Išao sam do mađarske granice da vidim da li će zid zaustaviti izbeglice

Već na prelazu Bački Vinogradi vidim jednu izbegličku porodicu zadržanu na granici. Deca trčkaraju oko kontejnera, otac pokušava da ih sve drži na okupu dok se mađarski policajac lomi da im rukama i nogama objasni nešto važno. Napolju oko 40 stepeni. Da ih nisam video čekanje od petnaestak minuta na granici koju uredno prelazim sa svojim dokumentima, bi me verovatno onako sebično iznerviralo.

Uputio sam se na sada već čuveni zid na mađarsko-srpskoj granici koji nalazi se u blizini graničnog mesta Morahalom. Mađarska Vlada odlučila je da na projekat žičane ograde visine četiri metara visine i dužine 175 kilometara uloži 21 milion evra sa ciljem da spreči ilegalan prelazak migranata u zemlju. A ta cifra pokriva samo materijalne troškove izgradnje. Procena je da između 150 i 200 ljudi dnevno uđe u Mađarsku alternativnim putevima uđe u Mađarsku. Do kraja godine se očekuje da će 100 hiljada migranata ući u ovu zemlju. A Mađarsku to košta oko 750 hiljada evra dnevno. Njihova računica je jasna.

Već nekoliko kilometara posle granice na putu vidim prvu grupu migranata. Prelaze ulicu i trče ka česmi. Jedna grupa leži u hladovini ogromnog drveta kraj puta. Zaustavljam se da porazgovaram sa njima. U istom trenutku iz suprotnog smera nailazi modernija verzija srpske marice. Unutra, dva policajca i oko desetak izbeglica.

Oglašavaju se sirenom i staju. Policajci, obojica ošišani do glave, brzo izlaze iz vozila, broje ljude oko česme i pokazuju im da uđu u kombi. Poučen iskustvom koje imam sa srpskom policijom pomislio sam da će biti problema što tu stojim i ja. Međutim, policajac mi ljubazno objašnjava da niko od njih nema dokumenta te da ih vode u kamp. Predlaže da ih pratim i do kampa i tamo fotografišem, ali da ne fotkam sada ništa. Pretpostavljam da je to zbog toga što ih u kombiju ima više nego što treba. Pristajem i krećem za njima.

Na putu do kampa vidim još nekoliko momaka na putu. Sede u hladovini. Vrućina im ne da da mrdnu. Policijski kombi ispred mene koči na trenutak pa nastavlja put. Nema više mesta. Vozimo nekih petnaestak kilometara, prolazimo Moraholom i negde u blizini same granice sa Srbijom stižemo do kampa. Policajac mi kaže da ne mogu da uđem unutra ali da mogu da fotkam spolja koliiko kod hoću. Nisam dobio objašnjenje zašto ne mogu da uđem kao ni to koliko se će ljudi tu ostati i šta će dalje biti sa njima. Očigledno da je u pitanju zatvoreni izbeglički kamp.

Spolja ne mogu najbolje da procenim kako je opremljen. Iz daleka izgleda kao da ima sve što je ovim ljudima potrebno. Hladovinu, dušeke, vodu i prvu pomoć.

Kamp se nalazi u velikom dvorištu neke firme, rekao bih po kojem su rašireni veliki vojni šatori. Unutar kampa nalazi se i šator Crvenog Krsta. Veliki broj policijajaca cirkuliše kampom, a onda se vraćaju u kombi i odlaze po druge ljude koji lutaju pograničnim drumovima Mađarske. I onda ih smeste u prostor ograđen još jednom žičanom ogradom.

Jedan od policajaca zadužen je da nadgleda bočnu ogradu kako neko ne bi pokušao da pobegne iz kampa. Pitam ga koliko ljudi ima u kampu trenutno.

- Ne znam zaista, non-stop stižu, odgovara mi.

U povratku ka zidu, kod autobuske stanice vidim čoveka iza žbuna kako stidljivo drži palac u vazduhu. Stajem. U auto ulazi Hašmir. Kaže da je iz Srije i pita me da li slučajno idem do Nemačke. Odgovaram mu da idem do Srbije i da mogu da ga odbacim do grada.

Na putu do Morahaloma, vidimo policijsku patrolu kod istih onih momaka koje sam video na putu za kamp.

-Sirijci, kaže Hašmir i ukršta ruke, aludirajući na hapšenje.

-Kada nas nađu u šumi kažu nam da se vratimo u Srbiju, objašnjava mi.

Posle nekoliko pogrešnih skretanja vidim kolonu policijskih automobila. Pretpostavljam da idu na zid pa ih pratim. Odveli su me tačno do mesta koje tražim.

Vrućina je nepodnošljiva. Nisam očekivao da ću u podne tokom jednog od najverlijih dana ove godine ikoga naći da radi na zidu. Prevario sam se. Prateći instrukcije još jednog ljubaznog policajca ostavljam automobil na manjem punktu stotinak metara od zida i put nastavljam pešaka.

Svuda okolo Panonska priroda - pesak, njive, rastinje i poneko drvo. U daljini vidim mnogo prašine i nešto što liči na veliku žičanu ogradu. Prašinu diže teška vojna mehanizacija koja krči ono što je nekada bilo gusto rastinje i korov, a što je očigledno bilo idealno mesto za ilegalan prelazak granice, i priprema teren za postavljanje novog oblika granice između Srbije i Mađarske.

U pitanju je NATO zid visok četiri metara sa bodljikavom žicom na vrhu, a za sada je urađeno samo 150 metara u dužini. Trenutno postoji četiri vrste ograde, navodno mađarska Vlada još nije odlučila koji će model izabrati. Prva opcija je obična žičana ograda sa bodljikavim vrhom. Druga je je da preko se preko žice dograde i metalne šipke, koje bi verovatno trebalo da spreče pokušaje sečenja ograde. Treći način je da se umesto metalne konstrukcije koriste drveni balvani. A četvrti, najgori, mada verovatno najeftiniji, su boljikavi kolutovi pobacani po graničnoj liniji.

Pristižu i neke vojne glavešine, nadgledaju radove i razmatraju opcije. Očigledno je da su finansijske procene celog ovog kontroverznog projekta još u toku. Zvanična izgradnja trebalo bi da počne prvog avgusta. Pitam policajce da li mogu sa nekim da razgovaram.

-Ne, samo sa mnom, kaže jedan od njih više u šali nego ozbiljno, jer njegov engleski je razumljiv koliko i moj mađarski.

Iako smo mi u Srbiji navikli da je mađarska granica tvrđa, ovo deluje pomalo bizarno. Jako je čudan osećaj stajati pored ogromne bodljikave žice na kojoj piše srpsko-mađarska granica. Da li to zaista može sprečiti migrante u njihovoj nameri da se domognu Evropske Unije, teško mi je da u to poverujem. To bi zahtevalo dvadesetčetvoročasovno patroliranje duž ograde, a na šta vas to onda podeća?

Krećem nazada ka granici sa Srbijom. Usput nailazim na još jednu veliku grupu pored puta. Velika grupa izbelgica iz Pakistana, Kameruna i Konga. Jedino što me pitaju je da li imam vodu i da li mogu da pozovem policiju da ih odvede u kamp.

-U 6 jutros smo krenuli iz Srbije, kaže mi jedan od njih.

-Pa kako ste prešli?, pitam

Jedan od njih mi je jednostavno pokazuje na ogroman šumovit prostor iza nas, prema Srbiji. Pitam ih da li znaju da se svega desetak kilometara od mesta na kome se nalazimo podiže zid od četiri metara. Prvi put čuju, ali ih je informacija zbunila. Izgledaju zaista loše, vrućina im nimalo ne olakšava putovanje.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Bekstvo iz Grčke":

__________________________________________________________________

Pokazujem mi da sto metara niz put imaju hladovinu i česmu. Isto ono mesto sa početka mog putovanja gde je policija pokupila jednu grupu. Najbolje je da tu sačekaju policiju.

Nastavljam prema granici sa Srbijom udaljenoj tri, četiri kilometara odatle. U povratku nema gužve, nema čekanja, nema ni one porodice.

Prešao sam granicu za dva minuta uz "Srećan put".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu