film skliskog žanra o seksualnoj blokadi mladog Kragujevčanina, nastavnika istorije, samo je naizgled komedija. Dugi pedantni kadrovi i statična kamere koja betonski fiksirano stoji i po pola minuta nakon što protagonista napusti sobu daleko više podsećaju na Pedra Kostu nego na Džad Apatoua.

Sve ovo čini njegovu popularnost i prateći hajp još zanimljivijim i to je sve zajedno više nego dovoljan razlog da iscimamo Marka i da vidimo kako se on i autorska ekipa filma snalaze u novostečenoj popularnosti, šta on ima da kaže o filmskoj nevinosti i da li je njegov film prvi od mnogih koji će popularizovati šumadijsku gotiku kao važan segment novog filmskog regionalizma u Srbiji.

1581939913120-My-morning-laughter-1-300dpi

Filmovi o muškom gubljenju nevinosti su dosta česti, ne samo u našoj kinematografiji, ali tvoj junak je i blokiran i zakasneo. On nije samo nevin već neko ko ima probleme sa ljudskim kontaktom. To je danas izgleda problem. Da li se publika identifikuje s njim?

Mislim da ima dosta ljudi koji osećaju da nekako i negde kasne. Pre par godina smo i Stefan (Milosavljević), snimatelj, i Filip (Đurić), glavni glumac, i ja bili nekako besni i imali smo osećaj izolovanosti, otuđenosti i dosta smo o tome pričali. Ne znam da li je to baš reprezentativno za celu generaciju. Nije da smo baš kao Dejan, protagonista filma, na ivici autizma, ali neke od scena jesu iz našeg života. Samo znaš, ljudi koji se bave filmom su uvek pomalo lažovi. Mi posmatramo stvari spolja, nalazimo scene u životima ljudi i ipak je to film. Na primer meni je bilo bitno da snimam u tom naselju blizu Šumarica. Ja inače nisam odatle ali nekako sam imao osećaj da Dejan jeste.

Da nastavim s pitanjem koje mi je na ceduljici poslao tzv. urednik. Da li ste očekivali ovakav uspeh? Šta zapravo znači uspeh u slučaju jedne ovakve produkcije i k o je uopšte producent ovog filma?

Pa mi smo promenili producente u toku rada na filmu jer većina nezavisnih produkcija nema kapacitet da to iznese. Prvi producenti su nam bili Dart film a završili smo sa Milošem Pušićem iz Alter filma. On je sam reditelj i režirao je film „Jesen u mojoj ulici“ i ima produkcijsku kuću Alter Film kojoj je to i do sada bio jedini film. E sada producenta smo menjali zato što se naša produkcija rastegla i trajala dve godine. U svakom slučaju oni nisu mogli da nas sačekaju zato što je to sudbina malih produkcija. Bez obzira na to i bez lažne skromnosti imali smo osećaj da imamo nešto s ovim filmom.

1581939963898-my-morning-laughter-7

Grad Kragujevac je podržao film. Kao i Filmski centar Srbije.

Pa da i to je super. Drago mi je što je Kragujevac prepoznao naš film kao nešto što mu je važno.

Ovo je niskobudžetno ostvarenje, što bi se reklo…

Budžet je bio ograničen. Mi smo imali 22 snimajuća dana koja su se razvukla na dve godine. Prve godine smo snimili 14. dana a onda smo stali i ja sam menjao scenario i onda smo snimli preostalih osam dana sledeće godine. I to je bilo dosta tečnije.

Kao što postoje književnici koji pišu za druge književnike ovo je film koji svojom estetikom i manirom izaziva reakcije kod “kolega”. Međutim, da neka “široka publika” reaguje na film ovako to mi je bilo iznenađenje. Šta misliš da se dopalo publici?

Publika u DKC je prilično posebna. Ona je “kinoklubaška” i naučena je na takav jezik. S druge strane premijerna publika u Kragujevcu nije delila takvo oduševljenje. Naravno njima je bilo super što je to film i o njihovom gradu ali su komentari uglavnom išli u pravcu toga da smo amateri. Kao nismo imali para, ne znamo da raskadriramo, da su Filip i Ivana (Vuković) naturščici... Nisu navikli na takvu estetiku i odluke koje stoje iza nje.

Ceo ovaj film je pokušaj da se te neke energije i ta neka atmosfera koju ne možeš izraziti rečima predstavi na drugi način. To malo zvuči kao neki mambo-džambo ali smo imali osećaj da ako pronalazimo lokacije ili situacije koje imaju neku “auru” da će se to preneti i na publiku. Začudo to se desilo daleko više u Beogradu nego u Kragujevcu.

Da li ima naturščika u filmu?

Samo dvoje. Čovek koji telefonira kada se Rajko, otac protagoniste Dejana, sruši u dvorištu i žena koja priča o kanceru u zbornici škole gde Dejan radi. Ona je moja razredna a on je prijatelj mog oca. Ljudi iz mog života.

Da li se i tebi čini kao da je beogradska publika iznenađena kada se suoči sa činjenicom da mesta u “unutrašnjosti” imaju karakter i da se tamo odvija život ljudi?

Beogradska publika, pogotovo ona koja ide u DKC, je načelno u boljem životnom položaju od Dejana. Oni to mogu da posmatraju rasterećeno dok je publici u Kragujevcu to suviše blisko. Oni ne mogu tu da vide kreaciju. Njima je to bio neki dokumentarizam. Ja sam želeo da prenesem taj osećaj, kako smo to mi zvali “žutog svetla”. To je ono kada je januar i nedelja je i popodne je i sneg je u Kragujevcu i svi sede u kućama i niko ne izlazi napolje i gleda se televizija. Tada ti se čini kao da su svi na ivici samoubistva u celom gradu.

To je publika u Kragujevcu prepoznala kao amaterizam?

To je svet u kojem je sve je teško a kamera je najteža. Ja sam želeo da ljudi koji gledaju vide, kao kod Pedra Koste, neke čudne uglove i da kamera bude teška tako da imate osećaj da se ne može pomeriti osim ogromnim naporom. Te sam scene, poput one u kojoj majka pravi Dejanu voćnu salatu, namerno snimao teško i nepomično da izazovem želju kod ljudi da okrenu kameru od toga. Na papiru tu nema ništa. Sinu se dopada neka devojka na poslu i priča o tome s majkom dok mu ona sprema voćnu salatu. S druge strane to je smešno pošto se sve vrti oko neke voćne salate.

1581939988640-my-morning-laughter-4

Ja kada sam video najavu za film pomislio sam da je ovo kao da Bela Tar režira film Džad Aptoua.

(Smeje se) Pa da. Kod mene postoje dve suprotstavljene želje. Ja želim da pišem replike. Želim da budu duhovite a opet želim da snimam film definisane poetike, atmosferičan, gde prostor čini da zaboraviš na glumce.

U filmu nema muzike osim jedne scene kada sami protagonsti pevaju Dina Merlina Smjehom strah pokrijem. Zašto baš Dino?

To je neka kaseta koja se meni vukla po kući. Znaš ono kaseta koja se sluša za Novu godinu. Mene ta pesma asocira na neka druga vremena u mom životu. Nevinije vreme. Meni je super da većina ljudi to spontano prepoznaje.

Iako je oko Dejana sve hladno i smrt se čini gotovo sveprisutnom film se završava na nekoj pozitivnoj noti?

Ja sam pisao tako da je bilo puno replika o toj hladnoći. Svi nešto petljaju oko grejanja, duva promaja, popravlja se slomljeni prozor. Što se samog kraja tiče nije tako trebalo da bude. Baš kao i taj naslov koji je došao slučajno. Film je trebalo prvo da se završi nekako neutralnije. Nežnost je neplanirana. Međutim to nam je delovalo istinitije. Taj film nije depresivan već samo hladan.

Da gledam svoje beleške kao što ne gledam već bih te pitao za naslov – Moj jutarnji smeh.

Prvo je trebao da se zove Tuga izlazi iz žbunja ali onda se Stefan, snimatelj koji je daleko više od snimatelja i koji zna engleski bolje od mene mučio da to prevede na engleski. Onda je on stavio da se film zove „My Mourning Laughter“. Dakle „Moj žalobni smeh“. Mi smo se prijavili za program razvoja projekta na FEST-u i oni su to loše čuli i zaveli kao „My Morning Laughter“. Nama se to dopalo i tako je ostalo.

Često pominješ ljude s kojima si radio na projektu poput Stefana i Filipa. Sve vezano za ovaj film se čini prilično nehijerarhijski. Čak je i špica tako postavljena da niko nema prednost.

To je proces u kojem svi mi pokušavamo da shvatimo šta funkcioniše a šta ne. Stefan, na primer, on pravi film. On ne misli samo kao snimatelj već kao neko ko pravi film. On misli i o dijalozima i o strukturi. Isto kao i (glavni glumci) Filip i Ivana. Na primer ona poslednja Filipova scena kada mu ruke prosto nervozno igraju po telu je “solaža”, njegova improvizacija. To nije bilo zapisano ni pripremljeno. Ta scena je ostavljena, neverovatnom greškom, za poslednji dan snimanja. U trenutku kada je delovalo da je taj kraj koji smo zamislili počeo da propada on je improvizovao, a Ivana ga je ispratila.

Sada kažeš da je snimanje proces. Zašto ste ga prekidali?

Od tog prvog dela snimanja je ostala samo scene sa palačinkama i scena sa vidovnjakom. Nama je trebalo malo vremena da shvatimo šta je štos ovog filma. Mi smo sve vreme bili na ivici da poetičarimo. Tu su bile neke scene gde Dejan sanja Kaću pa je vidovnjak trebao da bude neko za koga nagoveštavamo da možda nije potpuni prevarant i sve je to bilo previše narativno i pomalo kič i nije nam se dopalo i zato smo pauzirali da vidimo gde idemo. Prekinuli smo od sramote (smeje se).

Ja sam sve vreme hteo da taj film struktuiram kao neku kletvu ali svaki put kada bih tome otvoreno prišao i probao da taj momenat začudnosti, ukletosti, kletve stavim na ekran bio bih nezadovoljan. S druge strane kada bih ostavio stvari kakvima jesu, banalne, ispod površine se sve vreme nešto mrdalo. Kada sam to shvatio sve je postalo lakše.

Kad smo kod lika vidovnjaka: da li je ovo poslednja uloga Nebojše Glogovca?

Nije poslednja snimljena svakako ali da li će ovo biti poslednji film koji je izašao u kojem se on pojavljuje, to ne znam. S njim je bilo super raditi. On mi je rekao da nikada nije dobio toliko dijaloga. Tu je bilo dvadeset strana teksta. On je super izneo taj dijalog naročito kada se uzme u obzir da je Filip u toj sceni praktično nem i odbija komunikaciju. Ta scena je zato i u drugom ključu od ostatka filma. Precizno je pisana i sve je spakovano i sve hoda po ivici noža da padne u neukus ali to se ne dešava.

Jedno nepopularno pitanje: da li si ikada želeo da ovaj film snimaš kao socijalni komentar?

Ne. Ja sam samo privučen tim ljudima u dotrajalim prostorima. Takvim dvorišnim, hladnim, kućama. Meni su to slike detinjstva. Sada se Kragujevac menja i sve više postaje PVC i ja ne znam šta bih s time radio.

"Moj jutarnji smeh" možete da pogledate od 12. 02. 2020. u bioskopima DKC, Fontana i Kolarac u Beogradu, Arena Cineplex u Novom Sadu i Abazija na Paliću.